КАПЉИЦЕ ПО ФБ 2016

 

Ljubav kao pur pjena popunjava brojne praznine u voljenom objektu, narodu, pojedincu, pojavi… Kada se rodi ona, ako joj okolina vec ne daje sanse za opstanak, ona svojerucno dopise razloge za svoje postojanje, mada joj to nije ni vazno. Zato jer je perce ljubavi teze od tone realnosti, mudrosti, kalkulacije i to mogu da shvate i cijene samo oni koji je imaju. Ona jasno razdvaja ljude koji se smatraju najnaprednijim, najsavrsenijim, slucajnim, slijepim „prirodnim“ procesima nastalih i razvijenih zivotinja od onih kojima je ljubav otkrila tajnu – da su Bozija bica brljava od grijeha kao neposlusna djecurlija od krisom pojedenog pekmeza. Tako samo covjek koji ima ljubavi, ima i mogucnost da se istinski pogleda, rastuzi i pokaje, izolovani u svojoj oazi topline, mira i tihe radosti u moru onih koji se pravdaju ovozemaljskim predatorskim zakonitostima, smatrajuci za svoj najveci evolutivni skok to sto su sisli sa grane, napravili nebodere, kupili televizore, napunili frizidere i poslali covjeka u vasionu.

 

Dva muskarca se za deset minuta (dok recimo cekaju red u kopirnici) kvalitetnije istracaju nego dvije zene za 10 sati. Prvo, momci su vece tracare, a drugo odmah uskacu u fabulu. Nista uvodne, opste teme, nista licemjerno pohvaljivanje satracarske odjece i drugih suvisnih sablona. Zene kao da od kilu mesa prave tele a momci govedju kocku za supu. I odmah krece (poslije djes-djes) vidjas li ikog: ma vidio sam Cucu puko skroz, nasao curu, primio se ko saucesca a ona… (gestikulacija takodje skracuje i sazima razgovor za barem 90%) – Jel vrtljiva, ha? – Ne znam sta bih ti reko. (to odmah znaci rospija teska). A sreo sam i onu Djuju kaze nema sad momka, bila dugo u vezi, al kazem ja njoj da ona jos ne zna sta hoce, kontradiktorna je sama sebi. – A stigle vec malo i godine… – Pa da, sad je to povuci potegni, zalijece se kao nekad mi, nema vise toliko izbora. Ima l kod tebe sta novo. -Nema. – Kako na poslu/faksu/birou i kako tvoji – sve po starom. – I tako znaci kazes za Cucu? Ma joj nije ni on najuredniji jednom je Krleta zavrnuo za neku uslugu, javio se samo zbog tog i tog pa opet nestao a sve ko fol veliki jaran. A i Krle sta ce i on jadan uvijek iz greske u gresku. Nikako da se odseli od svojih. Ma i ona njegova neka sva nesretna non stop, suti samo. Ima ona bas finu sestru/drugaricu – zbilja sta je sa njom? Udala se prosle godine. Ko je zagondzija, jesu l u kreditu il podstanari? Ma jesu-nisu. (I jos 6 minuta esencijalnog tracarenja) znaci tako velis. Ajd vidimo se. – Zivio.

 

 

Сваког првог септембра уштинем се добро за руку да провјерим да ли сањам или заиста радим најљепши посао на свијету. Данас се штипам већ девети пут и још се нисам пробудио.

На теологију сам (са историје) упао у судијској надокнади кроз димњак. На истој сам се често осјећао као да сам пао са крушке. Да не помињем неке блиске планете.

Али право чудо се десило када сам се запослио. Чекао сам само годину дана заједно са још једним колегом који је чекао дупло дуже. И онда се у једном дану, те 2008.отворила три мјеста јер су тројица вјероучитеља промакнута у војне свештенике. Мој другар и ја смо упали а трећег су морали тражити, у фазону, има ли ко да ће убрзо дипломирати!

Добио сам школу у коју сам ишао као ђак у своме насељу! Стари наставници су постале колеге и са не малом стидљивошћу сам улазио у зборницу и то само кад баш морам. Предавао сам рођеној сестри и осталим нерођеним малим комшијама.

У почетку је ишло врло тешко и стресно, добио сам неку тахикардију која је трајала цијело полугодиште, пио сам љекове за срце. Али иако се нисам сналазио, (о усвајању наставних јединица тешко да би се озбиљније могло говорити) увијек сам давао исто свим генерацијама – радост и весеље. Та радост и весеље би се најчешће одметали у анархију која се смиривала интервенцијом са стране. Да није било директора који је био душа од човјека (волио је попити) вјероватно би моја чаролија завршила са првим љетним распустом.

Небитно то. Него данас када кренем преко градског моста сретнем тих девет генерација, неки журе у средњу, неки на факултет а неки и на посао. Неки су поспани, нервозни, бијесни, замишљени, умишљени, равнодушни… Али сви радосно машу, цијела колона од пекаре Клас до Кастела.

То зрно радости што је у њима остало све те године и није се угушило под теретом неправде, страха, мржње, то је најљепша плата вјероучитеља.

 

 

Понекад дјеца у школи, она која након предавања нису у потпуности поскапала, а на дијелу часа предвиђеног за постављање питања подигну руку. Сјећам се једном, након нарочито надахнутог предавања о Адаму и Еви из гомиле блиједих лица, погружених у море ледене тишине, јави се нека цурица за ријеч. Мојој срећи не би краја. Кад ће мала пискавим гласићем: „Учитељице, овај тренеру, мени се лила зуб!“ Бијесан од сталних извјештаја о зубним статусима рекох: „Господо да ли сам ја зубар?“ -Хехе нииистее. Слично питам (да ли сам ветеринар) кад усред часа причају о новим кућним љубимцима. Данас мала четврти разред мртва озбиљна упита: „Вјероучитељу можете ли мрдати ушима?“ – Не могу, ћути и боји. Иста мала послије пар минута пита „хоћу ли један поклон од ње“. Рекох како ме срамота ал ајд може наравно а мала се поклони. Дјеца ме и даље просипају као рижу, џаба сиједе и киле.

 

 

Питају се људи (углавном жене да се не лажемо одмах на почетку) како се и у четвртој деценији нервирамо око игрица на рачунару.

То је љубав која заборава нема (ПЕС 6) и која се увијек враћа. Узмем неки тим „Помпи“ нема оригиналних назива и грбова али видим лијеп грб нешто плаво са полумјесецом а они кравурине једва се по земљи сплазају. Намјестим наравно вери хард да немају ни за плате и топ плејер дификулт и још нешто најтеже да главни ривал све редом дере.

И почело добро, падају вишеструко богатији клубови све звијезде падалице. Но запада киша, глиб живи па дође и до великог замора а са њим и пар ремија и чак пораз кад сам морао потпуно убацити други тим да ови не поцркају.

Челзи се оте на великих плус 5 а не успједе га мој Помпи у дербију срушити иако је био бољи. Побједих 4-5 у задњим секундама буквално ал исто тако и испустих који бод.

У прелазном року купих пар играча (поред већ збављених Парк Чу Јонга и Ашченкаца за вријеме освајања Друге лиге) чисто да барем мало заглетујем силне рупе у тиму гдје дува промаја на свим позицијама.

Поче други дио сезоне тучем ја већ укупно једно петнаест за редом, а туче једнако и Челзи, упоран ко Швабо на Неретви. Побјеђујем и дословно у задњем нападу дају моји голове и они из одбране улази у мрежу и од очаја што се шутне. Знам ако оде преко пет бодова више га не ухвати.

Дође опет дерби, пенал на почетку за мене, уђе по средини, остатак меча сам се што кажу ко Бихаћ бранио и смањим тако на два бода пет кола до краја.

Знам нема теорије да ће Челзи добити баш све утакмице и чекам први и једини његов кикс да га претекнем а чак и гол разлика изједначена.

И одмах се то и деси. Четири кола прије краја помјери се стрелица ка горе мој тим први а Челзи са истим бројем бодова али са мало лошијом гол разликом други. До сада нисам испуштао такву и најмању предност у финишу.

Три увежем са по 3-4 гола разлике тако да пред посљедње коло имамо по 76 бодова али ја већ десет голова више. Само још једна побједа.

Почело нервозно као да играм овакве утакмице први пут а не да сам освојио све што се може освојити и то редом са Роземборгом, Удинезеом, Хераклеом, Палермом и многим многиђ другима.

Смјести га лагано Парк у 38.минути послије грешке њихове одбране и одмах би као да сам се инхалирао. Рекох још један дам у другом и да се шампањац од 7 марака стави у лед.

Но никако га дати. Улог превелики, свака контра може срушити ону непобједивост у одсудним утакмицама којибаштиним већ цијелу деценију.

70.минут оштар шут по земљи једва мој голмам одбрани. Преполови ме страх. 75.мин.корнер за њих, сам човјек главом погоди пречку па паде испред линије.

Челзи на полувремену има рутинских 2:0 и сада је све до мене. Побједим првак сам не побједим ли измаће ми титула први пут у животу у задњем колу.

89.минута, они гњаве пред мојим голом, неке одбијуше сијевају, дође до неког фрајка лопта на пар метара од мог гола, човјек сам као на тањиру (тањируша) и опа 1:1. Један један брале мој, истекло регуларно вријеме, а само минут надокнаде.

Ништа, они се повукли ја узео са Парком лопту гурам га уз аут линију, иде сам у све њих, једва се увлачи у њихов казнени простор двојица на њему (тек је друга сезона њему оцјене танке и жуте) а трећи прискаче као лавови на газелу, рука ми мирнија него неурохирургу а не дишем већ од почетка напада, какав луд осјећај, као када је Кецман узео лопту губиш и вријеме истиче а знаш да једноставно не можеш изгубити титулу тако проклето глупо, шут…

Лопта путује ка гол-ауту, међутим на путу ка најтрагичнијем поразу у историји песа качи једног играча из одбране и смјешта се у мрежу.

Нема се времена за снимање гола, удише се ваздух, они имају још барем један напада, лопта иде у мој шеснастерац неко избија али не довољно далеко па опет главом не смијем ништа притискати да се на направи ни фаул а можда чак и пенал, а све би да за један црвени картон на средини терена. Лопта се одбија некако до средине судија свира крај Помпи је шампион велики Челзи се радовао само минут дуг као вијек.

Зато волим пес 6.

 

 

Гледам данас своју остарјелу разредницу како носи глобус и неке офуцане карте којима нас је прије пуне двије десеније ударала по глави.

Добро мене није, ја сам био мамино слатко од дуња (како ме један монах назвао док је правио скалу ко је од нас присутних студената највећи пекмез) али је чест конзумент тог насилног начина уласка географских информација у главу био један Слобо.

Слобу су, у љековито-едукативне сврхе знали млатнути и други наставници, као рецимо луди историчар Чађо кад дође са ратишта па му је једном тако раскрварио нос по средини изнад фабрички подешених рупа, јер је овај бацио петарду у дворишту школе.

Други пут су му, при претресу ствари из руксака пронашли чекић, пајсер, пола свеске попријеко подерану.

Но Слобо се није гњавио конвенционалним школовањем, знао је много прије нас да је то опасно губљење времена, већ је прије пар година од својих вриједних руку намјестио и други спрат куће. А трећи кад већ стигне. Тек му је 32 године.

Јуче гледам на јутјубу неку предратну омладинску емисију „Недељни забавник“ ТВ Сарајево. Глумили Зијо Соколовић и Славко Штимац. Причали о Леонарду Да Винчију, леду који се отапа у чаши, како направити летјелице од папира… Отприлике емисија коју данас клинци не би гледали ни да су на бенсендинима.

Како је само интернет одувао наше наставнике, њихове лекције и наставна помагала. И емисије за младе.

Неко ће рећи како је то лош начин учења „на изволите“ али кад погледам какав је био наш начин прије двадесет година и какав је уосталом и овај данас у школи који се није много од тада усавршио, испадне да је овај модерни, преко интернета сасвим пристојан.

Све што те занима сконташ за 15 секунди. Сав свијет вртиш као кликер, сваки град који забодеш, фрцају подаци, фотографије, обичаји, приче… Интернет од људи може правити дебиле али и билдати знањем интелигентне људе. Свако узима оно што му треба и то временом постаје, претвара се у оно што му мозак једе.

Опет се враћам на разредницу која ће ускоро у пензију. Вишеструко ми је жао. Прво убједљива већина дјеце не види у подацима у школи икакав смисао, а друго и не покушавају да сакрију расположење једне, затворене у кавез, жестоко изнервиране звјерке.

У том смислу, мислим да нема позива толико деградираног као што је бити некакав просвјетни радник. Мени је најлакше, дошао сам у неописиву анархију, а сада се понекад осјетим и као прави наставник, али стари наставници, деценијамаа уважаваним, који сада пред старе дане доживљавају испаде појединих апсолутно неваспитаних клинаца који са хибридним знањем могу (ако им се да наравно) прозивати те исте наставнике, они крепавају на рате сваки дан…

 

 

Човјек се може навући на сваку серију коју неопрезно конзумира. Ево ја сам, услијед низа невјероватних околности (изгубио сам даљински да бих схватио да мој тв нема ни једно једино проклето дугме на себи па га гасим чупањем кабла из шњуре у зиду) погледао, са по здравље шкодљивом дозом душевног аутодигестивног мазохоцинизма, цијелу епизоду „Звонили се Милорде“. Једини разлог пасивног праћења тог пакленог остварења је тај што је ужлијебио на ртл коцкици између „Брачних вода“ и „Симпсона“. Нисам могао а да гласно не негодујем на сваки смијех у позадини (надам се да је смијех монтиран и то од тренутно упокојених људи) као када мој ђед пљује сваки пут када угледа водитељку или политичара из савеза за промјене. И ево ме сада не спавам и од ризнице свих могућих глупости због којих иначе редовно не могу да спавам, размишљам хоће ли неки лик из серије отићи у батлере и нека баба хоће ли до петка успјети позајмити десет шилинга да је не ишћерају на улицу. Збогом Кикиндо и Милорде…