КАПЉИЦЕ ИЗ 2017.

 

28.12.

Ко у данашње вријеме нема дјецу вјероватно је поштеђен језивог обичаја – слављење рођендана у играоницама.

То зло, уклијештено на топ листи неугодности између одласка код зубара и регионалног састанка синдиката, свакако је један од поузданих знакова скорог помрачења цивилизације, узећи у обзир количину разуларености дјеце, нешто попут јувенилне кундалини јоге и нас полусморене родитеље којима није до дружења ни са својим, камо ли са туђим колегама, рођацима и фамилијама…

Друго, као и сваки други честити родитељ, своје неурозе пакујем под отрцан али ефектан изговор „родитељске пребрижности“ те тако изнад свог другара непрестано лебдим као НЛО или што би моје драге колеге рекле: „као хеликоптер“ марке „апач“ или неке сличне.

Она дјеца апокалипсе тутњају без смисла и циља, хоћу пресвиснути кад пројуре и закаче мог бебана јер да падне, дупетом би притиснуо дугме за изазивање Трећег свјетског рата отприлике. „Тете“ од неких једва двадесет година типкају телефон или негдје зује, а ја гледам гдје би који точкић могао отпасти, бојица се преломити, креда се уситнити, да не би дошло до крвне освете!

Један дан тако идем из друге смјене па право у играоницу, из једне педијатрије психијатрије у другу, под утиском „мошмеиебат“ и све по реду, бјежим од старијих горе да са дјецом дијелим мегдан, у посту прождирем преостале чипсеве и смокије, усисавам переце и полупразне џамбо сокове од јабуке ала „Макропром“ који је јефтинији од плина по литри. Пазим на малог, шта ћу, лебдим и летим…

Тете коначно неке озбиљне жене, све кажу да могу мало и доље са људима, да родитељи ријетко тако пазе на дјецу већ их само довезу у комбију за шинтерај па из кавеза своје љубимце истоваре на спрат а они одлутају на сат, два , три… И ја се правдам, најмањи је у друштву, душа моја само се укопа и мршти, озбиљан се родио, ненавикнут на толику агресију на сва чула, па онда се стационира у неки ћошак и игра се већ чиме било.

Дође тако вријеме да сиђем међу старије. Срећом затичем већ фазу приче о аутима и дијеловима. Иако највећа незналица до сада сам научио са слава и рођендана о бројним карактеристикама мотора, каросерија, мјењача, све од њемца до јапанца па до цјенкања на ауто-пијацама…

Кад видим, има пиво на столу. Откуд сад то, људи моји да ли је то могОће. Човјек каже да иначе по дјечијим рођенданима туку шљиву, да се преживи али ето сад у играоницу нема смисла жесту доносити…

Какав филмски обрт, „Пинк трилер“ би се постидио. Упаде прва ко кецманова тројка. Питам домаћина је ли барем три марке по лименци, он се смије и каже да је 0,79 км. То је један од митова о шваби да се попиша у конзерву сугестија би нам попауланерисала свако пиво па и ту содирану жабокречину.

Иде једна тета мијења празну конзерву, ја се браним а она каже да попијем да се не враћа, Боже мили толико људске топлине и осјећаја за човјека још не доживјех у играоницама. Попих и другу, неки јагуари са тапета боје циклама постадоше умиљати као персијске мачке, а у даљини се пролама језиво: „Данас нам је диван дан“ као врхунац дјечије црне мисе. Обично им не буде довољно па понове тај „причастен“ још једном и још јаче.

Смјешкам се непобједиво јер ми овај пут не могу ништа. Попијем још једну за пута до фајронта и куд који мили моји. Баш би лијепо на рођендану, да је то само мало чешће…

 

 

18.12.

Код моје баке на селу (као уосталом и код много других бака) у дневној, хладнијој соби, постоји прастари, застакљени регал. Толико година међу чашама и понеком играчкицом из киндер јајета чува мале иконице, да је постао некаква врста „самсвојпоп“ иконостаса, право мало, народно, а опет локално и ексклузивно, светилиште. Бака би тај својеврсан полусакрални предмет обилазила ноћу док би се молила, опет на свој неки начин, а деда ујутро прије зоре да би испод застакљеног дијела потезао жестоке гутљаје текућине разних боја и узнемирујућих мириса. Он би се правдао мени пробуђеном како „тражи миша“. Ја бих се опет увлачио у претешке јоргане од перја и прашине, од којих би и најуреднија плућа зашкрипала, па настављао спавање. Миш се једном заиста и појавио из ормара, само он је шушкао ноћу а деда у зору, свако је имао своју смјену и нису укрштали надлежности. Мишије питање није бринуло ни мачка Цицка иако га је мој тата убацио у сам епицентар збивања. Вјероватно је мислио: “ што би ја био будала па једини га гањао, ко ће ми рећи ‘хвала’ “ или га је једноставно бољело дупе, ионако се хранио на буџету и без обавеза долазио и одлазио. Тако је мој тата дежурао и над мишом и над мачком. Углавном, тај застакљени дио је азил за фотографије унучади неважних димензија и резолуције. Не зна се шта је било опомењујуће, хладни поглед изблиједелог а ипак моћног светог Николе на некаквој тацни или неко разроко али весело унуче. Тај стаклени дио славних потомака од прошле године је обогаћен са још једном сликом већег формата у пуном колору – праунучета. Ваљда је такав ред. Вечерас ћу опет код баке и дједа на славу и опет вадити миша испод застакљеног дијела који ће до краја вечери замаглити од среће. Све друго је мање важно. Баба и деда су моје Косово.

 

18.11.

Јуче одем у кабинет математике да однесем дневник другарици. У тај дио школе гдје су физике, хемије и математике улазим само кад баш морам. Као код зубара. И тако уђем у кабинет а оно пуче ме паника к’о у ординацији, разломци се преметнуше у брусилице, формуле у сисаљке а остало се од мантања у глави стушило само у команду: „бори се или бјежи“. У пар корака сам опет био сигуран међу мапама, атласима и осталим симболима друштвених наука. У њима увијек можеш мунтати, врдати, позивати се на различите теорије, околности, мишљења. А и ко ће знати ко је шта кад рекао, мислио, желио… У математици нема блефирања, кишовите околине Крагујевца, полусимпатичног празнословља на које прођеш само да те професор не гледа опет. Или јеси или ниси. Тога сам је увијек бојао. Зубарске сијалице која ће прозрети све моје интелектуалне порозности.

 

18.10.

Нас хипохондре ће гугл убити много прије времена! Некад се говорило да наша раса живи дуже али ево ја јутрос идем на посао и нешто ме засврби изнад скочног зглоба.

Погледам, нека тамна нијанса. Није много тамнија, тешко да би је и јефтина југоисточноевропска модел-тинејџерка на фешн тивиу сконтала, али сваки хипохондар зна: свака другачија нијанса (о новопримјећеним тачкама разних боја и да не говорим) сигуран је знак неке опаке болести.

Заврнем чарапу, ужас ме преплави, тамнији круг око цијелог зглоба.

Нестају улице, објекти, небо и земља.

Потрага за дијагнозом грозничаво почиње. И то на јефтиној тарифи за мобилни интернет. Веза неће, неће па стане.

Срце лупа, стомак реже, удахнем кад стигнем, ноге одавно не осјећам…

И некако једва отварам странице.

Није гљивица, лишај, псоријаза, дерматитис ништа нема да сврби тами круг…

Али прави хипохондар не остаје без дијгнозе, тако и ја сконтам да имам проширене вене и на лијевој (десну сам већ оперисао) и иако ми је мало лакнуло брига ме не попусти.

Све контам да ми је бар још мало поживјети, рекох шта ће мало дијете и чаробна жена, а и планирао сам да издам књигу кад одем у пензију (да ми не могу дати отказ).

Прођоше два сата у осјећању смака свијета, као кад је Мркоњић пао, поче се оно мало преостале памети враћати у главу и мени се јави мисао да сам прије пар мјесеци сломио ту ногу и да је доскора око тог зглоба био црн оток и сада је само остала та нијанса.

А сврбило ме мјесто гдје ме је ујео комарац.

 

 

20.6.

Дошли Јеховини свједоци код мог тате, док је сликао на стубишту. Тата је сликао и у купатилу, подруму и на тавану тако да му је стубиште било једно од бољих локација за рад.

Тата је иначе рођени филозоф а не као други приучени или преучени, он није имао потребу да се напреже и прелама по глави шта је кад који филозоф мислио већ живи сопствени филозовски систем.

На стубишту је већи дио дана досадно, често му је мали мп3 са пјесмама Боба Дилана једини саговорник па тако цијени сваку живу душу која се успентра и превише нервозно или уморно за комшијско лагано разговарање, шмугне уз “ добардан/оћел/комшо“ у један од шест станова између којих тата ради.

Дакле дођоше тако једном јеховњаци. Питају тату да ли је икада размишљао о смислу живота. – „Ух како нисам, о томе стално размишљам!“ тата одговори.

Тако је почело двоседмично свакодневно посјећивање и дружење, секташи су помислили да ће коначно “ спасити“ бар једну душу из кварта.

Каже тата како су причали сочно и непрекидно, повремено брзо и спретно листајући мале, масне, исподвучене оловкама, латиничне библијице меких корица. И таман кад се зауставе он их нешто приупита па они експлозивно закликћу са одговорима.

Прођоше тако двије седмице, поред тате се накулала „Кула стражара“ а он никако да се „преобрати“.

Питају њега коначно јахвеови промотери има ли он шта њима рећи а он им рече да их може насликати са попустом наравно.

Секташи се покупише и без ријечи одоше.

Тако је тата сморио јеховњаке.

 

 

 

700 ТЕКСТОВА НА САЈТУ СРБИ У БИХ

Од 12.маја 2015. када смо мој пријатељ историчар Борис Радаковић и ја покренули блог „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ до данас прошло је тачно 623 дана. За сада успјешно пратимо темпо „један дан – један текст“ па смо достигли нови мали јубилеј – 700. Ако Бог да и све буде како треба 1.000. по реду ће осванути почетком фебруара наредне године.

До сада се одазвало тридесетак аутора који су нам уступили текстове (имена су под категоријом  „азбучник“) а користили смо (углавном уз допуштење) текстове десетак сајтова попут „Племенито“, „Фронтал.срб“, „Моја Херцеговина“, „Пале.лајв“, „Требевић.нет“, „Западни Срби“ (сајт чији су уређивачи у посљедње вријеме нажалост потонули у романтичарску историографију), те „Глас Српске“, „Независне“, „Пресс“ и других портала, сајтова, блогова са циљем да на једно мјесто саберемо текстове везане за историју, културу, духовност и традицију српског народа Босне и Херцеговине.

Почетком прошле године, захваљујући нашим пријатељима Владимиру Кежићу и Жељки Џафићу, наш увелико хаотичан блог претворен је у прегледан и функционалан сајт, са падајућим менијем, категоријама и подкатегоријама. Имамо и фб групу коју прати преко 1.100 чланова. Укупно до сада на блогу и на сајту имамо близу 130.000 посјета, чији број расте из дана у дан.

Вјерујемо да смо први сајт на свијету (нажалост, ето среће да је конкуренција снажнија) који настоји систематски изложити бројне аспекте живота нашег народа специфично на просторима БиХ а без икакве острашћености и дневнополитичких препуцавања. У прилог томе говори чињеница да, када се на Гугл претаживачу укуца само: „срби у бих“, наш сајт буде одмах испод Википедије (ћириличне и латиничне верзије).

Вјерујемо и да смо (свих нас тридесетак који су узели волонтерског учешћа у овом раду) указали на чињеницу да је српски народ настањен овјде барем 14 вијекова, да је за слободу ове земље дао највише жртава те да полаже на Босну и Херцеговину једнака права као и остали народи, прецизније да није никакав „агресор“ нити неко ко „отима“ неком другом народу нешто „његово“, већ да услијед немогућности икакавог договора са оним народима који настоје наметнути идеологију кривца а онда га као таквог, по могућности и третирати, једноставно тражи дио који му припада.

2016-та година титанских промјена

Деветог јануара прослављен Дан и крсна слава Републике Српске много интензивније него иначе.

У сјенци националног питања донесен нови Закон о раду неупоредиво неповољнији за раднике од претходног посебно када је у питању поједностаљење отказног поступка смањење минулог рада итд.

У марту изречена пресуда првом предсједнику РС Радовану Караџићу о одређена казна затвора од 40 година. Бројни припадници већинског народа у БиХ су изразили жестоко негодовање због пресуде у којем се наводи „одсуство геноцидних намјера у цијелој РС“ а и први пут се чуло како је муслиманска страна понекад гађала своје цивиле да би привукла пажњу међународне јавности и дипломатије те убрзала војно ангажовање западних сила на својој страни.

У мају: у Сарајеву бачено цвијеће положено на мјесто злочина над војницима ЈНА који су се повлачили у Доборовољачкој улици.

Неколико година смо слушали како су несрби Приједора били приморани да носе бијеле траке око руке током рата. Очигледна тежња ове пропаганде је да се РС изједначи са геноцидном творевином, а несрби током рата са Јеврејима, Ромима и Србима током холкауста.

Иако је неспорно да су многи недужни Бошњаци страдали у Приједору за вријеме рата (чак и преко стотину дјеце и малољетних особа) за причу о бијелим тракама никада нико није понудио икакав доказ, а тонски запис са радија Приједор нам говори да они који нису против војске РС истакну бијеле чаршафе на балконе и прозоре, из практичног разлога јер се у грађанским ратовима и цивилни објекти користе у војне сврхе.

Упркос великој медијској и друштвеномрежној халабуци Ферхадија се мирно и достојанствено вратила својој кући. Свјеже смијењени премијер Турске Ахмет Давутоглу је присутнима поручио и да је уз њих свих 78 милиона Турака, а послао је и поруку да су Турци „били овде, да су сада овде и да ће ту бити заувек“ поменувши касније и Алију Изетбеговића, уз поруку „да се Изетбеговићев аманет очува“.

Срећом тако се „тресла гора а родио миш“ и за протесте и „контрапротесте“

Јун: Иако језиком говоре народи а не државе, политички предтавници Бошњака уз подршку родитеља ученика, бојкотовали су примање ђачких књижица и свједочанстава на којима не пише „босански језик“. Не зна нико на свијету која је разлика између босанског и бошњачког, али то је мање важно од медијске слике како се у РС бошњачкој дјеци, као у вријеме некаквог апартхејда, брани право па чак и на матерњи језик.

Резулати пописа из 2013: Дописивање 196.000 људи из дијаспоре у стално становништво да би Бошњака било 50,11%. Умјесто да попис буде „наш корак у будућност“ он је постао корак у живо блато бесконачне политизације. На крају је прекршен низ законски одредби а већински народ са својим политичким представницима, су као у хору папагаја понављали „све је по закону“. Срамна пописна брљотина показала је и сву апсурдност и лицемјерност идеје грађанске БиХ јер се „неторовски“ изјаснило мање од 1% станивништва.

Становници Велике Британије тијесном већином одлучили да напусте ЕУ. Један од преломних догађаја године која је на измаку.

Јул: Иако је и накарадан попис показао како су Срби у Федерацији БиХ истребљени попут перути те да је Република Српска шест пута „мултиентичкија“ од већег ентитета то није омело од мржње обољеле људе да у Сарајеву наставе са мантром о геноцидности „мањег ентитета“. Због коментара на фејсбуку везано за ову морбидност новинар и историчар Вук Бачановић је отпуштен са посла а затим и под пљуском пријетњи прогнан из Сарајева. Ускоро ће сличну судбину доживјети и новинарка Лејла Чолак (овдје треба напоменути да су преостали новинари који раде поштено и храбро свој посао угрожени на цијелој територији БиХ али у овим случајевима пљуштале су пријетње од „обичног“ народа).

У Источном Сарајеву постигнут договор око механизма кординације (и кредитним аранжману БиХ са ММФ-ом) којом су много незадовољнији Бошњаци јер не постоји могућност прегласавања у доношењу важних одлука.

Изузетно значајан догађај за наш регон је неуспјели покушај војног пуча у Турској која је запала у дубоку кризу тражећи осланац чак у Русији. Политичко Изетбеговићево Сарајево се нашло у болном раскораку између Гулена и Ердогана.

Септембар: Епопеја о референдуму – од неустрашивог ината до испуњења готово свих захтјева Уставног Суда БиХ. Ипак је одржан што је готово стото по реду понижење поменуте инострано-бошњачке кровне правне институције.

Октобар: Локални избори – убједњива побједа СНСДа у РС и расклимавање СДА у ФБиХ који је освојио све Сарајевске општине тако угасивши и посљедњу оазу некакавог фиктивног мултуетничког „европског Јерузалема“ који све више личи на блискоисточне муслиманске градове.

Новембар: Изненађење године – Доналд Трамп побједио у изборној трци Хилари Клинтон. Велико олакшање за Срби и стрепња за околне народе који су до сада имали апсолутну подршку у борби против Србије и Републике Српске.

Децембар: Русија одбранила себе и Сирију – ослобођен Алеп након 4 године најбруталнијег рата у модерној историји.

Готово милион нових миграната дошло у Њемачку. Процјењује се да су до сада направили преко 200.000 прекршаја, од крађа, кривотворења, финансијског криминала до туча те најтежих злочина – силовања и убистава у терористичким нападима.

Дај Боже да свијет дочека 2018. у једном комаду.

КАПЉИЦЕ ПО ФБ 2016

 

Ljubav kao pur pjena popunjava brojne praznine u voljenom objektu, narodu, pojedincu, pojavi… Kada se rodi ona, ako joj okolina vec ne daje sanse za opstanak, ona svojerucno dopise razloge za svoje postojanje, mada joj to nije ni vazno. Zato jer je perce ljubavi teze od tone realnosti, mudrosti, kalkulacije i to mogu da shvate i cijene samo oni koji je imaju. Ona jasno razdvaja ljude koji se smatraju najnaprednijim, najsavrsenijim, slucajnim, slijepim „prirodnim“ procesima nastalih i razvijenih zivotinja od onih kojima je ljubav otkrila tajnu – da su Bozija bica brljava od grijeha kao neposlusna djecurlija od krisom pojedenog pekmeza. Tako samo covjek koji ima ljubavi, ima i mogucnost da se istinski pogleda, rastuzi i pokaje, izolovani u svojoj oazi topline, mira i tihe radosti u moru onih koji se pravdaju ovozemaljskim predatorskim zakonitostima, smatrajuci za svoj najveci evolutivni skok to sto su sisli sa grane, napravili nebodere, kupili televizore, napunili frizidere i poslali covjeka u vasionu.

 

Dva muskarca se za deset minuta (dok recimo cekaju red u kopirnici) kvalitetnije istracaju nego dvije zene za 10 sati. Prvo, momci su vece tracare, a drugo odmah uskacu u fabulu. Nista uvodne, opste teme, nista licemjerno pohvaljivanje satracarske odjece i drugih suvisnih sablona. Zene kao da od kilu mesa prave tele a momci govedju kocku za supu. I odmah krece (poslije djes-djes) vidjas li ikog: ma vidio sam Cucu puko skroz, nasao curu, primio se ko saucesca a ona… (gestikulacija takodje skracuje i sazima razgovor za barem 90%) – Jel vrtljiva, ha? – Ne znam sta bih ti reko. (to odmah znaci rospija teska). A sreo sam i onu Djuju kaze nema sad momka, bila dugo u vezi, al kazem ja njoj da ona jos ne zna sta hoce, kontradiktorna je sama sebi. – A stigle vec malo i godine… – Pa da, sad je to povuci potegni, zalijece se kao nekad mi, nema vise toliko izbora. Ima l kod tebe sta novo. -Nema. – Kako na poslu/faksu/birou i kako tvoji – sve po starom. – I tako znaci kazes za Cucu? Ma joj nije ni on najuredniji jednom je Krleta zavrnuo za neku uslugu, javio se samo zbog tog i tog pa opet nestao a sve ko fol veliki jaran. A i Krle sta ce i on jadan uvijek iz greske u gresku. Nikako da se odseli od svojih. Ma i ona njegova neka sva nesretna non stop, suti samo. Ima ona bas finu sestru/drugaricu – zbilja sta je sa njom? Udala se prosle godine. Ko je zagondzija, jesu l u kreditu il podstanari? Ma jesu-nisu. (I jos 6 minuta esencijalnog tracarenja) znaci tako velis. Ajd vidimo se. – Zivio.

 

 

Сваког првог септембра уштинем се добро за руку да провјерим да ли сањам или заиста радим најљепши посао на свијету. Данас се штипам већ девети пут и још се нисам пробудио.

На теологију сам (са историје) упао у судијској надокнади кроз димњак. На истој сам се често осјећао као да сам пао са крушке. Да не помињем неке блиске планете.

Али право чудо се десило када сам се запослио. Чекао сам само годину дана заједно са још једним колегом који је чекао дупло дуже. И онда се у једном дану, те 2008.отворила три мјеста јер су тројица вјероучитеља промакнута у војне свештенике. Мој другар и ја смо упали а трећег су морали тражити, у фазону, има ли ко да ће убрзо дипломирати!

Добио сам школу у коју сам ишао као ђак у своме насељу! Стари наставници су постале колеге и са не малом стидљивошћу сам улазио у зборницу и то само кад баш морам. Предавао сам рођеној сестри и осталим нерођеним малим комшијама.

У почетку је ишло врло тешко и стресно, добио сам неку тахикардију која је трајала цијело полугодиште, пио сам љекове за срце. Али иако се нисам сналазио, (о усвајању наставних јединица тешко да би се озбиљније могло говорити) увијек сам давао исто свим генерацијама – радост и весеље. Та радост и весеље би се најчешће одметали у анархију која се смиривала интервенцијом са стране. Да није било директора који је био душа од човјека (волио је попити) вјероватно би моја чаролија завршила са првим љетним распустом.

Небитно то. Него данас када кренем преко градског моста сретнем тих девет генерација, неки журе у средњу, неки на факултет а неки и на посао. Неки су поспани, нервозни, бијесни, замишљени, умишљени, равнодушни… Али сви радосно машу, цијела колона од пекаре Клас до Кастела.

То зрно радости што је у њима остало све те године и није се угушило под теретом неправде, страха, мржње, то је најљепша плата вјероучитеља.

 

 

Понекад дјеца у школи, она која након предавања нису у потпуности поскапала, а на дијелу часа предвиђеног за постављање питања подигну руку. Сјећам се једном, након нарочито надахнутог предавања о Адаму и Еви из гомиле блиједих лица, погружених у море ледене тишине, јави се нека цурица за ријеч. Мојој срећи не би краја. Кад ће мала пискавим гласићем: „Учитељице, овај тренеру, мени се лила зуб!“ Бијесан од сталних извјештаја о зубним статусима рекох: „Господо да ли сам ја зубар?“ -Хехе нииистее. Слично питам (да ли сам ветеринар) кад усред часа причају о новим кућним љубимцима. Данас мала четврти разред мртва озбиљна упита: „Вјероучитељу можете ли мрдати ушима?“ – Не могу, ћути и боји. Иста мала послије пар минута пита „хоћу ли један поклон од ње“. Рекох како ме срамота ал ајд може наравно а мала се поклони. Дјеца ме и даље просипају као рижу, џаба сиједе и киле.

 

 

Питају се људи (углавном жене да се не лажемо одмах на почетку) како се и у четвртој деценији нервирамо око игрица на рачунару.

То је љубав која заборава нема (ПЕС 6) и која се увијек враћа. Узмем неки тим „Помпи“ нема оригиналних назива и грбова али видим лијеп грб нешто плаво са полумјесецом а они кравурине једва се по земљи сплазају. Намјестим наравно вери хард да немају ни за плате и топ плејер дификулт и још нешто најтеже да главни ривал све редом дере.

И почело добро, падају вишеструко богатији клубови све звијезде падалице. Но запада киша, глиб живи па дође и до великог замора а са њим и пар ремија и чак пораз кад сам морао потпуно убацити други тим да ови не поцркају.

Челзи се оте на великих плус 5 а не успједе га мој Помпи у дербију срушити иако је био бољи. Побједих 4-5 у задњим секундама буквално ал исто тако и испустих који бод.

У прелазном року купих пар играча (поред већ збављених Парк Чу Јонга и Ашченкаца за вријеме освајања Друге лиге) чисто да барем мало заглетујем силне рупе у тиму гдје дува промаја на свим позицијама.

Поче други дио сезоне тучем ја већ укупно једно петнаест за редом, а туче једнако и Челзи, упоран ко Швабо на Неретви. Побјеђујем и дословно у задњем нападу дају моји голове и они из одбране улази у мрежу и од очаја што се шутне. Знам ако оде преко пет бодова више га не ухвати.

Дође опет дерби, пенал на почетку за мене, уђе по средини, остатак меча сам се што кажу ко Бихаћ бранио и смањим тако на два бода пет кола до краја.

Знам нема теорије да ће Челзи добити баш све утакмице и чекам први и једини његов кикс да га претекнем а чак и гол разлика изједначена.

И одмах се то и деси. Четири кола прије краја помјери се стрелица ка горе мој тим први а Челзи са истим бројем бодова али са мало лошијом гол разликом други. До сада нисам испуштао такву и најмању предност у финишу.

Три увежем са по 3-4 гола разлике тако да пред посљедње коло имамо по 76 бодова али ја већ десет голова више. Само још једна побједа.

Почело нервозно као да играм овакве утакмице први пут а не да сам освојио све што се може освојити и то редом са Роземборгом, Удинезеом, Хераклеом, Палермом и многим многиђ другима.

Смјести га лагано Парк у 38.минути послије грешке њихове одбране и одмах би као да сам се инхалирао. Рекох још један дам у другом и да се шампањац од 7 марака стави у лед.

Но никако га дати. Улог превелики, свака контра може срушити ону непобједивост у одсудним утакмицама којибаштиним већ цијелу деценију.

70.минут оштар шут по земљи једва мој голмам одбрани. Преполови ме страх. 75.мин.корнер за њих, сам човјек главом погоди пречку па паде испред линије.

Челзи на полувремену има рутинских 2:0 и сада је све до мене. Побједим првак сам не побједим ли измаће ми титула први пут у животу у задњем колу.

89.минута, они гњаве пред мојим голом, неке одбијуше сијевају, дође до неког фрајка лопта на пар метара од мог гола, човјек сам као на тањиру (тањируша) и опа 1:1. Један један брале мој, истекло регуларно вријеме, а само минут надокнаде.

Ништа, они се повукли ја узео са Парком лопту гурам га уз аут линију, иде сам у све њих, једва се увлачи у њихов казнени простор двојица на њему (тек је друга сезона њему оцјене танке и жуте) а трећи прискаче као лавови на газелу, рука ми мирнија него неурохирургу а не дишем већ од почетка напада, какав луд осјећај, као када је Кецман узео лопту губиш и вријеме истиче а знаш да једноставно не можеш изгубити титулу тако проклето глупо, шут…

Лопта путује ка гол-ауту, међутим на путу ка најтрагичнијем поразу у историји песа качи једног играча из одбране и смјешта се у мрежу.

Нема се времена за снимање гола, удише се ваздух, они имају још барем један напада, лопта иде у мој шеснастерац неко избија али не довољно далеко па опет главом не смијем ништа притискати да се на направи ни фаул а можда чак и пенал, а све би да за један црвени картон на средини терена. Лопта се одбија некако до средине судија свира крај Помпи је шампион велики Челзи се радовао само минут дуг као вијек.

Зато волим пес 6.

 

 

Гледам данас своју остарјелу разредницу како носи глобус и неке офуцане карте којима нас је прије пуне двије десеније ударала по глави.

Добро мене није, ја сам био мамино слатко од дуња (како ме један монах назвао док је правио скалу ко је од нас присутних студената највећи пекмез) али је чест конзумент тог насилног начина уласка географских информација у главу био један Слобо.

Слобу су, у љековито-едукативне сврхе знали млатнути и други наставници, као рецимо луди историчар Чађо кад дође са ратишта па му је једном тако раскрварио нос по средини изнад фабрички подешених рупа, јер је овај бацио петарду у дворишту школе.

Други пут су му, при претресу ствари из руксака пронашли чекић, пајсер, пола свеске попријеко подерану.

Но Слобо се није гњавио конвенционалним школовањем, знао је много прије нас да је то опасно губљење времена, већ је прије пар година од својих вриједних руку намјестио и други спрат куће. А трећи кад већ стигне. Тек му је 32 године.

Јуче гледам на јутјубу неку предратну омладинску емисију „Недељни забавник“ ТВ Сарајево. Глумили Зијо Соколовић и Славко Штимац. Причали о Леонарду Да Винчију, леду који се отапа у чаши, како направити летјелице од папира… Отприлике емисија коју данас клинци не би гледали ни да су на бенсендинима.

Како је само интернет одувао наше наставнике, њихове лекције и наставна помагала. И емисије за младе.

Неко ће рећи како је то лош начин учења „на изволите“ али кад погледам какав је био наш начин прије двадесет година и какав је уосталом и овај данас у школи који се није много од тада усавршио, испадне да је овај модерни, преко интернета сасвим пристојан.

Све што те занима сконташ за 15 секунди. Сав свијет вртиш као кликер, сваки град који забодеш, фрцају подаци, фотографије, обичаји, приче… Интернет од људи може правити дебиле али и билдати знањем интелигентне људе. Свако узима оно што му треба и то временом постаје, претвара се у оно што му мозак једе.

Опет се враћам на разредницу која ће ускоро у пензију. Вишеструко ми је жао. Прво убједљива већина дјеце не види у подацима у школи икакав смисао, а друго и не покушавају да сакрију расположење једне, затворене у кавез, жестоко изнервиране звјерке.

У том смислу, мислим да нема позива толико деградираног као што је бити некакав просвјетни радник. Мени је најлакше, дошао сам у неописиву анархију, а сада се понекад осјетим и као прави наставник, али стари наставници, деценијамаа уважаваним, који сада пред старе дане доживљавају испаде појединих апсолутно неваспитаних клинаца који са хибридним знањем могу (ако им се да наравно) прозивати те исте наставнике, они крепавају на рате сваки дан…

 

 

Човјек се може навући на сваку серију коју неопрезно конзумира. Ево ја сам, услијед низа невјероватних околности (изгубио сам даљински да бих схватио да мој тв нема ни једно једино проклето дугме на себи па га гасим чупањем кабла из шњуре у зиду) погледао, са по здравље шкодљивом дозом душевног аутодигестивног мазохоцинизма, цијелу епизоду „Звонили се Милорде“. Једини разлог пасивног праћења тог пакленог остварења је тај што је ужлијебио на ртл коцкици између „Брачних вода“ и „Симпсона“. Нисам могао а да гласно не негодујем на сваки смијех у позадини (надам се да је смијех монтиран и то од тренутно упокојених људи) као када мој ђед пљује сваки пут када угледа водитељку или политичара из савеза за промјене. И ево ме сада не спавам и од ризнице свих могућих глупости због којих иначе редовно не могу да спавам, размишљам хоће ли неки лик из серије отићи у батлере и нека баба хоће ли до петка успјети позајмити десет шилинга да је не ишћерају на улицу. Збогом Кикиндо и Милорде…

 

 

КРАШОВ АЛБУМ „ЖИВОТИЊСКО ЦАРСТВО“ – МИТ И РЕАЛНОСТ

Стара изрека: „Ко хода и броји на глас или је луд или прави кућу“, за страствене колекционаре сличица могла би се модификовати: „Луд или скупља Животињско царство“.

Иначе овакав начин дерање коже опсесивних колекционара траје преко 70 година!

Скупљање сличица је углавном скуп спорт, али за скупљање Животињског царства, слободно се поздрави са наредним љетовањем. За рецимо европско првенство у фудбалу пакетић од око 70 фенинга до једну марку има 5-6 сличица и скупља се око 500-600.

За животињско царство добије се за пола марке једна сличица (и наравно 15 грама чоколаде). Ко чоколаде не воли, а болесно воли скупљање сличица, не пресостаје му ништа друго но да их гура по фрижидерима и повремено послужује гостима или да их на путу кући подијели дјеци.

Страница проклете навлакуше из 1956. године.

 

Ова је из 70-80-тих

 

Ова је негдје ратна едиција са доцртавањем, лично ми то и није неки фазон

 

Већ доста модернији дизајн из 2008.

 

Као да има мање текста него прије 30 година…

 

И ево најновији три-де изглед.

Текстови о животињама преполовљени у односу на прошли албум.

 

Дакле да би сакупио свих 250 сличица, теоретски (без и једног дубликата) треба симпатичних 125 км. Реално барем дупло више. Благо песимистички барем 500 км.

Стиче се утисак да је по пакету од 100 комада свега 20-30 различито. Деси се да од 4 купљене чоколадице двије буду исте, тропликати се нижу као бисери. Што се број попуњених повећава, смањује се шанса за извлачење нових сличица.

Прави пакао настаје када преостане 30 сличица. Крашовци су увели чак и „џокер“ сличицу, која мијења посљедњу која недостаје, они су врло добро свјесни како је њихов албум тешко комплетирати.

Зато је најбоље сачекати да се један пакет распрода па да дође нови. Мада и тај нови има бар дио оних стари и тако у недоглед. Отићи у маркет на другом дијелу града, такође би могло донијети боље резултате.

Проблем код скупљања ових сличица је и тај што се масовно не скупља међу омладином као што је случај са фудбалерима, те се исте не могу преузети у цијела-поли, ближе-даље играма (код сличица са фудбалерима праведније је и то што се накнадно, по цијени од једне марке углавном, могу купити и 20 преосталих сличица).

Број 12? Па Бодљикави волак, наравно.

Срећом ту су сада друштвене мреже, конкретно страница за скупљање ЖЦ са очајним домаћицама које преклињу за десетак преосталих бројева нудећи циглу од дупликата повезаних гумицом за теглу. Како која скупи, тако части све редом цијелу мјесну заједницу или сеоску задругу.

kreativnakike.blogspot.ba је једна од њих. Прије се слао цијели албум па би се свака сличица крижала и враћала, а онда је након пола вијека неком нобеловцу пало на памент да се шаље само лист са чошкићима од сличица.

У данашње вријеме Краш је од скупљања сличица направио праву инсутрију. Ту су и Јуниор и посебне едиције некакве пустињске, фудбаске, бојанке итд.

А шта се на крају добије? Шпил карата за играње, некаква игрица попут „човјече не љути се“ и ово:

Од ока не много преко 30 км и то по тржишним цијенама.

Скупљање сличица ЖЦ је као кичмање за чикашког капиталисту крајем 19. вијека. Добијеш 10-20% од уложеног. Али капиталиста који нема душу зна за оне који је имају па на њима и добрано масти брке.

Ко има пар стотки марака за бацити и не жури му се нигдје, а и воли да скупља, нека изволи, „Крашов“ албум „Животињско царство“ је савршен за колекционаре сурвајвере.