„Ви сте со земљи; ако со обљутави, чим ће се осолити? Она већ неће бити ни за што, осим да се проспе напоље и да је људи погазе.“ (Мт; 5:13)
Свето Писмо или Библија, која се током миленијума, са неописивом пажњом преписивала и то од стране смирених и анонимних преписивача, данас је сваком доступна, па чак и у електронској верзији (гдје се једним кликом активира опција за слушање текста). Иако у себи садржи бројне поучне поруке, које као да су јуче из штампе изашле, Библија, као штиво за читање је изузетно непопуларно. Разлози би могли бити то што је „преопширна“, недовољно разумљива, а неко би можда помислио да је просто застарјела и превазиђена. Да не кажем како једноставно није довољно „у моди“ као неке друге врсте штива о којима се распреда наширо и надугачко те чијим се читањем читалац настоји равномјерно укључити у разговоре у друштву (сајбер или реалном) тако се грчевито борити и за свој неки поен у све гушћем и бучнијем јавном простору.
Из ових, „на брзака“ побројаних разлога, бројни приређивачи Библије су ову књигу настојали осавременити, прилагодити и приближити просјечном, модерном те површно христијанизованом човјеку. За надати се да су дјечија издања Библије и цртани фимови о Адаму и Еви или Мојсију имали највише успјеха, мада је и ту код родитеља, најважније наћи мјеру, јер дијете по својој природи када осјети да му се нешто намеће он (све и да буде покоран родитељској вољи у датом узрасту) касније у процесу рађања сопствене личности наметнуто хришћанско гледиште дубоко преиспитује, а неријетко и одбацује. Једном сам у цркви чуо од дјетета од 5 година којег родитељи готово сваке недеље воде на причешће како „јдева чека да напуни 6.година да се више не причешћује“ (од тада мора да пости па се причешћује знатно ријеђе). Паметном доста.
Није вријеме за осуђивање, тога има на сваком ћошку и то свако може, него за разумијевање (а тога недостаје свугдје и готово код свих људи). Просјечан човјек (ето рецимо некакав агностик који све помало поштује, али ни у шта посебно не вјерује, него живи по сопственом нахођењу у датом моменту или периоду живота) би ипак требао да прочита барем Нови Завјет, ако ништа због најелементарније опште културе. Као што би требо да прочита „Јежеву кућицу“. Треба прочитати, ред је. Нови Завјет није дебљи од просјечне Ден Браунове књиге или аутобиографије некаквог познатог писца, аналитичара, спортисте, умјетника, а има много дивних и једноставних прича.
Ако књига и даље изгледа подебела и преситно написана и досадна са историјатом првобитне цркве или силним посланицама и неразумљивим Апокалипсисом, онда барем за почетак треба прочитати четири Јеванђеља. Обим текста је као неколико „Блиц – жена“ или двије „Глогије“. Дакле није страшно и није да се нема времена. Разумљиво је и за телетабисе.
Не мора се памтити списак имена на почетку, то се прелети очима. Иде се даље. Креће прича, ништа преопширни увод, друштвено-историјски контекст, списак извора, материјали за писање, начини датирања текста… Прича само тече и не зауставља се. Само оно што је најважније за спасење душе и тијела (не кажем да је научни приступ Библији бесмислен али ово је ипак питање вјере – апостоли су написали, Црква га Духом Светим очувала и пренијела, а до нас је да бирамо да ли ћемо у то повјеровати). Расправљати се научним методама са људима који не желе у то да повјерују је бесмислено, као уосталом и осва остала расправљања.
Хришћанин учи од Христа како треба да живи у свијету: скромно, повучено, ненаметљиво, вриједно, искрено, срдачно, поштено, добронамјерно и солидарно, непрестано у молитви спојеном са редовним испошћивањем и причешћивањем.
Па гдје онда запне?
Јеванђеља многима изгледају као да нису писана за ово вријеме и за ову планету. Када чује Христове заповијести да се не суди по судовима већ ако те неко оштети дај му још, ако те неко удари, окрени други образ, ако ти неко тражи новац у зајам, дај му иако знаш да ти неће вратити, ако те прогања и уништава благосиљај га итд. данашњи човјек каже оно најсочније, најприхватљивије и најповршније што га его поткива типа: ПА НИСАМ ЈА БУДАЛА ДА МЕ СВАКО КОРИСТИ, КО ЋЕ МИ СУТРА РЕЋИ „ХВАЛА“.
То је свакако продукт овоземаљске мудрости – земаљске хоризонтале – „како ти мени ја тако теби, што бих ја био будала“. Упада у очи увијек овај додатак „што бих ја био будала“. Колико год да се човјек боји за егзистенцију тако што ће га људи „користити“ толико се боји, ако не и упоредиво више за свој отечени его „да не буде будала“. Ако си таква „будала“ неће те „свијет поштовати“, а то готово да значи да си у неку руку ментално заостао, готово болестан „ниси нормалан“, а онда супротни пол бјежи од тебе, фамилија, комшије, као од коцкара који тражи жиранта.
Насупрот земаљској хоризонтали, Јеванђеље проповиједа нешто потпуно супротно – небеску вертикалу. За невјерујућег или слабовјерујућег то је као да трампиш краву за чаробан пасуљ који је на небесима и који је нешто најнепоузданије (поново из угла земаљске хоризонтале) и најглупље што човјек може да учини. Ту компромиса нема, ни процентуалног већинског власника, или летиш или падаш.
Да максимално скратим, ако човјек жели бити хришћанин са икаквим интегритетом – он се мора одлијепити од просјечних земаљских схватања, тај ужасно болни потез брзог одлијепљивања (чупања) фластера се једноставно мора догодити (или остајемо пуки формалисти који ето вјерују у неку силу, обичаје и традицију а живе тако што пузају по земаљској хоризонтали, то су мртви Хришћани и од њих нема никаквог напретка ни доприноса у борби између добра и зла).
Хришћанин се роди када страда (а страдаће ионако и у сваком случају). Предуслов хришћанског живота за сва времена па и ово садашње: нема компромиса са злом у себи и око себе, Божије заповјести се потпуно поштују, а кад се крше онда се исповиједањем и радом на себи покушавају поправити. То значи да ми нико други није крив што нисам какав би требао бити. Не постоје „други одговорни“ јер они одговарају сами за себе.
И друго – хришћанин не смије да ћути на лаж, не смије да се склања из рова у битци против зла. Хришћанин се укопа у принципима добра и не склања се. Па ако страда, а страда углавном без изузетка, испунио је свој задатак, а ако живи љигаво, прилагодљиво до апсолутног одсуства карактера, тада је тај исти задатак потпуно упропастио.
Да ли је лакше живјети као послушна, потказивачка и увлакачка љига или као човјек од ријечи и од дјела, тешко ћемо донијети исправан суд на основу испитања земаљске хоризонтале (напредује у каријери, у финансијама, прави куће, вози аута, запослио све своје, углавио се па се прави мутав). Ако нам је то главни показатељ нечије вриједности онда (ако још увијек желимо бити хришћани требамо још једном прочитати сва четири Јеванђеља).
У сваком случају, поново понављам, човјек на планети свакако страда. Или га прогоне земаљски људи који у сваком одскакању од просјека и чињењу добра схватају као „тражење невоља“ или „глумљење будале која треба да сједи с миром ако мисли да очува оно мало што је стекао“. Или ће доћи пред Божији суд празних руку. Избор није лак и ту нема компромиса.
Христос на пар мјеста напомиње да није дошао на свијет да донесе мир него мач који ће пресјећи алге од људи. Па како ко одабере.
БЛУКА 