ПОЕТСКО ВЕЧЕ „НА КРОВУ ЉУБАВИ“ ИГ „КУЛТУРА КУЛТУРИ“

Синоћ, 13.06.2018. године у просторијама Руског центра Народне библиотеке у Бањалуци одржано је поетско вече „На крову љубави“. Пјесници Неда Гаврић, Илија Тодоровић, Наташа Беднарчук и Марија Ђурић изрецитовали су укупно по седам својих пјесама, док је на почетку, у паузи и на крају Милош Рајак одсвирао на гитари по једну пјесму. Фотограф Даворин Рељић је и овога пута био велика подршка.

 

Иницијатива грађана „Култура култури“ наредне седмице постаје Удружење грађана истог назива и у припреми су бројни културно-образовни догађаји.

 

 

Пјесме учесника:

 

НЕДА ГАВРИЋ – ВЕЧЕРЊА МОЛИТВА

 

Моли се у тишини

Даноноћно

Свакодневно

Моли се,не престај

Јер срце ово једва куца.

Врати ми мени мене

И осмех

И руке,безазлене .

Врати ми мени мене

Оне очи што сијале су без суза

Моли се

И све битке биће добијене.

У огледалу је недосањани сан

Недомилована чежња.

У огледалу сам ја

Која више нисам ја.

Врати ми радост

Што прожимала је биће цело

Врати ми дечије срце

Моје чисто,зрело тело!

Моли се,молим ти се

За здравље нек’ ми свећа гори

Јер грех је душо,издао си

Срце које зна да воли…

 

 

НАТАША БЕДНАРЧУК – КАД УМРЕМ

Кад умрем

и кад ме сахране

немој да ме посећујеш недељом.

Гробље тада врви од људи.

Нећу ти чути мисли

од корака њихових.

Не долази ми прије дванаест.

Дођи предвече,

у смирај дана,

кад утихне све.

Не бој се.

Знам да облиће те хладан зној

и да ће ти жмарци пролазити кроз тело.

Али баш тад

схватићу

да још увек сећаш се

и да у теби тиња жар

за мало разговора са мном.

Кад умрем,

сети се

да сам ти једном написала поруку

у којој сам ти споменула

да је на гробљу најлепше кад си сам.

Сети се и овог

да нисам умрла, већ поново се родила.

Ми смо, драги, енергија

а она се не да уништити.

Само понекад превари човека да је крај,

а у ствари буде почетак.

Зато,

кад умрем,

знај да сам отишла

на неко друго место,

да те тамо поново чекам,

поново упознам

и поново заволим.

 

МАРИЈА ЂУРИЋ – Мом Драгом

 

У браку сам ја одавно,

не говорих о том јавно,

муж ми вјеран,а и згодан,

но,за друге непогодан.

 

У љубави нисмо неки,

а у срећи,мало пријки,

онако смо,ко два трупа,

само нека ми смо скупа.

 

Годишњице не бројимо,

на тај да се презнојимо,

и додамо нешто суза,

једну нота нашег блуза.

 

Дјеца – не требају ту,да пате,

и нерођени ће да схвате,

не треба им ова бајка,

ни овакви отац,мајка.

 

И старимо,ми заједно,

постаје нам све то једно,

ране старе још солимо,

изгледа да се и волимо.

 

Ту је са мном,и ја с њиме,

пролазе нас љета,зиме,

он ми вјеран,а и згодан,

сада већ ми неопходан.

 

Вјерна њему,својој казни,

па ми дани лете празни,

и са собом некад носе,

мало бора,сиједе косе.

 

Мој супруг је тако добар,

од живота само модар,

ког би радо ја да згазим,

али ипак драгог пазим.

 

Јер он вјечно чува мене,

познаје ми нерве,вене,

прича наша ето,траје,

не знам само с каквим крајем.

 

У браку сам ја одавно,

и није нам нешто славно,

ал’ не могу без свог друга,

спојила нас иста-Туга

 

ILIJA TODOROVIĆ – A DOĆI ĆE

 

 A doći će vrijeme da mi osmijeh sine

da k’o nekad sreća dušu mi ispuni.

Pa kroz srce bolno sreća se raspline

da osmjesi na bol postanu imuni.

 

A doći će vrijeme tuga da se briše

previše je dušu izmučila moju.

Pa da nova stranica života se piše

da u duši žudno čekam sreću svoju.

 

I gledat ću kako nijema veče slazi

s pogledom u nebo umilno što žudi.

Poželjet ću da mi mjesec sjetu blaži

i da rosa zorom s’ osmjehom me budi.

 

A doći će doći, da mi osmjeh sine

sa ljubavi opet oganj da mi plane.

Dušom će sreća da mi se raspline

sa srećom će zora opet da mi svane.