Блајбург -романтично погранично мјесто у дубокој сјенци орвеловских манипулација

Блајбург (Плиберк словеначки), градић смјештен у дну аустријске покрајине Корушка, између Feistritz притоке ријеке Драве и планинског ланца Каравнака (врх Пеца богат оловом, те се претпоставља да је име града везано за активности при ископавању и обраде ове руде), удаљен је од границе са Словенијом око 4 киломентра, а око исто толико хиљада има и становника.

У средњем вијеку градић је био дио Корушког војводства, у другој половини 14.вијека преузели су га Хабзбурзи. Након Првог свјетског рата, на плебисциту одржаном 1920. године, Словенци, који су чинили већину покраијне Корушка, изјаснили су се против присајидињења ове покрајине новоформираној Краљевини СХС. У поменутом градићу већина је била за уједињење.

Но Блајбург, нешто широј историји постаје познат тек на крају Другог свјетског рата, маја 1945. године када су Енглези предали југословенским партизанима између 23.000-30.000 припадника квинслишких формација са неколико хиљада цивила. Партизани су извршили масовну ликвидацију заробљених војника, а најмање 2.700 цивила је пуштено одмах након заробљавања.

Усташа је убијено између 10.000-20.000. Вриједи дакле поново напоменути да се углавном радило о војницима још у униформама, који су пружали оружани отпор и десетак дана након капитулације Треећег рајха, јер у задње двије деценије све више се говори да су убијани претежно цивили.

Оно што се не да људским језиком описати је невјероватно надувавање цифара убијених усташа, те се до сада могло чути и то чак у хрватском Сабору и бројка од невјероватних 600.000 убијених Хрвата. Како су нуле додаване на масакр у Блајбурну тако су упоредо откидане са конц-логора пакла у Јасеновцу. Данас по усташкој пропаганди, коју је више и немогуће раздвојити од званичног става Владе Хрватске испаде не само да је Блајбург еквивалентан Јасеновцу, него и да је вишеструко бројнији и тежи злочин. Римокатоличка црква се и даље држи концепта „нокат уз месо“ усташкој идеологији па редовно одржава величанствене мисе на отвореном које посјети више десетина хиљада симпатизера усташтва, од „ветерана“ до нажалост све бројније омладине.

До почетка 70-тих година Словенци су имали благу натполовичну предност у односу на друге народе. Данас их има тек око 30%.

Језгро старог града, десно доминира времешни дворац

 

пут од границе према градићу

јужни дио града – касарна

на другом излази из града такође са јужне стране – стара пивара

главни пут који води ка центру

са десне стране на шумовитом узвишењу налази се стари дворац

  кула подно дворца

стара црква у склопу комплекса

главна улица у старом дијелу града

главна црква у граду

Einersdorf

још једна црква овог пута брвнара у околини градића

на сјеверном излазу из града одржава се годишњи вашар

 

 

 

 

Maastricht (Холандија)

 

Мастрихт је град у Холандији који се као пушчано зрно забио у панцирни прслук Белгије. Има нешто мање од 120.000 хиљада становника који су згуснуто насељени у и око градског језгра ширине и дужини око 2х2 колиметра. По много чему атипичан холандски град, удаљен од мора, на брежуљкастом терену, пресјечен ријеком Мезом. Један од најстаријих насељених мјеста у држави, поприште вијековних борби између Шпаније, Холандије, Француске а једном чак се и Белгија ту нешто мотала, а тренутно један од европских академских центара, готово свака улица има по један факултет. А да ту је 1991. потписан споразум којим се централизовала, према нама непријатељска ЕУ.

 

факултети и други симбол града  –                         мост изнад Мезе из 1280. године

 

Од аутобуске станице која се налази на источном, новијем дијелу града, до центра воде три моста. Први, десно води до вијећнице и првог трга којим се стиже поред катедрале синт Матијуса.

 

трг око вијећнице (мало овако изгледа накриво али је раван иначе)

 

од овог трга грана се неколико улица чувених по могућности куповине и опијања по шмекерским кафанама

 

Стотињак метара лијево дијагонално налази се главни градски трг – Вријтхоф, којег украшавају ове предивне двије цркве, синт Серванс и синт Јан. Трг чувен по пијаци која се ту настани петком.

 

панорама града са звоника катедрала

 

ентеријер цркве синт Серванс                              ретуширан изглед ових „сестара“

 

трећи мост од станице (лијево) води до средњовјековних утврђења кроз „паклену капију“

кроз капију улазимо у стактстарт улицу или тако некако, углавном не види се крај ове урбане љепоте

 

трвђана или бегијнстрат

 

 

 

око тврђаве налази се језерце, парк и шеталишта

 

да би бар мало личило на Амстердам побринула се канал ријека – Јекер – споменик неки поред

 

чаробна воденица на овој ријечици – споља и…

 

…изнутра

 

 

цијели град је „посољен“ кипићима

 

Боже опрости овдје је и гробље (западни обод града ка граници) лијепо

 

џиновска секвоја баца вјечити хлад                                                                          крај

ЈЕДРЕНЕ (ТУРСКА)

Једрене, турски град на тромеђи са Грчком (удаљен 7 км) и Бугарском (удаљен 20 км), подигнут је у вријеме римског цара Хадријана на ушћу ријеке Тунџе у спору и мутну Марицу . Има око 140.000 становника. У Византији важан град на путу за престоницу Константинопољ. Око њега се гњавили Бугари и Византијци, па Турци и Византијци и на крају Руси, па Бугари и Турци. Нешто мање од два вијека престолница Османлија (освојио га султан Мурат I који се управо из објективних разлога пензионисао током битке на Косову 1389.) Након пада Цариграда под Турке, Једрене је постао нешто као Лакташи Бањалуци и њеним водећим падриносима. Било је ту разних „Калдера“, вила и ловишта, као и чувено јахалиште по избору.

 центар града три са два км

На Марици ћуприја, да, да исти господин је пројектовао – Миман Синан.

Једрене није нарочито мултикултуралан град. Рекло би се да је права турска касаба (овај пут и дословно), као некада Хоча или Варцав-Вакуф. Изузетак представљају ова два вјерска објекта:

 

Синагога                                                                   бугарска црква св. Георгија

У овом граду нема много грађевина преко три спрата. Из сателита Једрене изгледа као хипертрофирани Лауш.

 

Рустен-паша базар и у њему као у нас на Ханишту некакав простор за предахнути.

 

Али-пашина чаршија                                                базар

 

Новији дио града потонуо у чамотно сивило иначе плодне Тракије

 

У центру постоји некакво шеталиште али као што видимо по њему се не шета женски свијет. Десно видимо тржни центар капацитета типа оног у Челинцу (фризер, кладионица, фото радња, кафе-пицерија, мобил шоп).

 

Ово је фото Гуркан                                                  а ово вецеови за баје и бајанке

 

 

Да се народ у овом посо-кућа-ђамија граду не би почео вјешати на кваке направили су и пар фонтаница

 

има ту и некаквих споменика

 

Тата Ататурк                                                            жееђаан

 

статуа поменутог неимара и моста на Дрини        а ово је споменик посвећен љигавој борби у којој се борци науље и чупају за џепове од фармерица (на паљанском језику: панатале) па се покушавају тако оборити.

 

Има ту и некакав музеј ал слабо је то све, нема ништа читаво за погледати

 оно по чему је овај град свакако најпознатији је ова чувена (иначе једна од бројних) Селимова џамија. Кажу да тај султан (син од Сулејмана из серије) није био нарочито способан, тј. понашао се као типичан татин син, живот проводећи у отупљењу чула од порока, но ипак ће остати у историји по наруџбини ове богомоље. И то је онај Синан правио. Узор му је била свакако бивша црква Аја Софија.

 

капија                                                                         предворје

 

купола                                                                         ентеријер

 

 

Панорама града са ове величанствене џамије

 

И за крај мало историје: у борбама за Једрене 1913 године, током Балканских ратова за ослобађање православних народа од Турске, српска артиљерија је толико рокала по Једрену да су Бугари након великих борби ипак успјели заузели овај стратешко важан град. Србима је то значило као освету за кобни пораз на Марици 1371. године. Пут за Цариград био је чист. У писмима многих наших војника одише туга што су велике силе наредиле повлачење, јер су Срби толико били у еурофирији да су мислили да 500 година робовања могу наплатити баш у Цариграду. Међутим и успјешна борба за Једрене скупо је коштала – 8.000 наших војника. Бугари, којима је овај град припао, потпуно су занемарили помоћ српске артиљерије без које не би заузели град, а чак су и на крстове наших погинулих војника мијењали презимена у бугарска. Невиђена бугарска алавост (јер су и даље хтјели цијелу Македонију па и Солун и дио Румуније) скупо их је коштала кад су је напале све сусједне земље.

Једрене је поново припало Турској.

СЕУТА – КОМАДИЋ ЕВРОПЕ НА ЦРНОМ КОНТИНЕНТУ

 

Положај Сеуте, поглед из сателита: лијево слика морског пролаза између Шпаније и Марока, односно Гибралтара и Сеуте; десно Сеута.

 политичка карта ове шпанске ексклаве

 

Мјесто гдје се данас налази овај град, био је кроз историју предмет многих неспоразума, освајали су га Картагињани, Римњани, Вандали, Арапи, Бербери, разна локална племена, да би га Португалци 1415. заузели, као важан мостобран ка Африци, тада зван и „кључем Медитерана“. Након Португала, Шпанија га заузима 1668. године и од тада Сеута није мијењала господара. На сликама се види да Шпанци још нису скинули грб Португала са заставе и грба града. Е сад, Мароко би хтио да овлада овим симпатичним, мултикултуралним мјестом од неких 70.000 становника (сем Шпанаца и Мароканаца у граду су насељени и Бербери као и нешто Јевреја). Шпанија то не дозвољава иако Британцима оспорава њихов суверенитет над Гибралтаром који је преко пута Сеуте. Наравно Шпанци би и јаре и паре.

 Гибралтар удаљен око 23 км и види се из Сеуте.

Сам град је дужине око 3,5 км, а подијељен морским каналом на два дијела, која спајају три моста. На „десном дијелу“ је слабије насељено узвишење на којем вијековима стражаре средњововне фотификације.

 

канал који пресијеца град са утврђењем                                  и  утврђење на десном дијелу града

 

мост и улаз у стари град

 

бројни споменици (немам појма коме посвећени) красе овај чаробни градић

 

 

Ходајући једном од артерија градића – Ревелин улицом наилазимо на неколико предивних  паркића и тргића

 

Генералова кућа у близини главног трга и још једна прелијепа моћна зграда

 

алфау улица лијево и краљевска десно

  

Сеута је као прст умочена у Средоземље. На средини, гдје је најтања, свега 200-300 метара, с јужне стране налази се плажа дужине око 2 км.

 

Ко више воли ограђену варијанту купања, пар стотина метара сјеверније може се брчнути у аква парку.

 

навече одмор на централном и преромантичном Рејес тргу

 

Ујутро кад се отријезните можете обићи „Змајеву зграду“ која је један од симбола града

 

Од осталих знаменитости ваљало би обићи Хинду храм и Камон пролаз.

И бриши кући.

НОВИ ГРАД (РС-БИХ)

Нови Град је обгрљен са двије предивне ријеке – Уном и Саном. Кроз историју се развијао захваљујући положају, саграђен као погранични бедем око 1280. године од стране породице Зрински. 1557 пада у руке турцима који од њега праве важну базу за даље походе. 1726, Турци праве велику тврђаву на мјесту хотела на Уни али су га аустроугари срушили до темеља 1894. године. Прва пруга у БиХ из 1873 (Добрљин-Бањалука) је кретала из околине Новог. У Краљевини СХС наставља свој развој као важна раскрсница ка Сиску и Загребу. У предратно вријеме радило је пар успјешних фабрика попут „Сане“, „Јапре“, „Лигношпреа“ те је у овом граду живот био много угоднији него данас, када је овај град препуштен тихом одумирању.

Ада на Уни, пића се служе и у води.

Патке у чистој води

кеј на Уни

Респектабилни хотел „Уна“ којем је рат пресудио

Овај градић од неких 28.000 становника има у себи неколико паркова, овај је код старе болнице

 

два споменика, партизански и                                                 борцима ВРС

 библиотека од које се рачва неколико улица

 

 

Главне двије улице

Гимназија „Петар Кочић“ има високу репутацију у регији

обновљене вијећница на граници са Хрватском

Занимљиво да је Нови иако мали град изборио се за значајно мјесто у рок сцени Републике Српске. „Инфра-ред“ је дошао и до Егзита а у феноменалном рок кафићу „Упитник“ праве се одличне свирке (на слици десно гитариста „Дакс“. Остали кафићи имају приступачне, готово дисконтске цијене, а ни жене у глобалу нису опсједнуте моралом, па је Нови Град идеалан на цјелодневни излет.