ИГ „КУЛТУРА КУЛТУРИ“ – УРУЧЕЊЕ ПРИЈЕДЛОГА СКУПШТИНИ ГРАДА

13576535_10209941163034808_1223829712_n

Данас смо предали у Општину приједлог и образложење истог. Оно гласи:

 

 

ПРЕДМЕТ: Приједлог Иницијативе грађана „Култура култури“ о уређењу запуштеног дијела Банског двора

 

 

Предлажемо одборницима Градске скупштине да подрже пројекат Иницијативе грађана „Култура култури“ да се запуштени дио ЈУ Бански двор „Арт двориште“ и бивши клуб „Лав“, уреде у јединствен културно-образовни клуб „Арт двориште“ који ће бити подједнако доступан свим ствараоцима и љубитељима из сфере умјетности, културе и уопште свих нематеријалних вриједности. Пројекат је подржан од стране 1655 потписаних грађана.

Уколико добијемо подршку Скупштине града, ИГ „Култура култури“ би предлагала мјесечне активности мотиваторима ЈУ Бански двор који би програм одобравали. Такав простор највише би значио неафирмисаним и самоуким умјетницима, те студентима умјетничких академија, али и практично свим нашим суграђанима који имају умјетничке афинитете, или су љубитељи умјетности. Циљ нам је да то постане оаза позитивне мисли, ријечи и дјела.

 

 

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ:

 

Свједоци смо како Бањалука, у посљедња два десетљећа, доживљава велике урбанистичке промјене што је посве разумљиво с обзиром да је највећи град у Републици Српској.

Знамо и да се порастом броја становника испуњава основни предуслов да би се могло размишљати о корјенитим промјенама када је у питању изглед града. Бањалуци се управо то и догодило након, познатих нам, ратних дешавања.

Досељавање се наставило и касније, чему је највише допринијела чињеница да је, у међувремену, Бањалука постала главни град Републике Српске. Зато је сасвим разумљиво да од тог тренутка значајније отпочиње и њен урбанистички развој. Међутим, како то обично бива, физичко ширење града није пратио адекватан развој културе, па је тако Бањалука, умјесто да ствара свој културни идентитет, сваким даном све више постајала сјенка Београда.

Конзумирање културе и умјетности углавном се свело на гостовања већ остварених имена из окружења, већином Србије. Тако се, довођењем, са телевизора познатих лица, излазило у сусрет широким народним масама, шаљући тиме посве погрешну поруку која отворено подржава стварање култа личности, истовремено потискујући у други план све оне племените вриједности због којих и уживамо у умјетности. На тај начин су талентовани умјетници са наших простора постали занемарени, па им је, као уосталом и неким институцијама, остало да добијају потврду радећи у иностранству.

Тиме губимо огроман људски потенцијал, у овом случају, мисаони и стваралачки, а који представља најпрогресивнију карику у развоју и напретку сваког здравог друштва.

А да и не говоримо о почетној ситуацији у којој се нађу наши ствараоци након доласка на страно тло. Приморани су да раде свакојаке послове (углавном оне испод нивоа свога образовања), што, у ствари, само тачно генерише праву слику друштва одакле долазе. Нажалост, друштва које само формално садржи све оне сегменте који се подразумијевају (мислимо на институције културе). Ти сегменти, као по правилу функционишу сами за себе, умјесто да (због чега уосталом и постоје) међусобно координишу свој рад стварајући тако предуслове за здрав развој читавог друштва.

Због све те неусклађености имамо ситуацију у којој је уништено образовање, тако да се са високошколских установа више не очекује долазак стручних људи, а оно мало јединки чији потенцијал ни лоше образовање не може уништити, ни на који начин не могу да се укључе на тржиште и тиме постану дио друштва. Не могу јер нису политички увезани. А нису увезани јер имају насушну потребу да остану независни и наставе мислили својом главом како једино и могу ако желе своју стручност користити у стваралаштву.

Приватни сектор “разумијева” потребу за културним стваралаштвом отприлике слично начину како су је разумијевали први досељеници у Америку. А на исти начин их и држава подстиче – мислимо на неки вид потицаја који би приватне фирме (а и фирме уопште) стимулисали да подстичу културне пројекте.

А да невоља буде већа (истовремено и апсурд), ни саме јавне установе не користе максимално своје капацитете. Ту прије свега мислимо на Културни центар ”Бански двор”, с обзиром да већи број његових просторија већ годинама стоји неискориштен. Свјесни смо да ће одговорни за управљање Културним центром, на питање “Зашто је то тако?”, понудити мноштво одговора, међутим, тешко да и један од њих може оправдати нелогику неискориштених простора. Поготово не може бити одговор ишчекивање финансијских средстава за обнову Културног центра, с обзиром да то траје већ годинама (само од изласка РТРС прошло је шест година). Исувише дуго, мора се признати…

То и јесте разлог, зашто Културни центар, тачније, његови неискориштени простори, постају предмет интересовања Иницијативе “Култура култури”. Стога је покретање иницјативе о оживљавању тог неискориштеног простора, и тиме стварање једне оазе у којој би креативни људи коначно продисали пуним плућима, сасвим природна ствар.

С обзиром на неке промјене које су тренутно активне у самом “Банском двору”, надамо се да је и сам град уочио исту проблематику. Јер, будимо објективни, Културни центар је, због своје пасивности у односу са умјетницима, постао простор који се на прећутан начин заобилази.

Наравно, нису те просторије једини проблем културног стваралаштва наше средине.

Морамо назначити да живимо у друштву са поразним податком да у нашој средини не постоји критички осврт на било који облик стваралаштва. Без озбиљног критичког приступа који би публици био смјерница у развоју њених перцепцивних чула, култура бива препуштена комерцијализацији, што онда подразумијева поплаву разноразног кича и неукуса унутар ње саме. А када неукус постане стандард, отпочиње смрт за било какву врсту позитивних импулса, што опет доводи до опште униформисаности, и на крају, до бијега сваке напредне мисли коју, по правилу, носе једино ничим спутани појединци.

Ниједан наш медиј, ни јавни ни приватни, нема свијест да се умјетност, па тако ни критика ње саме, не може подврћи суровој тржишној борби понуде и потражње. Као примјер наводимо разноразне сајтове који вас, с обзиром да функционишу на бази броја “кликова” (који су по мишљењу маркетиншких “стручњака” мјерило квалитетног рекламирања), редовно цензуришу, приморавајући вас да било какав облик критике упроштавате до баналности.

Притом, ни приватни ни јавни медијски простор нема право срозавати умјетност. Приватници, ако већ имају такав приступ, нека се баве нечим другим, а не културом и умјетношћу – треба поново увести порез на шунд – тако ће барем научити да не подстичу неукус. Међутим, сада се, нажалост, догађа сасвим супротно – не нестају приватници, гаси се јавни медијски простор. Из необјашњивих разлога. Као примјер подсјећамо да је Народна и универзитетска библиотека Републике Српске угасила часопис “Путеви”, посљедњу оазу писане ријечи у јавним институцијама.

А јавни медијски простор, за разлику од приватног, носи много већу тежину и одговорност. И управо зато, на комерцијализацију нема право ни по цијену “живота и смрти”. Јер управо он, простор у јавним културним институцијама, као и саме институције, и постоје да би били озбиљна брана сваком покушају комерцијализације умјетности. Малтене, то је њихов једини задатак, што мало ко унутар тих институција разумије – сада, нажалост, имамо случај да се њихово постојање своди на ухљебљене подобних запосленика који добијају новчану накнаду за непознавање и суштинско неразумијевање културе и умјетности.

Зато је важно стално напомињати, и по стотину пута ако треба – умјетност се не смије комерцијализовати! Откад постоји свијета и вијека, умјетност никада није била интерес већине, а никад ни неће. Па како онда да јој већина пресуђује?

Управо због наведеног, мора се добро размислити, а затим сјести и поразговарати – иницијатива “Култура култури” сматра да је људима из струке пријеко потребан простор, како медијски за писање конструктивне критике, тако и стварни (у неискориштеним просторијама Културног центра) у којима би се чула жива полемичка ријеч о насталим стваралачким дјелима. Зар Бањалука то не заслужује? Зар због јавне књижевне полемике, скупова, пјесничких натпјевавања – догађаја гдје ће се чути жива ријеч са ризиком да добије вербални ударац од још живље – треба потегнути чак до Београда, Новог Сада, Загреба или гдје већ? За јавни културни живот треба стјециште, мјесто које би окупљало, његовало, образовало, одважило полетне људе чија је ријеч дошла тек до виртуелног и евентуално куца на врата свијета.

Стога сматрамо да је крајње вријеме за системским постављањем домаћих потенцијала на стабилније ноге. Бански двор тренутно има исувише неискориштеног простора који се мозе, у сарадњи са струцним кадром, анимирати на свим пољима умјетности, те на тај нацин правовремено утицати на опредјељење младих, и уопште на њихов развој. Такође, неафирмисаним умјетницима који посједују таленат, а стицајем околности (прије свега да би преживјели), баве се нечим сасвим другим, омогућити да свој таленат и искажу. Да кроз усавршавање, комуникацију, размјену мишљења, критику, њихово стваралаштво изађе из оквира хобија И представи се јавности. Тако би се директније и спонтаније, у свакодневној комуникацији са стручним људима, култура приближила грађанима.

У програм би била укључене скоро све врсте умјетности – књижевност, фотографија, балет, музика, сликарство (гдје би се можда могле организовати и излозбе продајног карактера), драмски програм, филмска умјетност, а могла би бити оформљена и читаоница. Сваки од дана у седмици, био би посвећен једној врсти умјетности. Такође би постојао дебатни клуб – култура говорништва, гдје би посебно био стављен значај на културу дијалога.

Програм може да заживи без финансијских средстава Културног центра – довољан је поменути неискориштени простор. Иницијатива би примала захтјеве заинтересованих умјетника у граду, даље их уобличавала и слала Културном центру на усвајање и евентуално прилагођавање. Распоред активности био би предлаган на мјесечном нивоу.

Свим овим наведеним у допису, изражавамо искрену жељу да Културни центар “Бански двор” поврати репутацију коју је имао некада, када је био носилац културе нашег града, а како је и било замишљено када је, прије више од осам деценија, подигнут.

Ако његов мањи дио поново дође у руке креативних људи и постане мјесто размјене њихове енергије, све је могуће.

Ако се у блиској или даљој будућности на том мјесту споје труд, воља и енергија.

Ако одобравање буде веће од неповјерења, заиста је све могуће…

 

 

У прилогу достављамо 1655 потписа на 90 страница петиције.

 

 

 

Advertisements

О dacomh
https://www.facebook.com/danijel.mihic.3

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: