АКЦИЈСКИ ГРАТИСМЕН

GRATIS

Као и сваки други патолошко проклети и шкрт човјек волим куповати артикле на акцијама или са гратисима, макар то било дупла количина највеће глупости које иначе никад не би купио, попут два већ набубрена кефира или два пара хреновки којима истиче рок ваљаности са првим заласком сунца. Толико сам до сада згурао у себе таквих намирница да је чудо да немам сиду у најмању руку.

Што је најгоре, гратис-акције се не могу предвидјети и тешко им се може одољети. Мајица уз два чипса, дупли кекс као да је прављен од стиропора, кенф уз кечап или сенф, шампончић уз гел за туширање, једноставно ноге се одузимају а корпа се пуни. Скоро сам, ни крив ни дужан, купио двије дволитре неког свијетло зелног сока. Будим се исту ноћ, те флаше свијетле блиједом свјетлошћу, шта ћу, прекријем их крпама и наставим спавати.

Али прије неких мјесец дана десило се нешто заиста необично. Лутам тако најјефтинијем маркетом града одмарајући мозак у шаренилу изобиља, кад наиђем на некакав сок од литру и по који кошта 69 фенинга. Некакав „Фреш“ из Мостара, битер-лимун. Помислих, мора да је толико огаван да ћу морати толико охладити да се може прогурати кроз грло (као што иначе радим и са нашим пивом, кад толико хлади да боли, онда мозак не региструје неквалитет или га бар занемари до трећег по реду, а онда је свакако солидан).

Дођох кући, попих и одушевих се! Бољи битер лимун нисам могао сањати, ма какав швепс гепарди, требе и кап која клизи са амбалаже са реклама. Проба и жена, каже исто да јој сједе екстра. Рекох сутра ћу за три марке купити неколико флаша, нека га. Но дођох сутрадан а њега нема! Утјеших се, рекох доћи ће ускоро. Међутим, прође мјесец дана а њега не набавише. Кренем обилазити раднике и питати за сок, сви се чуде, кажу никад чули! Да ми није жена свједок пролупао бих!

Не волим промотере. Кад их видим бјежим од њих као од продаваца осигурања. Знам да су то вриједни студенти, свака им част, ал мојне мене молим те! Знам и да ја тај ве-це папир вишеслојнији, мириснији, рељефнији, добићу ако их купим и још неке убрусе ал пусти мене да узмем свој једнослојни са одсуством боје и мириса. Није то за наметање ни за убјеђивање. „Мене далеки води пут“.

И коначно, најрадоснији догађај. Некада давно, долазили неки гости и отиђох да узмем тридесет дека мортаделе, оне широке са маслинама. Ја тамо а онда нарезује шесто грама! Каже дупло гратис. Би ми  баш драго матере ми. Осјетио сам неку врсту поноса и заслуга.

 

 

 

Advertisements

КОДЕКС РИЗИКУС

risk211

Опечен бројним недуомицама око правила за играње „Ризика“ (јер правила су једно а живот изњедрава много више ситуација које и сва правила овог свијета не могу обухватити) дођох на идеју да (у најбољој намјери) потенцијалним пријатељима, односно непријатељима у игри „Ризико“ приложим пар амаднама на постојећа правила. Тако овим путем умољавам да се прије саме игре свечано обавежу:

„1. У тренутку када се територије подијеле и када коцкице за игру падну на равну површину, одричем се свих родбинских, кумовских, пријатељских, жирантских, колегијалних и уопште људских веза које гајим или не са противницима.

  1. Постајем боја која жели да непријатељске боје што више уништава тиме им онемогућујући да овладају појединим континентима те тако добијају додатну војску, а самим тим да јача и угрожава и моје посједе.
  2. Са милошћу пијаног кољача стоке осујећиваћу сваки покрет који ми се учини логичним са противничкове стране.
  3. Подржаваћу само најслабије и мотивисати их да и они нападају моје најјаче противнике.
  4. Када најслабији противник остане на пар тенкића прећи ћу сва могућа океана и терирорије да га докрајчим и преузмем његове карте.
  5. Нећу испуштати никакаве звукове које потсјећају на шкрипу тенсковских гусјеница, штектање митраљеза, зујање авиона или пад атомске бомбе.
  6. Приликом офанзива нећу пјевати родољубиве пјесмице набијене ратничким заносом попут Марша на Дрину, Боја на Косову или Уз маршала Тита!
  7. Нећу претјерано негодовати уколико се нека базначајна територија несретно дуго опире нити ћу отрвоно и увријеђено добацивати како се „брани као Бихаћ“.
  8. Нећу тражити да понављам бацање коцкице уколико се она само наслони на оквир амбалаже (са бројем који ми не одговара).
  9. Током игре трудићу се да разлоге за незадовољство тренутним стањем не повезујем да дешавањима у приватном и јавном животу
  10. Равноправне нећу називати ретардираним и малоумним што нису напали рецимо жутог па ће он у следећем кругу добити више тенкића.
  11. 12. Уколико изгубим нећу превртати сто, псовати ни клети, с циљем да опет некад могу да играм са постојећим играчима.

ПРЕДСЈЕДНИК КУЋНОГ САВЈЕТА – РЕИНКАРНАЦИЈА ТИТА

The 18th CPC National Congress - Previews

Предсједник НДРЗЕВ-а (Народне Демократске Републике Заједнице Етажних Власника), Маршал Светозар Г. упутио је још један званичан апел свим народима и народностима, житеља зеленог небодера у улици Вука Бранковића 9, да се обавезно одазову MCMXXXLIII Конгресу Заједнице Етажних Власника, који ће се свечано одржати 17.2.2014. у сутерену између 3. и 4. спрата, напоменувши да ће свако оглушивање на Његове прогласе сносити кривичну и моралну одговорност. Посебно је напоменуо проблем са друговима ЗЕВ-а који издају станове подстанарима, а уредно не обавјештавају његово Височанство о детаљним подацима особа који живе у Његовој држави што озбиљно поткопава темеље суверенитета и територијалног интегритета територије којом руководи. У прогласу поменутим друговима најдобронамјерније се скреће пажња да одмах, а најкасније до краја текућег мјесеца Његово Сауроново око упозна са личним и преличним подацима у вези дотичног уљеза (ако студира – шта студира, који му се просјек, посјећује ли предавања; ако је раднинк – шта и гдје ради, да ли је пријављен, какве су оцјене његових претпостављених; ако не ради – зашто не ради, одакле му извори финансирања да плаћа кирију; ако  има цуру/жену приложити њену фотографију за лична документа, да се зна да ли само њу доводи или можда доводи још неку, а ако доводи још неку да уредно поднесе у року 48 сати детаљно породично стабло најкасније са почетком из 17.вијека, а најраније апдејтовано прошле године којим ће указати на недвосмислену родбинску везу, ако доводи колегицу да усмено приложи увјерљиве разлоге да је баш морала ући у стан) а све у циљу сузбијања трошкова ЗЕВ-а. Од осталих тачака дневног реда, са горчином је констатовао да неки другови постављају сателитске тањире на прозоре (због којих је приморан да зове Комуналну службу која их ефикасно састружу те тако чувају беспрекорни изглед Његове домовине), а запријетио је најоштрије неколицини дисидената који су без ичијег (Његовог) знања и питања толико дрски да су заградили балконе певеце-материјалом. Свима њима пријети бесконачним и бесциљним тужбама, а свим својим поданицима жели мир, рад, слогу, слободу и добро здравље.

НЕВОЉНЕ ЈУТАРЊЕ МЕЛОДИЈЕ

nevoljne melodije

Устајање раном зором повлачи за собом многа зала попут, мрзовоље, главобоље, бесмислене ерекције, проклињања живота луталице али убједљиво највеће је зло – невољна мелодија која се жилаво и пркосно мигољи међу можданим вијугама. Најгоре од свега је што та мелодија најчешће не одговара укусу дотичног власника главе, него баш напротив, као да се подсвијест свети за све санкције којим покушаваш доказати да си нормалан. Некидан се потпуно нормално будим, у фазама у којим се сањају кратки снови који се одмах забораве, кад зачух: „там,там,там,там пораниоооооооооооо Милоооооооорааааад, там,там,там,там да обииииииииђе винограааааад, там, там, там… Рекох ајд да одспавам још 5 минута, нерадни је дан. Прогледах опет, таман да прочитам десетак страница омиљених књига или часописа, кад опет „там,там,там,там пораниоооооооооооооооооо Милоооооооооорад….“ Шта ћу, схватим да сам на путовању по универзуму подсвијести покупио слијепог путника. Устанем обавим религијске и хигијенске обреде, пребирујући по глави око чега ћу се сикирати те седмице кад опет „там,там,там,да обиииииииииииииииђе шљиве ранке и младе чобанкееееееееееееее.“ Спремим се, навучем хлаче за текући мјесец, а џемпер за седмицу, одем до продавнице, гледам шта је на акцији, има ли каквих резервних парова хреновки којим рок истиче са четири сата, гледам у супе из кесица кад опет „ДА ОБНИИИИИИИИИЂЕ ШЉИВЕ РАНКЕЕЕЕЕЕЕЕ И МЛАДЕЕЕЕЕЕЕЕЕ ЧОБАНКЕЕЕЕЕЕ“ овај пут као да је гласније. Кренем преко градског, на ручак код мојих, било право кување, са запршком, кад на сред моста „там,там,там,там пораниооооооооо Милоооорад там, там, там да обиииииииииђе виноград…“ Дођем кући и приступим терапији излагања, на јутубу укуцам „Поранио Милорад“ јер остале детаље типа аутор и година (кад је та пјесма задужила човјечанство) нисам знао. Одмах се појављује извјесни Зоран Јовановић, који и онако сређен, окупан и тријезан изгледа као ђавољи омиљени конобар. Креће и музика, хармоника враћа васкрслог у гроб, али глас, тај глас! Својом френквенцијом, бојом и јачином одувао би све ем-ти-ви нашминкане,  надрогиране сатанисте. И ништа, почињем да пјевам рефрен, једини познати дио пјесма. Урличем колико год дозвољава физика и биологија. Присутни затворише врата замном, навикнути на моје унутрашње битке. Послије 20 пута нестане и мелодије у глави. Иначе, поменути естрадни умјетник је имао и једну пјесму за комунизам помало шкакљивог назива „Од Тополе па до Фрушке горе“ у којима велича сопствени промискуитет. Новији клипови осликавају његове искрене музичке тенденције ка Малој барци и „нееебојисеминааа.“ Шах.

САПУНИЦЕ

сапуница

Ко је измислио сапунице више је промијенио свијест човјечанства него Ганди, Буда и Вучић заједно. Њихов редовни конзумент вјероватно живе некаквим „полумртвим сном“ (послушати „У кртогу“ Николе Вранковића), те му пренаглашене емоције и тривијално турбулентни догађаји из серија замјењују (попут протезе) неке сегмента живота(рења). До сада сам (прије катаклизмичне појаве пинкдемије) гледао десетак серија, нажалост временом сам изгубио интересовање за исте (сем рецимо „Свијет према Џиму“ којег гледам из чистог бруталног мазохизма у бесаним ноћима).

KASANDRA

Касандра – те цигане и огромни, жути, ћирилични титл стварно нисам подносио. Али сјећам се да је главни шлајфаш видно дисао док су га сахрањивали и да се народ хипнотисано занио за тим серијалом као са Слобом, но сапуничарска агонија је тек почињала.

марисол

Марисол – с њом сам изгубио сапуничарску невиност. Паде јадна ко мала (гурнула је она гадура љубоморна на њену љепоту) изрезбари бијело лице, ко шав на рагби лопти. Послије се крила косом, или сунцокретом, тако је у ствари била још софт-корн-порнија, пардон слађа. И заљуби се у оног баксуза сликара Хозе Андреса који је био урокљив, прави магнет за несреће. Те га лемали, робијао безвезе 20 година, испо из авиона, срећом преживи, само остао без сјећања. Као Екшн Мен. Али њега је Марисол, сада у одјелу медицинске сестре (онако плава, згодњикава, и са праменом на лицу) убрзо ресоцијализовала. Након свих неправди што су предеверали ипак су се узели. Би ми само жао оних година што је провео у затвору, изгубио најбоље животно доба. Ал зато је волио искрено своју жену и у педесетој! Она гадура се бар 20 епизода распадала од тумора на мозгу, привиђали су јој се сви ликови које је послала иза камере.

beverly-hills-90210-1

Беверли Хилс – био сам јако мали, сјећам се само да сам између црнокосе Бренде и плавуше Кели, свим срцем навијао за плавушу. Као што рекох био сам јако мали, Бренда добра си ко вино у храстовом стољетном бурету.

Кривња – ух то је била напета серија без претварања. Неки политичари средили да убију лика поткресивањем кочница у ауту, али у њега грешком уђе кђерка муштерије наручиоца, (по принцишу „ко другоме јаму копа“) сјећам се њене згодне ногице како хистерично и безуспјешно убада кочницу и како избјегавајући друго ауто, лети ка својој јединој дневници у серији. Али тај други ауто возио неки дообро на љеб га намазати, развозио пијане будале, а оног лика убједили да је он крив што му је кћерка погинула и још замјенили алко тест њега и сувозача, ма туга брате. Нисам ни гледао шта је било послије.

Е сада нешто о домаћим (хрватским и турским серијама).

забрањена љубав
Наравно Забрањена љубав. Каква величанствена неглума, кад рецимо Тина открије да јој је дечко геј! Па глуми срџбу једнаким тоном и без зареза изговара: „Тетке, јадне, бједне издајничке тетке! (Ускличнике сам стављао на мјеста гдје мислим да требају ићи) Али респект за Борнину маму, зла, школована љепота. Она је глумила за оскара, како се вуцара са оним углађеним шоњом у винском подруму.

љубав у залеђу

Љубав у залеђу је серија гдје издужена, жаболика јунакиња окреће око прста главног, богатог неглумца-мулца који на општи бијес скакуће на сваки хир своје њуњаве принцезице на зрну горушичином. Ту су серије моја мати и баба гледале искључиво из разлога да би презриво и са гађењем узвикивале: „Козо“ и „Шоњо“ и друге ријечи које не могу из пристојности да пишем. А да, остали фудбалери у серији не могу ни три пута иститрати лопту.

lara

Ларин избор. Ту серију нисам гледао, осим епизоде у којој се Лара у кади беживотно кисели још од прошле епизоде, да би је онај њен јел Динко, појма немам како се звао, оживио кардиопулмоналном реанимацијом која се састојала од неколико пољубаца, молитви за њено неумирање и једног случајног покрета при којем је она пљуцнула мало воде, нагло удахнула ваздух и прогледала.

kad

Кад лишће пада. Турска лимунада прожета патријархалним одгојем и неком огавном бабетином трулих зуба са милион бора, коју је пакост појела и која све хоће да зна. А да и њих двоје се гањали и угањали, брат све проћердо, сестре на своју страну, момци им пробисвјети, а за све криве ону ситну шевуљу Ферхунде. Интересантно је, да је једина истинска жртва те серије била једна од дидиних ћера која се морала удати из виших интереса и све је гутала. Она је и креирала серију зато је испала најбоља. Дидо се сикиро и умро.

сулејман

Сулејман тхе грејт. Пошто смо већ огуглали на турску музику, дошао је хард стаф. Могу само да се питам, на основу 50 секунди што сам гледао (десет пута по пет секунди кад би даљински заковао баш на том каналу а ја летио да мануално пребацим програм, уз бујицу сочних псовку самсунгу који се склапа у Мађарској за југоисточну европу па нема потребе да траје дуже од гаранције), дакле могу само да се питам двије ствари. Како то да робиње у 16. вијеку изгледају као изблахајне спонзоруше силиконске долине и како је могуће да их је тај крволок, који је скидао главе као ја чепове са пивских флаша, персирао?

И за крај, најбоља серија. Гуштеров осмјех! Независна телевизија – бл 1997. године. Она незадовољна у браку, муж јој кримос који се истовремено забаљва са три жене „да се осјећа као бог“ то сам запамтио. Љубавник Оне нека гола, поштена, сиротиња, домородац рибар, који је воли иако је ружна и богата. На крају убише љубавника а њу заторише у лудару. Кримос се осмјехује, кадар смјењује гуштер и крај.

napusti sahranu

Ова слика нема везе са текстом али је и даље смјешна.