ДЕБИТАНТИ НА ПОЛИТИЧКОЈ СЦЕНИ

 

Од око 30.000 кандидата колико се регистровало за предстојеће Локалне изборе у БиХ 2016. стиче се утисак да су листе и даље оскудне по питању квалитетних људи… Далеко од стереотипа „сви су они исти“ у џунги комплетних идиота, за комадић простора и могућност и најмање позитивне промјене бори се и на десетине, ако не и стотине изузетних младих људи који су убјеђени да без политичког ангажмана све промјене дјелују мање оствариве. Ово су само неки од феноменалних људи на које би требало обратити пажњу. Желимо им свако добро, али изнад свега да се увезују са сличним себи без обзира на све разлике и преграде.

Питања:

      1.Који је основни мотиви због којих сте се кандидовали на Локалним  изборима 2016?

     2.Који су разлози зашто сте се опредијелили за ту странку?

3. Који би, по Вама, били конкретни кораци за побољшање климе за младе особе у Вашој локалној заједници?

4. Да ли ћете се залагати за деполитизацију културе и снажније пружање подршке културним радницима и њиховим иницијативама?

5. Да ли подржавате референдум о Дану РС?

6. Да ли би били спремни на сарадњу и са другим младим политичарима који се кандидују испред других странака/покрета?

 

 

Кандидати горе лијево Тамара Гајић, десно Ива Ђукић, доле лијево Јована Лалић, десно Невен Ђенадија

 

Тамара Гајић (СНСД Зворник)

 

1. Основни мотив моје кандидатуре на локалним изборима јесте жеља унапређивања живота младих (пошто сам ја кандидат испред младих) у мојој локалној заједници.
2. Разлог, пружање могућности младим људима да се укључе у политички живот, СНСД је политичка организација која пружа прилике младима, да раде и одлучују по питањима млађе популације.
3. Конкретни кораци, организоване трибина и радионица на културне и образовне теме, изградња и обнављање спортских терена, како би децу вратили на игралишта, повећање броја стипендија средњошколцима и студентима и свакако, могућност одрађивања приправничког стажа и могућност запослења.
4. Наравно, и моје занимање је професорског звања, самим тим ја сам у потпуности за улагања у културу и деполитизацију културе и спорта.
5. Подржавам референдум. Изаћи ћу на референдум и позивам све грађане да учине исто, из разлога што је то наше грађанско, легитимно средство одлучивања о значајним питањима за наш народ и Републику.
6. Сарадјивала бих са другим политичким, невладиним организацијама и појединцима уколико би то било на добробит младих људи за које се лично залажем и допринело развоју локалне заједнице.

—-

 

Ива Ђукић (НДП Бањалука)

1.Послије много година личне борбе и заједничке борбе у цивилном сектору, увидјела сам да се  структурне промјене у друштву, ипак, морају водити „са извора“, тј. тамо гдје и настају проблеми. У овом случају то је Град Бањалука и Градска управа. Да то и сликовито појасним: стање у граду личи на шумски пожар који гута све пред собом, док цивилни сектор и појединци личе на Младе горане, који саде бориће у нади да ће, ипак, на крају, све бити у реду.

 

2.За кандидатуру на листи Народни демократски покрет – Драган Чавић, сам се одлучила, као нестраначка личност, зато што се на њиховој листи налази поприличан број кандидата који су, мимо политике, дали допринос за развој нашега града кроз хуманитарни рад, борбу у рјешавању еколошких проблема, развој културе и спорта, дакле иза себе већ имају дјела и резултате. Уосталом, управо њихов предсједник г.  Драган Чавић, изабран је за кандидата за градоначелника опозиционог блока – Савеза за промјене.

 

3.Побољшање економске климе, прије свега. Тек потом, улагање у школске пројекте, унапријеђење културне понуде и  развој спорта –  основним стварима када су млади у питању. За остварење ових циљева, потребан је развој привреде, ребаланс буџета, повлачење средстава из  ИПА фондова и других пројеката у вези са младима…Ништа ново, што већ сви не знамо, али за шта до сада није било воље да се учини.

 

4.Сматрам да је политизација културе културоцид. То је и довело до тога да имамо „подобне“ и „неподобне“ умјетнике и умјетничке групе, културне институције које годинама не искориштавају свој потенцијал нити прате савремене културне тенденције, затварање бројних међународних фестивала итд. С друге стране, како спријечити политичко постављање кадрова на мјеста оних који одлучују о култури? Без измјене закона на ентитетском нивоу, никако, а то је већ нешто што превазилази оквире локалне политике. Без обзира на то, оно што могу направити, не само ја него и сви други, је подржавање и учествовање у културним иницијативама и пројектима.

5.Не видим смисао подржавања/неподржавања нечега што се, након свега, неће одржати.

6.Увијек, и не само са њима, него са свим политичарима и осталим суграђанима са којима дијелим исте погледе, идеје и циљеве када је у питању наш град.

—-

 

Јована Лалић (СДС Соколац)

 

1. Мој примарни мотив кандидовања на предстојећим изборима јесте тај што искрено вјерујем да се побољшања стварају, а не пасивно очекују. Многи ће вам рећи стандардне фразе о борби за бољу земљу, борби против криминала и корупције, и слично, али моја одлука да се кандидујем везује се за мисао да могу да учиним нешто конкретно за живот у локалној заједници, те су и моји мотиви ограничени на локалну заједницу. Сматрам да Сокоцу недостаје оно што недостаје и већини општина и градова у Републици Српској – синтеза између политике и народа. Један тип међусобног разумјевања између обичног човјека и политике. Као млада особа, желим прије свега да представљам младе људе, да будем њихов глас у локалном парламенту. Желим да изградим, фигуратувно говорећи, један „мост“ преко којег људи могу отворено разговарати о ономе што сматрају највећим проблемима заједнице, преко којег се могу укључити у процесе доношења одлука и проналажења смислених рјешења за локална питања. Жеља ми је да те младе људе, и народ уопштено, поново укључим у политички процес, као и да подстакнем стварање позитивне атмосфере и међусобног повјерења. Политици је потребна нова снага, потребни су јој млади људи. Снажно сам мотивисана да кроз свој ангажман утичем на што већи број младих људи да се активно укључе у политику, а не да препуштају другима да одлучују о њиховим животима. И данас има примјера сјајних младих људи у политичким странкама, али по мом мишљењу недовољно. Већи број њих легаргично посматра ситуацију, а имају потенцијал да направе сјајне ствари. Што већи број њих на листама у наредним изборним циклусима је један од мојих главних мотива.

2. Члан сам Српске демократске странке и њен кандидат за одборника из разлога што су се се њене идеје, програми, методе и активности показале управо као оно што очекујем да треба чинити свака политичка партија. Ако бих морала издојити неке од идеја које заступа СДС, а које се поклапају са мојим личним ставовима, прије свега то би био један сасвим другачији концепт друштвених односа који се заснива на једнакости свих нас, и на непостојању привилегованих и подобних. Даље је то децентрализација Републике Српске и један другачији вид патриотизма – економски патриотизам. Ако све то спустимо на локални ниво, ја не бих упоређивала своју странку са другима и говорила о туђим пропустима, као што се то обично чини у овим предизборним кампањама него бих се осврнула на претходне четири године у општини Соколац. СДС је успјела да рјеши бројне проблеме наших суграђана, усвајане су важне иницијативе, реализовани бројни позитивни пројекти, грађани су се могли ослонити на начелника и његове сараднике, коначно, власт са СДС-ом на челу имала је капацитет за осјећај одговорности, части и стида, ма колико то звучало архаично. Ту сам препознала разлику између СДС-а и других, и то је оно чиме ме je привукла Српска демократска странка.

3. Будући да је питање проблема са којима се млади сусурећу преопширно, покушаћу да се задржим на пар идеја. Садржина омладинске политике специфична је за сваку општину, град, па и за сваку европску земљу. Међутим, већина тема се може груписати у 4 главне области: – Образовање; – Социјална укљученсот и равноправност; – Активно грађанство и партиципација; – Сигурност, здравље и благостање младих, и то су главна питања којима се потребно бавити свакодневно, за све вријеме трајања мандата. Мој први конкретан корак била би иницијатива за отварање Канцеларије за младе. Канцеларија за младе била би мјесто гдје млади људи могу свакодневно да се окупљају, интегришу, информишу, разговарају о проблемима локалне заједнице, проналазе рјешења, као и да према локалној власти упућују иницијативе и захтјеве да се ти проблеми рјеше. Поред тога Канцеларија би се активно бавила питањима наведеним у ове 4 области. Други корак би била снажна подршка неформалном образовању младих, које видим као будући механизам приликом запошљавања омладине. Подстицање, развијање, препознавање и вриједновање постигнућа и талената код младих важно је и за развој младих, али и за развој друштва у цијелини. Још једна од ствари на којој бих активно радила у наредном периоду јесте усвајање у локланом парламенту јасне Стратегије за каријерно вођење и савјетовање, чији би задатак био да одреди обавезе и одговорност коју локални ниво власти има при помоћи младима у процесу тражења запослења. И напослетку, снажно бих се залагала да се отвори Центар за пружање услуга младима који су у сукобу са законом. Центар би у сарадњи са здравственим и образовним установама имао задатак да пружа помоћ овим лицима у стручном усавршавању, сталним провјерама знања, стручном савјетовању и на другим пољима на којима им се може помоћи.

4. На неком општем нивоу залажем се за деполитизацију у свим сферама друштва, а не само у култури, као што културу сматрам једним од главних показатеља степена развоја једне заједнице. Међутим, ако се вратимо на локални ниво, што представља полигон мог будућег дјеловања долазимо до другог проблема у овој области. Неопходно је обновити зграду Кулутурног центра, која је уништена у пожару, на чему се у претходном времену озбиљно радило и вјерујем да ће тај проблем бити рјешен у наредном мандату. Одговор на друго питање је да, снажно ћу подржавати културне раднике. Примјера ради, потребно је око 20 000 КМ годишње да се у локалној заједници организује извођење неколико позоришних представа. Увјерена сам да се ће се толико средстава моћи издвојити.

5. Стекла сам утисак да се ово питање схвата као политика једне политичке странке, што је погрешно. Република Српска и њени интереси су изнад сваког појединца и изнад сваке политичке партије. У том смислу, подржавам референдум о Дану Републике Српске као важно национално питање свих нас, као што то чини и странка којој припадам. Када погледамо у прошлост јасно видимо да је СДС увијек стајао уз Републику Српску и свој народ, тако је и у овој ситуацији. Са друге стране, не подржавам да се референдум користи као инструмент у предизборној кампањи јер се на тај начин обесмишљава референдум и његово питање.

6. Немам предрасуде у том смислу. Цијеним рад, одговорност, идеје и способност свих људи. Свака сарадња са свим људима која може помоћи у олакашавању живота грађана је пожељна и добродошла. Сматрам да је оваква сарадња посебно могућа на локалном нивоу, јер смо ту сви оперећени другачијим питањима од оних којим се бавe политички представници на републичком нивоу власти. Док су нам свима намјере искрене и поштене, спремна сам на сваки вид сарадње са људима који имају другачије политичке погледе.

 —–

 –

–

–

–

Невен Ђенадија (УС Костајница)

 1.Основни мотиви моје кандидатуре леже у томе што ми многи људи то сугеришу већ годинама, а ја бјежим од политике, е сада када је политика почела да утиче на ссве локалне сфере живота и кад више није могуће системски постићи ништа акониси на терену политике, одлучио сам да започнем своју борбу и тамо. Желим да око себе окупим младе људе и да урадимо један друштвени експеримент у коме ћемо показати истинске разлике и прави приступ према обећањима народу и изборној кампањи, тако што ћемо кренути од оних најмањих, али која ћемо испуњавати и за сад нам иде јако добро.

2. Уједињена Српска је била наша једина могућност да изађемо на изборе, јер у Костајници већ све друге скоро постоје или су постојале. Доктор Стевандић је био јако коректан према нама и до сад имамо подршку и помоћ, али што је јако битно без условљавања.

3. Конкретни кораци су они које ми управо чинимо, а то су заједничке радне акције на којима се зближавмао и чинимо нешто користно за наш град, а села оживљавамо. Ово су први почетни кораци које треба да обухвата свако омладинско оргнаизовање, па тако и оно страначко. Не можемо сви одмах да будмео одборници, посланици, предсједници и функционери, али можемо заједно да покажемо вољу колико нам је заправо стало до мјеста у ком живимо и да се кроз такве активности афирмишемо као неко ко жели одлучно да дјелује и да мијења учмалост и све оно што је годинама погрешно рађено. Исто тако како сад сређујемо старе и запуштене домове и школе, тако треба једног дана да сређујемо општину.

4. У нашој платформи под називом „Костајница отворена према свијету“ значајан дио смо посветили културном животу општине Костајница и њених грађана. Култура у локалним заједницама и није толико политизована, колико нема конкретне финансијске подршке за културне пројекте. То је оно што је битно и што би требало стимулисати колико год је то могуће. Стварањем повољног амбијента у граду и општини, те довођењем буџета у активно стање и домаћинско понашање према истом, довешће и више конкретне подршке и културним пројектима.

5. Да.

6.Спремни смо на сарадњу са свим младим политичарима који желе да раде заједно са нама на остварењу идеја из наше платформе и са свим онима који желе да удахну дашак слободе и да изађу из сјенке својих учмалих господара. Једино слободан човјек може искрено да ради за свој град и свој народ.

 

 

 

 

„БАЛКАНСКИ КАСАПИН И ХИТЛЕР“ ПОДРЖАО СВЕ МИРОВНЕ ПЛАНОВЕ У БИХ (1991-1995)

Како медији успјешно и то колективно, читавим генерацијама, испирају мозгове оркестрираним лажима, кривљењем чињеница, замућујући тако критички поглед на прошлост (слично се ради и у презенту а богме и у футуру), најбоље показује примјер Слбодана Милошевића. За већину људи западног Балкана, Слобо је диктатор, великосрпски агресор и разарач Југославије, кривац за бомбардовање, губитак Косова, итд.

Прије десетак дана Милошевић је, пред судом у Хагу, ослобођен оптужби за злочине над несрпским становништвом током грађанског рата у БиХ. Таква вијест је прошла готово незапажено.

Па како је то сада могуће када је Запад тврдио да је Слобо за све крив, да они не ратују против Срба већ против Слобе, који је утамничио јадне муслимане и шиптаре а подржао злу српску браћу и ван београдског пашалука, што је злочин већ сам по себи?

Мање је изгледа важно да је тај исти Милошевић спасио сваког ко је побјегао из ратног вихора, без обзира на нацију и вјероисповијест и да је СРЈ, послије Русије била најмултиетничкија земља у Европи са све Муслиманима којима није, током деведесетих, фалила ни длака са главе.

Са непријатељима се не вриједи убјеђивати, али због нашег смућеног народа, вриједи се потсјетити:

• 1991 –  подржао план о „скраћеној Југославији“, састављену од преостале три савезне републике, Србије, Црне Горе и Босне и Херцеговине, лабаво повезаних само економским, војним везама те спољнополитичким одлукама. БиХ би била унитарна, јединствена, суверена и претежно муслиманска, а чак је понудио да генерал БиХ буде увијек Муслиман, а први предсједник такве тродржаве буде Алија Изетбеговић. Сви потписали, Алија се предомислио и повукао потпис;

 

• 1992. подржао кантонизацију („швајцаризацију“) БиХ, потпуно одвојену, независну и суверену. О икаквој међународној признатој, територијално повезаној и на унутрашњем плану самосталној Републици Српској, тада се могло само сањати. Сви прихватили, Алија се предомислио и повукао потпис;

 

• мај 1993. тјерао Карађића да потписује катастрофални Венс-Овенов план са неколико неповезаних флека на мапи. Караџић притиснут у Атини потписао па у повратку, уз подршку Народне Скупштине РС повукао потпис. Милошевић побјеснио, вријеђао политичке представнике са Пала, говорећи како план није „толико лош“ и како су они попут „коцкара који на вријеме не подижу зарађено, него пију и коцкају и даље у ноћ“;

 

• љето-јесен 1993. подржава Овен-Столтенбергов план. Алија потписао, па након Бошњачког сабора (на којем је поручено да Бошњаци никада неће пристати на етничку подјелу БиХ) повукао потпис;

 

• 1994. подржао план „Контакт групе“ који би Републику Српску испресјецао уздуж и попријеко, оставивши новоформираној ФБиХ 80% од укупних природних богатстава. Прекодрински Срби одбили на референдуму овако наказан план, Милошевић више није бирао ријечи према руководству са Пала, а са ријечи је прешао и на потпуну блокаду ка РС;

 

• љето 1995. „зарад мира у кући“ жмири издајнички на пад Крајине (претходно и ту потписао све могуће мировне уговоре) и западних босанских општина, до тада под контролом РС;

 

• новембра 1995. у Дејтону дошао дословно да потпише „шта год“ само да се рат и притисак на СРЈ окончају. 4 од 5 најважнијих питања (Сарајево, Брчко, Горажде, излаз РС на море) једноставно је, кажу уз чашу вискија предао, попут Крајине, џентлменски;

 

Такав бахат и непромишљен однос према прекодринским Србима, које као да је и Бог заборавио тих година, скупо га је коштао, санкције нису скинуте у поптпуности а онда му се десио и Рамбуе, агресија Нато пакта, Пети октобар, Хаг и врло сумњива смрт дан прије пресуде.

Али говорити да је он био главна фигура удруженог злочиначког пројекта стварања „Велике Србије“ је заиста апсурдно. Што би удбашки националиста и циркусант Шешељ рекао: „Камо среће да смо били удружени подухват око било чега“, а не како то већ иде код Срба, хаотично, наивно, исхитрено…

 

 

 

 

 

 

 

РЕАКЦИЈЕ НА РЕФЕРЕНДУМ ЈАСНО УКАЗУЈУ ДА ЈЕ СРПСКИ НАРОД УТАМНИЧЕН У БИХ

Да је изјашњавање на референдуму привилегија само (барем дјелимично) слободних народа о томе не треба тупити јагодице прстију. Британци могу промијенити историју Европе, а дугорочно и свијета, Швајцарци и Норвежани могу референдумисати колико и ми кафенисати о чему год им је воља, али Срби у Републици Српској једноставно немају право на икакав референдум, па макар то било и савјетодавног карактера око нечега, да се не лажемо, апсолутно небитног за прошлост, садашњост и будућност БиХ, као што је обиљежавање некаквог празника.

Фарска Острва и Косово имају право да њихови спортски савези буду признати у УЕФИ, ФИФИ, МОК-у, Република Српска нема то право.

Високи представник, бошњачки политичари, судије Уставног суда имају право да преко 70 пута најгрубље, прегласавањем, наметањем, притисцима, поткупљивањем прекрше Дејтонски мировни споразум, а када Народна скупштина РС донесе одлуку о расписивању референдума о питању празника онда се она „игра ватром“ и „руши Дејтон“ (?!). Они кршењем Дејтона не руше исти? Они га „унапређују“ јер је Дејтон само „полазна основа“? БиХ није довољно функционална, а мора се бити фунцкионалан ради боље будућности?

Све је то једна велика лаж.

Дејтон није ни предвидио да БиХ буде ишта друго сем „уније ентитета“. А то „унапређивање“ (тачније наметање рјешења у овој једној компликованој, друштвено-политчкој, па можда и најкомпликованијој на свијету, заједници, гдје се још лута у појмовима: нације, државе, вјере, језика, идентитета, историје…) није ништа до рушења БиХ, јер БиХ не гради некакав нервозни бечлија или страни судија вишка, него узајамно међунационално разумјевање и поштовање. А пошто тога нема, БиХ, уз медвеђе услуге страних фактора, који милујући уши бошњачким политичарима и обичном народу, жестоко омашћује бркове, у суштини суштине не чинећи им ништа добро, фактички БиХ не постоји као одржива политичка творевина. То је међународно-колонијални, на брзину склепан сплав, везан са само још пар конопаца за реалност.

Бурна, политичко-анафилактичка реакција тројства Изетбеговић-Инцко-Бурсаћ казују нам свима јасно и гласно:

„Ви немате права да постојите, а постојите јер сте успјели злочином да окупирате дио БиХ, те вас овако гушимо примјењујући политичку силу, док ишчекујемо потпуно ослобођење (завршетак посла у којем их је тако невољно прекинула Америка грешком коју сад сви знамо као мањи ентитет), чим буде прилике“.

Ето, нека буду барем мало поштени и искрени, па да кажу да ли је њихово схватање значајно другачије.

А до тада ми знамо да су Срби овдје настањени 14 вијекова, да су за слободу цијелог региона, у протеклих 200 година дали преко 3 милиона живота, да су за преко 90% злочина из претходног рата одговарали и починиоци и налогодавци, да је цијели народ кажњен бомбардовањем, отимањем територије и дугорочном, већ 15-20 година окупацијом и да се ми више немамо шта коме ни правдати ни извињавати и зато је овај референдум добронамјерна лекција свима онима који мисле да Срби немају право да не буду национални утопљеници, „босанци и херцеговци“ који би причали „босанским језиком“ и који би доживотно пролазили кроз катарзу због симпатисања или пасивног прихватања Републике Српске. Коме се не свиђа, зна се, може слободно да се исели у Србију.

Једноставно дошли смо до зида и у економском и у политичком погледу, без икакве видљиве перспективе.

 

Ставове поменуте господе се могу прочитати овдје:

http://nap.ba/new/vijest.php?id=27922

http://m.vijesti.ba/clanak/320797/inzko-referendum-je-antidejtonski-konsultacije-u-pic-u-su-u-toku

http://www.6yka.com/novost/111570/dragan-bursac-referendum-je-dodikov-put-ukidanja-republike-srpske

 

 

 

 

 

 

 

 

 

ДА СЕ РОБЕРТ ДЕ НИРО НЕ БИ НЕРВИР’О

И Роберт Де Ниро изманипулисан ратном пропагандом

 

Овог љета навршава се четврт вијека од „хисторијског“ српско-муслиманског споразума који је требао да превентивно спријечи прљави, ужасни и за најмање један народ узалудни грађански рат. Преговори су трајали током јула а у августу је јавност обавјештена о његовим окирима. Мухамед Филиповић, један од иницијатора преговора је о овом споразуму рекао:

„Pregovori su otvoreni početkom jula jednim razgovorom, u kojem su učestvovali Adil Zulfikarpašić i ja s jedne i Radovan Karadžić, Nikola Koljević, Momčilo Krajišnik i Biljana Plavšić sa druge strane. Karadžić je znao (od Izetbegovića) da smo ovlašteni da pregovaramo i zbog toga je i pristao na pregovore, u kojima su se glavna pitanja ticala naših odnosa i budućnosti Bosne i Hercegovine. Glavno pitanje je bio raspad Jugoslavije, do kojeg je već došlo zbog izlaska iz nje Makedonije, Slovenije i Hrvatske. (…)

Jugoslavije više nema i treba stvarati novu zajedničku državu i mi stojimo na stajalištu da to bude savez država koje žele ostati zajedno zbog brojnih historijskih, političkih, kulturnih, ekonomskih i strategijskih razloga, a mi i zbog velike muslimanske manjine u Srbiji i Crnoj Gori.(…)

Radovan Karadžić je podržao pregovore i rekao da je za Srbe najvažnije da ostanu u Jugoslaviji i u nekoj formi državne veze s ostalim Srbima, ma kakva ona bila, te da je to načelo ono što određuje njihovo političko ponašanje. On podržava pregovore i uvjeren je da oni mogu doprinijeti da se situacija smiri i izbjegnu dalje komplikacije koje prijete miru u zemlji. I ostali učesnici ovih preliminarnih razgovora su izrazili zadovoljstvo zbog otpočinjanja ozbiljnih i sadržajnih razgovora o najbitnijem pitanju naših odnosa, tj. definiciji uvjeta pod kojima je Bosna i Hercegovina spremna ostati u državnoj zajednici sa Srbijom i Crnom Gorom, a da Muslimani budu potpuno ravnopravni u toj zajednici bez ikakvih ograničenja i diskriminacija.(…)

Zajednička država će biti savez država (naš stav) ili savezna država (stav srpske strane), gdje je došlo do jedinog razmimoilaženja, a dogovor će dobiti podršku EU. U Bosni i Hercegovini neće biti unutarnjih teritorijalnih separacija. Vojska koja će biti stacionirana u Bosni i Hercegovini biće sastavljena od Bosanaca i Hercegovaca i njom će komandovati general koji je Bosanac ili Hercegovac. U zajedničkoj državi će delegacije država članica imati veto u svim pitanjima koja se tiču opstanka i vitalnih interesa njihovih nacija i država. Kada je sve ovo utvrđeno, održan je plenarni sastanak pregovarača uz učešće lidera obje strane, tj. Izebegovića i Karadžića, na kojem smo pokojni Nikola Koljević i ja izložili ono oko čega smo postigli sporazum, kao i ono oko čega se još nismo potpuno složili (savez država ili savezna država). Izetbegović, koji je prilikom dolaska iz posjete SAD, na aerodromu izjavio da zna da su pregovori u toku i da ih odobrava, sada je izjavio da smatra da su pregovori uspješni i da je nacrt teksta budućeg sporazuma dobar te predložio da „dvojica profesora“ (Koljević i ja) definiraju konačnu verziju teksta. Na to sam ja upozorio da nismo došli do pune saglasnosti oko prirode buduće zajedničke države, što je on ocijenio kao marginalno. Srpska strana je tražila da pregovarači odu u Beograd i da se razgovara i s Miloševićem. (…)

S Miloševićem smo razgovarali Zulfikarpašić i ja. On je bio zadovoljan postignutim i počeo je govoriti o tome kako Srbi nemaju ništa protiv Muslimana i kako u Beogradu ima 150.000 Muslimana, a u ostaloj Srbiji gotovo pola miliona, da ne računa Albance. (…) On se složio i odmah predožio da u smislu potvrde dobre volje i ozbiljnosti njihovog odnosa prema ovom sporazumu, kako je u Bosni i Hercergovini većina Muslimana, on predlaže da prvi predsjednik buduće države bude Alija Izetbegović, a da Bosna i Hercegovina bude jedinstvena vojna oblast u kojoj će služiti samo Bosanci i Hercegovci i da komandant te oblasti uvijek bude general koji je Musliman. Sve ovo je našlo snažnog odjeka u srpskoj, ali i bosanskoj javnosti, osobito ondje gdje Srbi i Muslimani žive pomiješani. Odnosi su relaksirali i svijet je odahnuo. Međutim, to se nikao nije svidjelo Tuđmanu, koji je Bosnu i Hercegovinu tretirao kao stratešku rezervu i želio je da Muslimani postanu tampon između Srba i Hrvata. Sa druge strane, neki desni krugovi u SDA su smatrali da je mala stranka Adila Zulfikarpašića i moja (svega tri poslanika u Skupštini) ovim pregovorima dobila silnu afirmaciju i da dobiva sve veću podršku muslimanske javnosti. Vjerojatno u tome treba tražiti razloge da se SDA i Alija Izetbegović odluče preko noći i bez ikakve najave da grubo i uz opasnost otvaranja nezaustavljive krize odnosa prekinu ove pregovore, diskvalificiraju mene i Adila i otvore onaj zloćudni tok zbivanja koji je uveo Bosnu i Hercegovinu u najteži i nakrvaviji rat u njenoj historiji.“ ( http://www.nezavisne.com/index/kolumne/Historijski-sporazum/30644 )

Шта видимо у овом свједочењу Мухамеда Филиповића? Видимо да су Милошевић (тај „балкански касапин“ и Караџић „бог рата“), у процесу распада Југославије прихватили све услове муслиманских политичара (запело је једино у оном психолошком моменту „савез држава“ или „савезна држава“). Дакле понављам, Милошевић и Караџић пристају да БиХ буде јединствена, без унутрашњих граница, са готово свим атрибутима потпуно суверене и независне државе која би са друге двије, на обострану корист, била једва повезана са свега пар веза, економским, војним и спољнополитичким,  још да Алија Изетеговић буде предсједник, не само БиХ него и цијеле те расклимане тродржавне заједнице, а врховни војни заповједник БиХ да „увијек буде Муслиман јер је Муслимана највише у БиХ“.

Такав државни савез (како год се звао то је у пракси лабав савез реално независних држава) би био остварење муслиманских тежњи који би својим природним прираштајем просто истиснули Србе из свих дијелова БиХ (око 250.000 Срба је већ кренуло путем Србије од 60-тих до 80-тих година 20. вијека). А ко је против мира и споразума (8 мјесеци прије избијања рата у БиХ)? Против споразума и мира су били Туђман и Изетбеговић па то и сам Мухамед Филиповић тврди! Милошевић и Караџић завршавају своје животе у Хагу а Туђман и Изетбеговић умиру као славни борци за демократију и мир!

 

Други пут, у вријеме када је рат тек „стидљиво“ почињао, са пар пушкарања, када је свако нормалан мислио да ће се то све некако убрзо ријешити, 17 дана након убиства српског свата на Башчаршији, у Лисабону је потписан споразум о кантонизацији, „швајцаризацији БиХ“. Дакле БиХ је потпуно суверена и јединствена (нема више ни најтањег ни најформалнијег савеза са Србијом и Црном Гором).

„Tako su i muslimanska i hrvatska i srpska strana iz Bosne i Hercegovine tog dana potpisale „Osnovne principe ustavnog rešenja za Bosnu i Hercegovinu“, a kojima je ugovoreno da Bosna i Hercegovina ostane u postojećim granicama kao jedinstvena država u međunarodnim odnosima ali sa tri unutrašnje konstitutivne jedinice od kojih bi svaka bila zasnovana na etnonacionalnom principu kao i neutralnog Grada Sarajeva. Sve u svemu, prema potpisanom Kutiljerovom planu bi sve u svemu oko 12−15% stanovništva Bosne i Hercegovine ostalo da živi van svojih etnonacionalnih kantona. Dakle, ovim planom se izbeglo izdvajanje bilo srpske bilo hrvatske teritorije od ostataka Bosne i Hercegovine, kao i formiranje država u državi. (…)

Sve tri strane su pristale da žrtvuju svoje maksimalne zahteve zarad mira u kući kako bi se izbegao novi rat a ratovi na prostorima bivše Jugoslavije niukom slučaju nisu obični ratovi. U tom kontekstu vredi navesti reči dr. Radovana Karadžića koji je 18. mart 1992. g. nazvao „velikim danom“ za Bosnu i Hercegovinu:

„Ako budemo poštovali ono o čemu smo se sporazumeli, mogli bismo kazati kako su otklonjeni svi uzroci građanskog rata u Bosni i Hercegovini“…“Ostalo je još samo da se razgraniče kompetencije zajedničkih institucija i organa konstitutivnih jedinica, što je, kako nam se čini, neuporedivo lakše“. (…)

· Republika Srpska (tj. srpska država u državi) kao konstitutivni etnopolitički entitet ne bi postojala a Srbi bi živeli u kantonima čija se autonomija ipak nemože porediti sa faktičkom nezavisnošću Republike Srpske; (…)

Međutim, Izetbegovićevo poništavanje Lisabonskog sporazuma kao i ishitreno i „glupavo“ (kako je to u jednom intervjuu priznao ser Lord Oven upotrebivši reč „foolish“) priznavanje nezavisne Bosne i Hercegovine nakon toga su samo dolili ulje na vatru međuetničkih sukoba u nesuđenoj „Švajcarskoj na Balkanu“ jer Srbe nakon slučaja na Baščaršiji kao i mnoštva muslimanskih i mudžahedinskih barjaka na skupovima Izetbegovićeve SDA više niko nije mogao da ubedi u koncepciju unitarne Bosne i Hercegovine o kojoj je sanjao Izetbegović nakon tajnog sastanka sa Cimermanom. Da ironija sudbine bude još veća, pred kraj rata kada je bilo jasno da će Izetbegović i Bošnjaci nekim Dejtonom dobiti manje nego što im je Kutiljero nudio a Karadžić i Boban na tu ponudu stavili potpise još pre početka samog rata, sam Cimerman je izjavio da Kutiljerov plan o „Švajcarskoj na Balkanu“ uopšte i nije bio loš i da je njegovo odbacivanje od strane Izetbegovića bila čista greškа.

( http://www.nspm.rs/sudbina-dejtonske-bih-i-republika-srpska/kako-je-poceo-rat-u-bosni-i-hercegovini.html?alphabet=l )

Дакле Радован опет потписује мир у којег и вјерује а Алија опет минира мир.

 

Тако да господо из свијета, неки су просто невјероватно и нажалост гранатирали град а неки у темељу – мир.

 

 

 

 

ЧИЈИ САМ ЈА КОМАДИЋ И ЈЕ Л’ МОРАМ БИТИ БАШ ТАЈ

Пита мене неки дан један другар у фазону: „видим објављујеш често нешто о Србима, а код нас сва три народа слична и кад ме пита неко ко сам, кажем да сам из те и те регије и припадник те и те религије, али није ми јасно шта тачно дефинише нацију“.

Други пут, једна другарица, прије пар мјесеци је изјавила да се овдје народи не би требало национално изјашњавати из разлога што се код нас појам нације „погубио“.

Иако то нерадо и ријетко радим, овај пут ћу цитирати некакав уџбеник, тачније ријечник српског језика када је споран појам у питању. Дакле о нацији:

„То је друштвена заједница људи који говоре истим језиком, који су заједнички проживели политички и културни развој и који су прожети свешћу о узајамној припадности и целовитости у односу према другим нацијама.“

Да то буде мало прецизније:

„Нација има заједничку територију, тло, земљу као колевку живота и гаранцију опстанка, свој језик, националне установе (породица, традиционалне обичајне установе, типично етничке, културне установе) и државу са системом поличких институција и тела… У Западној Европи реч нација чешће има значење сви држављани, а у Средњој и Источној Европи националност односно народност везује се за етничност…“ (нешто са Википедије).

Дакле већ на први поглед видимо да се појам нације различито схвата у зависности у ком дијелу Европе човјек живи. У Француској, Швајцарској и Њемачкој, припадници нације су сви држављани тих земаља независно од етничког и расног поријекла. Док је код нас национална раздробљеност условљена, не само етничким (којих да се не лажемо у суштини и нема у БиХ) него, вјерским разликама (по покојном академику Екмечићу, религија  је у нашем региону „вододелница народа“).

Вјерска подјела држава није некакав наш изум. Индија и Пакистан су подјељене вјерском линијом, као и Сјеверна и Република Ирска. Али код нас се стварају нације на основу друге вјероисповјести, а у случају Црне Горе, чак и на основу засебне регије (језика и вјероисповјести идентичним са остаком Срба). То све погодује империјалистичким тежњама великих сила, али да се поново не лажемо, народи са оваквим менталитетом и са овако вијековно накарадним друштвеним и националним развојем, вјероватно би се тако понашали и да колонизују Марс, без утицаја неких других.

Да би сви у БиХ били задовољни, кроз различите епохе покушавани су и различити модели компромиса. Данас видимо колико су били успјешни.

Међутим, да би отпетљали гордијев чвор националности унутар БиХ (сјечење истог се у пракси показало изузетно непрактичним), смршеног неистинама, задртошћу и агресивношћу оних који их догматски исповједају, вјерујем да је једини нормални и логични приступ – повратак науци, истини и поштовању туђих права, као и јавно указивање, именом и презименом на оне који угружавају та права и руше правду и истину.

Од тога вјероватно нема ништа, али ето ред је да се каже како би БиХ могла трајно и нормално функционисати.

Да се вратим на питање типа „Како да знам да ли сам Србин или некакав, Крајишник, Босанац, Херцеговац“. Овдје су Срби босанци, у херцеговини Срби херцеговци, то јест Срби који око 14 вијекова насељавају просторе БиХ. Тако што се Срба тиче, нација, језик, вјероисповјест нису упитни. Што се то погубило код неких других ми нисмо криви. Што неће да повјерују историји ми такође нисмо криви. Што ту исту историју прекрајају и безочно лажу ни то нисмо ми криви. Узалуд је и говорити како је стварање нације на историјским фалсификатима слично прављењу куће без темеља и на клизишту.

Али када ти који нису са собом начисто крену и нас својатати у своје научнофантастичне теорије националности, религијске и језичке (непостојеће) засебности тада се морамо позвати на науку и право. Или то или савити кичму да нас ломи идеологија кривца, да потонемо у живо аутошовинизма и самопрезира, што би рекла дјевојка са почетка текста“стидим се што имам то и то име“.

Мислим да за то нема апсолутно ни разлога а још мање потребе.

Наравно да нема смисла говорити о некаквој „чистоћи раса“, али ни прича о измјешаности до националне непрепознатљивости, барем када су Срби у питању, једноставно „не пије воде“.

Пошто се у протеклих четврт вијека систематски суочавамо са потпуно изокренутим тезама како су тобож Срби, уз помоћ правосавља, конвертирани Бошњаци, како је босанчица и ћирилица босанско писмо, а Република Српка страно тијело, да не кажем џиновски тумор унутар БиХ који се или мора одстранити, или „лијечити“ до нивоа једне од „регија“ (и тиме да будемо презадовољни што нам се то „уступа“), док су наши преци ћутали о историји БиХ да не „увриједе никога“, „клонећи се ђавла“, „гледајући своја посла“ и слушајући „мексичке пјесме“, нама није више ништа друго преостало него да се бранимо истином, позивајући све добронамјерне и нормалне људе на конструктивни дијалог, али на бази аргумената а никако компромиса, јер наука не познаје компромисе него искључиво критеријуме, чињенице, принципе, законитости…

Ако ће се на изнесену истину неко љутити, па нека се љути! И алкохоличар се љути на истину па му нису пријатељи они који га тјеше и који му иду „низ длаку“ него управо они који јасно и гласно кажу какво је заиста стање.

Дакле да би се човјек „помирио“ са нацијом којој породично припада, довољно је да прогледа у прошлост и да је прихавти такву каква јесте. Не мора да мијења националност ако увиди да води поријеко из друге нације (не мора се уопште ни изјашњавати национално), религију још мање, већ само да поштује друге у тој мјери да не маше максималистичким захтјевима без икаквог историјског и правног основа. То је пут у стварање угодније друштвно-политичке климе унутар вишенационалне и сложене заједнице каква је БиХ.

Што се тиче науке, она је јасна као дан. Ево само неколико најранијих спомињања Срба настањених на простору БиХ и прије њеног званичног настанка и одвајања од осталих српских земаља:

Таквих примјера има на десетине (погледати:

 

• „Страни извори који говоре етничком идентитету становништва средњовјековне босанске државе: http://srbiubih.com/1111-2/
• „Домаћи историјски извори који говоре о Србима у средњовјековној босанској држави“: http://srbiubih.com/domaci-ii/

 

Све до почетка 20. вијека Срби су чинили већину становништва у БиХ, а готово апсолутно сва страна и домаћа научна јавност сматрала је Босну и Херцеговину српски земљама. У ватиканској енциклопедији из 1907. године а по попису из 1895. године стоји да у Босни и Херцеговини сем нешто Аустријанаца, Турака и Шиптара живи око 98% Срба подјељених на три вјероисповјести – православну, муслиманску и римокатоличку.

Молим да се све ово детаљно провјери.

За неког је ово непријемчиво мозгу а те по аутоматизму етикетира износиоце ових података као злочинца. Тако је лакше, мање истина боли када више мрзиш (барем тренутно но то је само љута ракија на шупаљ зуб, бол утрне али је проблем све дубљи), лакше је рушити повјерење него га градити. Најтеже је погледати у себе.

Дакле што се српске нације у БиХ тиче све је јасно. Што се формирања других нација унутар БиХ и то је све јасно. Није јасно када ће се створити основа за реално сагледавање ствари, и када ће и други почети „чистити своје двориште“.

Поента је, нека свако буде шта жели или неке ништа по том питању и не жели, али наметање  је сасвим нешто друго. Што би једна дјевојка у комнетару рекла: „Мој избор је да живим у БиХ и да она буде цјеловита“. Како једноставан и диван примјер како нечија жеља у старту потире туђа права. А коме се не свиђа може слободно да се исели наравно.

Што би једна латинска пословица рекла: „Ви немате право да постојите“.

Све то је створило притисак на уплашене људе који би радије да се не изјашњавају национално, барем не јавно. Знам и једну особу која се чак устеже да пише ћирилицом да не би „испала србенда“, а о РС говори све најгоре, а воли БиХ говорећи о бесмислености ентитетских подјела да би било ок „свима“. Од тога нема ништа.

Тако да све је на појединцу и изјашњавање и вјеровање.