КЊИГА „КРСТ НА КРИЖУ“ РАЗОРНА ЛАЖОЛОМКА

18208-wwwkcnsorgrs-2016-10-12-12-02-25-krst-na-krizu-415x330

Када сам добио ову изузетну књигу на поклон, прво сам помислио да ћу је, попут славске штафете бомбоњере, прослиједити некоме ко би је ватреније конзумирао, јер као што ми желудац више не подноси љуте папричице као прије, тако ми ни душа више не може подносити лако небројене хрватске злочине, лажи и комплексе.

Ипак ме препорука академика Василија Крестића са полеђине књиге натјерала да са ње скинем провидни, танки целофан (ваљда је то и циљ похвала на корицама).

Ова књига писана је 30 година. Ратко (иначе и рођен у Хрватској 1958. године) био је дописник „Политике“ и „НИН“-а, у Загребу од средине ’80-тих до 1991. Дакле све описано је, што се каже, „из прве руке“. Интервјуи, свједочења, докази који су до сада одавно забајатили по фиокама разних регионалних полусудова… Од 1991. до 1993. радио је као коментатор на РТС-у. Почетком 1994. покреће недељник „Аргумент“ који уређује до агресије НАТО-а на СРЈ 1999. године. Од 2007. обављао дужност главног и одговорног уредника „Вести“ из Франкфурта, пише и за „Печат“, а од 2013. долази на челу компаније „Новости“.

Другим ријечима један је од најкомпетентијих свједока још једне у низу апокалипси која је задесила Србе у Хрватској.

Ово није прича о историји које се „коначно требамо оканути зарад боље будућности“. Ово је прича о народу који непрестано упада у исту рупу, из епохе у епоху. О народу који је истребљен, који се и данас у Хрватској боји изјашњавати национално и вјерски, народу којем се брани право на писмо, повратак имовине, право на сјећање, правду и истину…

Народу који послије свега опет иде њима на море и оставља им мукотрпно зарађен новац (да тамо не би гласно викали српска имена) и којем опет и опет разбијају шајбе, ломе таблице, фарове, парају лимарију, а мало-мало неко добије и батине. Такве људске масе са тучијим мозгом, који говоре „нисмо ми националисти, баш нас брига за политику, не радимо ништа лоше, сви смо ми исти“ па опет фасују и тако непрестано, мислим да нема нигдје друго на планети Земљи.

Ово је прича и о оном народу који је ту рупу ископа(ва)о и у њу гурао наш народ. То је један „склепан народ“ у гаражи Ватикана, тада са дискретним благословом Беча, чија је историја не компилација, већ права урнебес салата регионалне клептоманије и митоманије, повезаних римокатоличком вјером и српским језиком, тог језика којег су и поред безброј неприродних и језичноломних, накарадно скованих ријечи ипак загадили само 3%. Народ који је у прошлом вијеку (кад год би се за то указала прилика) три пута истребљивао Србе без готово икакве одговорности и кајања.

Да, ружно је и неправедно генерализовати, има сигурно значајан проценат тог народа који у својој држави, живи као талац свеприсутне, што дискретне што прегласне усташизације, догматизованог погледа на прошлост који и најмањег дисидента, који би само јавно зуцнуо нешто из малко помјеренијег угла, муњевито и брутално прикуцао на стуб издајника, „орјунаша“, „шугоносталгичара“, „комунистичких злочинца“ и најгоре оптужбе уједно и највеће увреде  – симпатизера и подржаваоца србочетника (идентично стање је и у Федерацији БиХ када је нетрпељивост према Србима у питању, иако су ти исти Срби у Федерацији вишеструко ефикасније истребљени него несрби из Републике Српске).

Како другачије објаснити 600.000 (и словима шест стотина хиљада) потписа пунољетних особа које су 2013. подржали петицију „Обзора“ за забрану ћирилице у Вуковару, океан младих људи на Томпсоновим концертима, помпезна обиљежавања страдања усташа у Блајбургу (на чију плочу су залијепили једну нулу коју су стргали са табле у Јасеновцу) препуне стадионе који позивају на линч оно мало преосталих Срба, бојажљиве изјаве у медијима Даде Прше да је потпуни Хрват (и других јавних личности који имају српско поријекло), вампирско оргијање почетком августа по бившој РСК, уџбенике и медије који приказују усташе као сасвим нормалну војску („бојну“) а не као булументу и то од око 150 хиљада људских изрода и свирепих, геноцидних зликоваца које би се грозио и стидио сваки цивилизован народ?

У нешто више од стотину текстова, који у просјеку не прелазе пет-шест страница (тек толико да заголицају ум и да човјек пожели да књига нема краја) оборени су највећи стереотипи у српско-хрватским односима, од изједначавања усташа и четника до „великосрпског“ меморандума САНУ и Слобиног говора на Газиместану 1989. као тобоже главним поводима за распад Југославије, разобличене су праве природе процеса који су од Првог Хрватског католичког конгреса у Загребу 1900. па преко 4. конгреса КПЈ у Дрездену 1928., усташког дивљања 1941, „Маспока“ 1971. и насилне сецесије 1991. ушле у фазу потпуног формирања етничко пречисте независне Хрватске државе, љуте и незајажљиве змијске главе окренуте ка Истоку.

Advertisements

О dacomh
https://www.facebook.com/danijel.mihic.3

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: