ГРАЂАНСКУЈ МАКАР ТРАВУ ПАС’О!

Foto: Marija Arnautović

 

Причам скоро са једним великим пријатељем, национално неопредјељеним како каже атеист – грађанином – Босанцем и Херцеговцем из Сарајева, искрено убијеђеног да је излаз из наше мортал-комбат-фаталити горке садашњице у брисању ентитетске линије и у приснијем заједништву свих народа и штрумфова, марсоваца и папака то јест осталих.

 

Вјерујући пријатељу, да из само његове дубоко доброћудне душе која вапи за праведнијом планетом попут Џона Ленона маштајући о свијету без подјела, похлепе и свега другог што иде уз говор кандидаткиње за мис свијета, питам па гдје су „Босанци и Херцеговци“ у резултатима оног несретног и срамотног пописа (у којем се дописала цијела Бањалука Бошњака из дијаспоре од Аустралије, Канаде, Шведске па до сињег мора, да би Бошњака било 50,11%)?

 

Каква је то идеја у грађанској, наднационалној држави у којој се 0,78% становништва одбија изјаснити национално, а 99,22% се изјаснило управо као Бошњак, Србин и Хрват? Зар има још неко да послије оваквих бруталних бројки може вјероватни да би БиХ била успјешна као унитарна, то јест успјешнија када би се прогледало ван етно-националних „торова“?

 

Гдје су ти није-важно-ко-је-ко гласачи у Сарајеву, тамо гдје је фундаменталиста Изетбеговић све и једну општину, па чак и ону у Старом граду, масно позеленио? У тој еуропској метрополи гдје се новинари, спортисти, глумци линчују због статуса на фејсбуку, тетоваже, изјаве… О чему причамо више?

 

Како би то било боље да се опет шиљати рогови гурају у исту, сад још мању и тању врећу?

 

Како је у земљама региона, који немају националне проблеме (барем не колико их имамо ми)? Они су на листама најсиромашнијих земаља Европе тик мало испред нас. Не србују, а ето и они „пасу траву“.

 

Због те фантомске „грађанске БиХ“ (још има нас који се сјећамо како је Алија, увијек принцијепалан демократа као што је био, на Западу причао о грађанској а на Блиском истоку о исламској БиХ, знали су то наравно људи на Западу, нису они гинули за интересе народа Босне и Херцеговине већ обрнуто) није се потписао ни један мировни споразум који је прије и током рата подразумијевао и то најлогичније, да се БиХ треба разграничити унутрашњим линијама по етничком принципу.

 

Због те шарене лаже или шареног еферима, бесмислено се продужавао рат, народи су сулудо и масовни изгинули, милион се разбјежало, а већина способних и сад тек пакује кофоре и учи њемаччки, а све због, за наше услове, неоствариве идеје мулти-култи грађанства, пошто овдје свако ко има икакву већину хоће да намеће другима вољу и стваља га пред свршен чин „или тако или слободно може да се исели“.

 

И у чему је онда проблем да се БиХ подјели на три ентитета? Неће се планета због тога расцијепити у језгри!

 

Политичка ситуација ће се стабилизовати, сманиће се администрација, која би Швајцарску за децинију прождрала, дакле за 90%, било би болан боље да се унутар подијеле народи кад су ионако подијељени и као да живе у различитим галаксијама!

 

Ево двије деценије овако не иде, најсиромашнији смо на свијету проклетом, 44% омладине не ради, неће црни ђаво значајније да улаже у нас јер смо политички пренестабилни, а видимо да није ишло ни на силу љубакање, мислим није ишло без диктатуре или рата наравно.

 

Неко ће рећи „не могу се помирити са тим јер онда смо џаба гинули“. Није џаба, неко је добро то наплатио и наплаћује још. Да се БиХ на вријеме подијелила на три ентитета до сада би изгубиле снагу најпримитивније националистичке струје који за гориво користе страх народа, јер би свако свој дио уредио како жели без бојазни да ће му неко некад нешто наметнути или отети споља. Па онда дневници јавних емитера не би били времеплови из деведесетих и четрдесетих година прошлог вијека, већ би се људи почели питати како то и шта ко ради у његовом па ако треба и у малом али цијелом филџану. Овако џезва цури па нико ни за филџана нема!

 

Ал ето грађанскуј макар траву пас’о!

 

ЗАШТО ЈЕ БАЊАЛУКА ПОСТАЛА ПСИХИЈАТРИЈА ОТВОРЕНОГ ТИПА

Појави се данас неки текст који говори како по нашем граду слободно шета око 200 опасних психијатријских болесника, „потенцијалних убица“ како то воле порталчићи да зачине.

 

Зашто у нашем граду има на стотине или поштеније речено на хиљаде ментално нездравих особа те је Бањалука постала својеврсна психијатрија отвореног типа? Из истог разлога што код нас има толико и „крезубих“ – због недостатка хигијене и превентивног или раног лијечења каријеса.

 

Од свих примитивности које не мањкају овом народу, почевши од мржње према различитостима, поготово према онима који су успјели нешто у животу поштено стећи, па до опште неодговорности, инертности, задртости, мегаломанске сујете, најопаснија је она која одлазак код психијатра сматра за највећу срамоту или за смак свијета отпилике.

 

„Ма шути он се лијечио тамо преко Врбаса“, „Ма он није добар зглавом“, „Пио је неке тамо веселице“…

 

Породица кад чује да је неко његов био код психијатра, хоће да га искоријени са породичног стабла (ако се овај усуди то признати јавно), па тако људи и не иду на упутницу већ плаћају вишеструке износе психијатрима који раде илегално по кућама. Нико се не буни. Не смију.

 

Тако најчешће менталне болести (којих је безброј и свако од нас има бар једну ако не и по стотину и педесет) лијече се као што се лијечи каријес – изговорима, одуговлачењем, игнорисањем, препуштањем да „вријеме своје одради“ док се рупа у души не прошири.

 

А онда је лијечење наравно теже и опоравак неизвјеснији.

 

Имао сам прилику најмање једном да разговарам са психијатром. И многи људи неће повјеровати, помогло ми је да неке ствари поставим на право мјесто, па сам у касније одређеним ситуацијама „лакше дисао“. Да ли то значи да сам луд па да ме треба изопштити из цивилизације (то из овакве средине и не би био неки превелики хендикеп) или то значи да сам се пренемагао (да не будем прецизнији и вулгарнији) јер сам разговарао са стручном особом а немам неких већих сметњи?

 

Свако ко има зубе има и могућност добијања каријеса, тако је и са душом и њеним тегобама. Сметње дођу, али ако се на вријеме реагује онда и прођу. Ако се не реагује остану. А онда дођу и друге па психијатар мора да раслојава и оперише душу, данима, мјесецима и годинама.

 

А овдје кад неком споменеш лијечење такве врсте као да си га преварио, издао, пљунуо, поуринирао и слично. У неким случајевима то буде и посљедњи разговор.

 

 

Онда се не треба чудити што је дошла до поплаве „лајфкоучева“. Сви имају проблеме и сви имају менталне сметње, али пошто је психијатар злокобна, ужасавајућа мисаона именица, лакше је дати повјерење, а богме и масних пара неком ко има знања из психијатрије колико има и брката баба која салијева страву о медицини. Лијече и једни и други је л’ да? Читао сам једном давно како те бабе лијече зубобољу, нешто у фазону идеш тог и тог дана, на то и то мјесто неђеш жабу и пљунеш јој у уста и тако даље. Па онда кад се наравно све то лијепо упали онда је проблем ријешавао лолани ковач алкохоличар гнојњивим клијештима.

 

Звучи идиотски али тако су се примитивни људи лијечили вијековима, вјеровали су да то има неког смисла. Оно што сам чуо од „лајфкоучева“ они углавном и не тврде да могу да лијече менталне сметње, више су подршка за стицање самопоуздања, бирању животних путева, вољењу себе… Дакле свирање тучку, за добре паре.

Није срамота имати икакав здравствени проблем, срамота је бити идиот или повлачити се под налетима идиота. А ми живимо у држави и региону препуном идиота и не требамо се ни најмање сикирати шта ће они мислити.

Тако да ако желимо бити ментално здрави морамо се оградити, издићи и тако спасити од масе која себе саму и све који јој се повинују и не успротиве јој се вуку ка бескрајном дну.

Требамо се лијечити и помоћи себи док можемо, јер ако нас болести савладају идиоти ће слатко, пуних уста, да би се бар мало осјећали супериорније у својим чемерним, загушљивим животима хорски изјавити: „Ма пусти њега он се лијечио тамо, није добар зглавом“.

На крају има једна психијатријска изрека: „Овдје се људи се лијече због идиота који се не лијече“.

КЊИГА „КРСТ НА КРИЖУ“ РАЗОРНА ЛАЖОЛОМКА

Када сам добио ову изузетну књигу на поклон, прво сам помислио да ћу је, попут славске штафете бомбоњере, прослиједити некоме ко би је ватреније конзумирао, јер као што ми желудац више не подноси љуте папричице као прије, тако ми ни душа више не може подносити лако небројене хрватске злочине, лажи и комплексе.

Ипак ме препорука академика Василија Крестића са полеђине књиге натјерала да са ње скинем провидни, танки целофан (ваљда је то и циљ похвала на корицама).

Ова књига писана је 30 година. Ратко (иначе и рођен у Хрватској 1958. године) био је дописник „Политике“ и „НИН“-а, у Загребу од средине ’80-тих до 1991. Дакле све описано је, што се каже, „из прве руке“. Интервјуи, свједочења, докази који су до сада одавно забајатили по фиокама разних регионалних полусудова… Од 1991. до 1993. радио је као коментатор на РТС-у. Почетком 1994. покреће недељник „Аргумент“ који уређује до агресије НАТО-а на СРЈ 1999. године. Од 2007. обављао дужност главног и одговорног уредника „Вести“ из Франкфурта, пише и за „Печат“, а од 2013. долази на челу компаније „Новости“.

Другим ријечима један је од најкомпетентијих свједока још једне у низу апокалипси која је задесила Србе у Хрватској.

Ово није прича о историји које се „коначно требамо оканути зарад боље будућности“. Ово је прича о народу који непрестано упада у исту рупу, из епохе у епоху. О народу који је истребљен, који се и данас у Хрватској боји изјашњавати национално и вјерски, народу којем се брани право на писмо, повратак имовине, право на сјећање, правду и истину…

Народу који послије свега опет иде њима на море и оставља им мукотрпно зарађен новац (да тамо не би гласно викали српска имена) и којем опет и опет разбијају шајбе, ломе таблице, фарове, парају лимарију, а мало-мало неко добије и батине. Такве људске масе са тучијим мозгом, који говоре „нисмо ми националисти, баш нас брига за политику, не радимо ништа лоше, сви смо ми исти“ па опет фасују и тако непрестано, мислим да нема нигдје друго на планети Земљи.

Ово је прича и о оном народу који је ту рупу ископа(ва)о и у њу гурао наш народ. То је један „склепан народ“ у гаражи Ватикана, тада са дискретним благословом Беча, чија је историја не компилација, већ права урнебес салата регионалне клептоманије и митоманије, повезаних римокатоличком вјером и српским језиком, тог језика којег су и поред безброј неприродних и језичноломних, накарадно скованих ријечи ипак загадили само 3%. Народ који је у прошлом вијеку (кад год би се за то указала прилика) три пута истребљивао Србе без готово икакве одговорности и кајања.

Да, ружно је и неправедно генерализовати, има сигурно значајан проценат тог народа који у својој држави, живи као талац свеприсутне, што дискретне што прегласне усташизације, догматизованог погледа на прошлост који и најмањег дисидента, који би само јавно зуцнуо нешто из малко помјеренијег угла, муњевито и брутално прикуцао на стуб издајника, „орјунаша“, „шугоносталгичара“, „комунистичких злочинца“ и најгоре оптужбе уједно и највеће увреде  – симпатизера и подржаваоца србочетника (идентично стање је и у Федерацији БиХ када је нетрпељивост према Србима у питању, иако су ти исти Срби у Федерацији вишеструко ефикасније истребљени него несрби из Републике Српске).

Како другачије објаснити 600.000 (и словима шест стотина хиљада) потписа пунољетних особа које су 2013. подржали петицију „Обзора“ за забрану ћирилице у Вуковару, океан младих људи на Томпсоновим концертима, помпезна обиљежавања страдања усташа у Блајбургу (на чију плочу су залијепили једну нулу коју су стргали са табле у Јасеновцу) препуне стадионе који позивају на линч оно мало преосталих Срба, бојажљиве изјаве у медијима Даде Прше да је потпуни Хрват (и других јавних личности који имају српско поријекло), вампирско оргијање почетком августа по бившој РСК, уџбенике и медије који приказују усташе као сасвим нормалну војску („бојну“) а не као булументу и то од око 150 хиљада људских изрода и свирепих, геноцидних зликоваца које би се грозио и стидио сваки цивилизован народ?

У нешто више од стотину текстова, који у просјеку не прелазе пет-шест страница (тек толико да заголицају ум и да човјек пожели да књига нема краја) оборени су највећи стереотипи у српско-хрватским односима, од изједначавања усташа и четника до „великосрпског“ меморандума САНУ и Слобиног говора на Газиместану 1989. као тобоже главним поводима за распад Југославије, разобличене су праве природе процеса који су од Првог Хрватског католичког конгреса у Загребу 1900. па преко 4. конгреса КПЈ у Дрездену 1928., усташког дивљања 1941, „Маспока“ 1971. и насилне сецесије 1991. ушле у фазу потпуног формирања етничко пречисте независне Хрватске државе, љуте и незајажљиве змијске главе окренуте ка Истоку.

ЛАИЧКИ ОСВРТ НА ДЈЕЛО „ИСТОРИЈА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ“

Треће издање књиге „Историја Републике Српске“, Чедомира Антића и Ненада Кецмановића приређено је за ширу читалачку публику (прво скупоцјено издање коштало је 80 еура, дакле 154 км, а ово кошта 10 марака).

Књига има 580 страница, од тога 424 текста а остало су прилози (карте, фотографије, биографије и разни спискови).

Већ сам наслов помало збуњује. Јасно је да се о историји Републике Српске не може говорити прије вишестраначких избора у СР БиХ из 1990. тачније од 1991. када настају српске аутономне области а српски политичари на мајоризацију и прегласавања од стране друга два народа оснивају своју Скупштину. Овако дође да увод у историју РС чини двије трећине саме књиге! Било би можда боље да се зове рецимо „Историја Срба БиХ“ или тако нешто и да су претходна поглавља много детаљније обрађена. Колико смо сазнали аутори су имали снажну материјалну подршку. Поједини историчари који боље познају раније епохе су питани за мишљење за потребе овог издања и неке сугестије су усвојене.

Можда је наслов такав да би се скренула пажња да постојање Републике Српске није нека новотарија турбулентог финиша прошлог вијека. Књига је свакако научна апологија српског политичког становишта у БиХ и као таква, пионирска синтеза свакако има вриједност и значај.

У књизи су обрађена сљедећа поглавља:

Антика и средњовјековље, У Османском царству, Устанци и препород, Под Аустроугарским царством, Сарајевски атентат, Први свјетски рат, Врбаска бановина, Окупација, отпор и грађански рат, Геноцид у НДХ, Социјалистичка република, Вишестраначка СР БиХ, Стварање државе, Грађански рат у БиХ, Република Српска послије 1995. године, Прве године треће декаде, Трендови.

Нажалост на крају књиге нема понуђених извора ни списка литературе…

Надам се да ће историчари бити мотивисани да направе једну свеобухватнију историју нашег народа у БиХ.

Дан послије Референдума стргао многе маске

Кладио сам се са Војом Савићем у пиво да ће излазност на референдум бити бар 70%. Он је био убјеђен да ће бити једва 60%. Војо је још једном показао зрелост и оштроумност и зато ће сигурно једнога дана бити сјајан политичар.

Џаба је РТРС ноћ прије пуштао „Бој на Косову“ јер ако одузмемо 15% других нација који су бојкотовали референдум остаде добра четвртина српског националног корпуса који су јуче игнорисали и на такав начин саботирали референдум, анкету како год…

Они би се могли подијелити на: уопште апсолутно незаинтересоване, фејсбук просветитеље, кукавице и противнике позиције.

УАН су људи које оваква питања не дотичу и колико се могло примјетити таквих је највише младих.

ФБП су они хејтери опште праксе који углавном коментаришу „шта ће то, боље да су направили фабрику“ а кад неко направи и фабрику онда кажу „колико се само неко ту уградио“. На било какве пројекте кажу „колико је ту само наших пара бачено“. Забринути за гладне, обесправљене, а ријтко виђене у икаквим волонтерским и хуманитарним акцијама, као досадне, свеприсутне муве и у рајском врту би нашле гованце да на њега слете и да о њему распредају.

К су они који од страха не виде узрочнике проблема него само потенцијалне „окидаче“. За пријетње терориста грађанима РС ако се референдум одрже криве наравно Додика као да је он доводио муџахедине и ширио их по бошњачком дијелу БиХ и као да је он сам покренуо референдум а не да су га подржали сви политички субјекти у РС. Шта је чинио полицајац у Зворнику да би био мета? Ништа али по њима боље не изазивај и најмањи потенцијални проблем већ се нагузи да ти пар странаца и Бошњака, преко ужасно склепаног Уставног суда, за који по је у Дејтону предвиђен закон КОЈИ СЕ НИКАДА НИЈЕ ДОНИО, а чијих је неколико приједлога са наше стране одбачено од бошњачког политичког руководства, јер њима одговара да прегласавају па да се праве луди „у нормалним земљама одлуке УС се спроводе а не коментаришу“ те намећу све живо и мртво, од погледа на прошлост, начина живота у садашњости и наравно како ће се живјети у будућности. Они немају храбрости да уперу прст у проблем, да кажу како звецкање оружијем долази искључиво из бошњачког филџана већ по фб пишу национално неутрално о „политичарима који желе рат“ и то невјероватно углавном Додику говоре како не треба да изазива рат (?!) тако што организује дизање гласив против прегласавања и крајње безобразног наметања. Боје се да се некоме не искваре, да их неко не погледа криво да их неко не стави на какву црну листу. Таквих је језиво много.

ПП знам доста људи који су из опозиције а који су гласали на референдуму и тиме показали надпартијску националну свијест и савјест. Али има барем 10% од укупног броја регистрованих који из искључиво ситнополитичких интереса није подржало референдум те умјесто да у свијет пошаљемо слику о моћних 70% који су подржали референдум доведени смо у ситуацију да сат прије затварања морамо ишчекивати хоће ли се ући у врло неугодну судијску завршницу, што се срећом није догодило. Та мантра о „Додиковом референдуму“ вријеђа сваког човјека који никада није гласао за Додика попут мене и комплетне моје породице, који смо свјесни до чега је довело, прије свега у економском смислу његова „владавина континуитета“ јер ми онда испадамо изманипулисани глупаци а они су јел паметни и сконтали како иде.

Дакле како је то референдум иза кога су стали СВИ политичари РС постао „Додиков предизборни циркус“? Зашто су опозициони лидери дозволили да то тако постане? Зашто ни они нису горљиво подржавали референдум? Зато што, колико сам могао чути, они и нису ни били баш скроз за референдум! Они су ти који покушавају бити мудри или лукави, да имају одступницу, па ако се ишта деси и ако загусти да све пребаце на Додика. Ето тај искусни продавац поврћа је сабрао два и два па је и искористио ту прилику да управо пред изборе доведе опозицију у врло незавидну ситуацију у јаму коју су сами себи ископали.

Тактика опозиције је ишла отприлике овако: гласај за референдум да не би испао кукавица пред изборе али вјеруј да Додик ипак неће бити толико луд да истрајава у „забијању прста у око Сарајеву и западним силама“ а када је то већ отишло довољно далеко (а вјеровали или не до прије седам дана многи опозиционари и даље нису вјеровали да ће се референдум одржати) онда пропагирај како је власт обманула јавност јер је ипак капитулирала пред УС БиХ тако што је прихватила његову одлуку трошећи улудо народне паре и још горе остављајући народ са „главом на пању“. Ко год је прочитао и ко год је желио да схвати шта се ту дешава могао је видјети да је то маневар позиције да „отупи оштрицу“ притиска тако што ће у минорном дијелу Закона о празницима измијенити оно што се односи на обавезност празновања Дана Републике али не и укинути тај дан или нешто слично. То је толико јадно испало када је онај Шукало сам потписао нешто па онда не конференцији за штампу задрамио како је „издан“ и он и народ.

Даље потраживање неких опозиционих лидера да се Додик казни и такво сврставање у ред са Бакиром Изетбеговићем, Валентином Инцком и ОХР-ом само показује невјероватан дар да поједини опозиционари у толикој мјери себи скачу себи у стомак да се свако почео питати колико њих је Додик у ствари купио да раде у уништавању рејтинга својих странка.

На крају да се референдум није одржао, у очима свјетске јавности Народна Скупштина РС која је донијела одлуку испала би толико јадна заједно са свим републичким институцијама који су стали иза референдума укључујући и институцију Предсједника, која теоретски у демократији није толико ни важна осим наравно у нашим условима. Овако је обезвријеђена одлука оваквог наказног Уставног суда БиХ а изовјевана једна давидовска побједа против џиновских голијата који су остали затечени. Свака даља реакција против организатора референдума показало би само њихову праву природу и језиву недемократичност.

Видјећемо. У сваком случају неке ствари од јуче више нису исте. А РС је у оваквим условима положила један врло тежак испит када је у питању одбрана својих надлежности и права пред међународним факторима, први пут након више од двије деценије.

(Додатак коментар који вриједи прочитати мога куме Тице:

„A broj 5 kume?
Ljudi sa IQ iznad 100,kojima je dosta i Dodika i Bakira i Bosića i nihovih izmišljenih svađa da bi učvrstili svoje pozicije,koji svoj patriotizam neće da rasipaju za samo i isključivo njihovu korist?
Oni koji se gnušaju kad ih bivši šverceri i ateisti pozivaju da brane srpstvo i pravoslavlje,dok ljudi koji su ovu smješnu državu,ili šta je već, stvarali i branili dobijaju 100 km invalidnine redovno samo u avgustu i septembru svake druge godine.Ljudi koji su vrijedno učili i radili da bi sad čamili na birou,dok stranački imbecili na pozicijama uništavaju ovo malo zdravstva,školstva i ekonomije što nam je ostalo. Oni koji slušaju iste papke kako krezuboj sirotinji uz tanjir čorbe obećavaju odbranu srpstva,jer im penzije i plate ne mogu obećati, i gledaju kako im ta ista sirotinja kliče zbog te čorbe…ti ljudi juče nisu izašli niti će u nedelju…piće Bensedin i Ranital da se ne ispovraćaju od količine smrada na televiziji i bilbordima. I učiće Njemački….jer fino se vidjelo po izlaznosti u dijaspori…tamo je nekako lakše biti patriota.“ )