СИНИША СИМИКИЋ: ЗАБОРАВУ ПАМЋЕЊЕ

„Хрвати су најхрабрији народ на свијету. Не због тога шзо се ничег не плаше, већ због тога што се ничег не стиде.“ ( Јован Дучић )

Историја памти два случаја која осликавају сву храброст хрватскога народа. Први је покушај устоличења Ајмонеа, војводе од Аоста, за титуларног краља Независне Државе Хрватске. До којих граница је одлазила безумност, најбоље се види по томе што су свога краља хтјели назвати Томислав II, а да при том никада за свога живота није крочио на хрватску земљу. Мит о готском поријеклу Хрвата дијелио је судбину свога налагодавца Трећег рајха. Други случај десио се тачно пола вијека доцније, када су руже и каранфили, који су бацани на „ослободиоце“ Загреба, 10. априла 1941. године, изашли из моде. Водили су се оном народном да се добар глас далеко чује, те је глас „Данке Дојчланд“ одјекнуо у сусрет васколиком пријатељу. Пријатељство датира још од љета 1914. године, када су се на омалену и исцрпљену Краљевину Србију сручили удруженим снагама утркујући се ко ће јој закуцати посљедњи ексер на сандуку. Оно што је тада по Срему и Мачви започела Вражја дивизија наставили су црнокошуљаши поглавника Павелића у Сиску, Глини, Јастребарском… , а завршили бојовници врховника Туђмана Бељском и Олујом. Пређени пут од Мачве до Петровачке цесте није био нимало једноставан. Потребно је било отворити око двадесет логора, напунити на десетине јама, покрстити на хиљаде људи и протјерати оне који су се нашли у „трећој трећини“.

Ипак, по својој свирепости једно мјесто се издваја. У једну ријеч саткану од девет слова стало је на стотине хиљада невиних душа- Јасеновац. Ту је почела једна ера у којој је ријеч надјачавала сва оруђа. Неколико таквих изговорио је, сада већ Свети новомученик јасеновачки, Вукашин, гледајући се очи у очи са својим џелатом.

„Само ти, дијете, ради свој посао“ – био је глас разума који је проговорио из херцеговачког сељака и који је у махнитост отјерао најкрволочнијег усташу. Крвожедницима мало су биле све каме, бајонети и ножеви него су потрчали да измисле додатна средства за убијање. Тако су настали србосјек и србомлат који у свом имену носе најјаснију поруку. Једино што је оштрије сјекло од поменутог јесте прећуткивање и заташкавање Јасеновца у поратној држави. Оно је трајало пуних педесет година, а све зарад „братства и јединства“ свих народа и народности. Тадашња власт кренула је у нешто што је Бранко Ћопић на сликовит начин назвао Осма офанзива и тако за кратко вријеме „ослободила“ велики дио Лике, Баније и Кордуна. Ако се зна да су комунистички прваци себи ласкали како им море није ни до кољена, не треба да чуди што им јасеновачке жртве нису бог зна колико значиле. Тако је велики дио логорске архиве изгорио у пожару сумњиве позадине, умјесто меморијалног комплекса добили смо низ вјештачких језера и бетонски цвијет да симболише рађање на костима старих смртника; никад избројане јаме добиле су своје бетонске поклопце, а остаци регуларне Југословенске војске у отаџбини, који нигдје ниједан логор нису имали, деценијама су сврставани у исти кош са онима који су државу на логорима и стратиштима заснивали. Због свега тога дошли смо у ситуацију да се играмо бројкама, да ли је убијено на хиљаде, десетине или стотине хиљада људи. Као да се расправља о масовном угинућу риба у некој ријеци, а не о људским животима. Трагедија човјечанства је када једна невина душа страда, а камоли цифре о којима се годинама спекулише. Себи за сходно да упоређују Блајбург и Јасеновац посљедњих година, узели су многи в.д. историчари. Забога, сваки народ треба да има упориште колективног памћења! Али изјава једног од најодговорнијих људи за разбијање СФР Југославије, да „ниједан убијени у Јасеновцу није одговоран за убиства у Блајбургу, али да су многи убијени у Блајбургу криви за Јасеновац“, директно је срушила све тезе о изједначавању жртава и гурнула прст у око заступницима те идеје. Нека друга идеја у Хрватској живи већ годинама. Да већег апсурда нема од оног да се тзв. Дан домовинске захвалности слави на датум прогона Срба из Крајине, илуструје сву мирољубиву политику која влада у Загребу.

Да вук длаку мијења а ћуд никада, доказало се почетком седамдесетих са МАСПОК-ом, а завршило у деведесетим када је распоред боја на шаховској табли измијењен, а дух србофобије остао нетакнут. За ово вријеме вјечно ће остати забиљежена сагласност свијета да оно што није свршено 1945, докрајчи се 1995. Колико су нам се у минулом вијеку суштински путеви разишли најбоље се иди по ономе чиме се поносимо- за ослобођење Србије везује се „Почетак буне против дахија“, а  за „ускрснуће тисућљетне домовине“ бојна Чавоглаве.

 

 

Аутор: Синиша Симикић

СИНИША СИМИКИЋ: СТРПЉЕН-СПАШЕН

 

Свети владика Николај Велимировић је у једној својој бесједи рекао да је нестрпљење први и највећи гријех из кога произилазе сви остали. Нестрпљење је некада била једна од најважнијих одлика Срба, али се то с годинама изгледа промијенило.

Да за све у животу треба времена почели смо схватати тек у скоријем периоду. Република Српска је створена у готово немогућим околностима што унутрашње што спољашње природе. Српски народ скоро да и није имао савезника који би стао иза наших интереса. Препуштени сами себи, напуњени жељом за останком и хтјењем да се сачува ђедовина, Република Српска је прегрмјела три и по ратне године. Многи су мислили да је с окончањем крвопролића окончана и борба за Српску. Међутим, није много прошло док се нису увјерили да је на сцени „тихо крвопролиће“ које има за циљ да под плаштом европске будућности и бољег живота, изједе Републику Српску. Почело је са царином,регистарским таблицама аутомобила и заједничком валутом, а завршило са војском и укидањем грба и химне. Од 1995. године до данас укупно је пренесено 87 надлежности са нивоа ентитета на ниво Босне и Херцеговине. Разни мешетари и белосвјетски хохштаплери, који су продефиловали кроз Босну, глумећи силу и иживљавајући се на Републици Српској, вратили су овај народ неколико вјекова уназад у вријеме окупације. За протеклих двадесет година, седам тзв. Високих представника тренирало се у Босни и Херцеговини. Неки су укидали овлашћења, други наметали законе, а трећи смјењивали политичаре и забрањивали им рад. Ипак, један се издваја као најозлоглашенији који је ведрио и облачио Босном. Доказани србомрзац, савјетник шиптарских терориста на Косову и Метохији и поврх свега „велики борац за слободу и људска права“. Име му је Педи Ешдаун. Како ничија није горјела до зоре, тако је и њему дошао крај. С његовим одласком отвара се нова тема на политичкој сцени Српске – референдум! Годинама најављиван, амбијентом припреман и народу пријеко потребан! Референдумска питања су варирала у протеклим годинама, а понекад се није ни помињало питање колико се само референдум истицао. Говорило се да су то смао пуста обећања, да Српска нема ту снагу и моћ, и тако све до 15.7.2016. године када је Народна скупштина једногласно заказала референдум за 25.9.2016. Није то први референдум у Српксој, али је први након Дејтона. Преко својих напаћених леђа Република Српска је претурила три референдума. Два су одржана исте године у распону од мјесец дана. Први 15.5.1993. године, а тема референдума био је Венс-Овенов мировни план са додатним питањем „ Да ли подржавате самостално и слободно удруживање Републике Српске са другим државама ? “ Мјесец и четири дана доцније, расписан је други референдум везан за уједињење Републике Српске и Републике Српске Крајине. Трећи и посљедњи ратни референдум одржан је 27.8.1994.године са питањем о мировном плану контакт групе. Први послијератни референдум тиче се Дана Републике ! Чак ни Османлијама није падало на памет да забрањују Србима крсну славу. Томе се одважио син, прекаљеног борца за исламску Босну.

„Као што је Савле жалио што нема безброј руку и ногу да бије Светога Стефана, такве жалопојке слуша и Република Српска свакодневно и са свих страна.“- рече академик Матија Бећковић. Можда најбољи приказ еволуције Републике Српске, стао је у само једном поређењу. Марта 1999. године, Високи представник Карлос Вестендорп, смјењује тадашњег предсједника Републике Српске проф. Николу Поплашена. Док деценију и по касније, јула 2016.године, актуелни предсједник Милорад Додик, одговарајући на поруке Високог представника Валентина Инцка ,како он има овлашћења да забрани референдум, поручује крајње јасну поруку: „Боље му је да ћути!“

Враћајући се на почетак текста и приче о стрпљењу, долази се до закључка да је заиста стрпљен и спашен. Како рече велики грчки филозоф Аристотел :

„ Стрпљење јесте горко, али су му плодови слатки.“ Уберимо и ми наш плод у недјељу, када ћемо референдумом одбранити наш празник и нашу будућност.

Нека буду поздрављени нијеми посматрачи под дебелим хладом липе. Вријеме Републике Српске тек долази !

 

 

СИНИША СИМИКИЋ: НАТО и(ли) ЈА

У посљедње вријеме ријеч мир је постала најизговоренија из уста свјетских властодржаца, као да се утркују ко ће је више пута рећи. Стварају се некакве мреже за изградњу мира, мировне конференције, мировни самити итд.

На крају се све то своди под кров чувеног „Савеза за мир“, како му ласкају они који су дебело напунили своје новчанике да га баш тако представљају нама, обичним смртницима. Није му то право име  ( крштено, како би наши људи рекли). Право име му је Сјеверноатланстки савез- НАТО. У току сваке године два пута се редовно сјетим НАТО-а. Први пут је то од 24.марта до 10. јуна, а други пут је то од 30. августа до 20. септембра. Додуше, када бих помислио сваки пут на њега на дан када су бомбардовали неку српску државу , онда би моја помисао на НАТО била од 31.децембра до 1. јануара сваке године, и тако све у круг. Кажем „неку српску државу“ зато што је екипа из НАТО-а гађала сваку српску државу с краја двадесетог вијека. Почели су од оне најневиније и најрањивије Републике Српске Крајине, три године спорадично потом непун мјесец константно Републику Српску и на крају  су чорбу засладили главним плијеном- СР Југославијом. Тако су се пилоти НАТО-а, тренирали да постану свјетски полицајци и да пушкарају када год им то одговара. Ипак, прошло је већ доста година од њиховог крвавог лова на Србе, али једно питање зјапи без одговора. Како је могуће да један мали народ попут Срба постане непријатељ број један и највећа пријетња алијанси коју сачињава 19 земаља свијета ? Колико су ти напади били жустри можда се најбоље сазнало двадесет година послије, иако онај ко је то говорио није био ни свјестан. Из Пентагона је стигло обавјештење да је за 36 дана тзв. Западна коалиција на челу са САД, извела око 1000 важдушних удара на положаје Исламске државе. Примјера ради, с краја августа и у првој половини септембра 1995 године, НАТО је на Републику Српску дневно изводио око 400 удара (3515 укупно), док је на СР Југославију изводио од 800 до 1000 налета. Ове бројке најбоље показују силину удара по српским државама у односу на тз. нападе на исламисте. У једном таквом налету, када су за циљ имали рушење телекомуникационих релеја, на коти Столице (највиши врх Мајевице) НАТО је срушио релеј из неколико покушаја. Баш у том тренутку на тој коти се као припадник Војске Републике Српске нашао и мој отац. Тада је имао двадесетпет година и ћерку од једну годину. Сјећам се његових прича о том догађају да је то најбучније што је икада чуо у животу. Божијом вољом он и његови саборци су сачували главу, те сам након двије године и ја дошао на свијет. НАТО је у мом случају био поражен, мада да су знали да ће се родити овакав борац против тираније, неправде и терора ког сију по свијету управо ти васколики „борци за мир и демократију“, вјерујем да би тукли Столице три пута јаче. „Бетон није издржао’људи јесу“- гласио је наслов у листу  Штит којег је издавао Источнобосански корпус Војске Републике Српске. Такву судбину дијелили су и остали релеји Републике Српске Крајине, Републике Српске и СР Југославије. Како је технологија напредовала тако сам ја истраживајући доспио до снимка из кабине пилота који је тога дана срушио релеј на Мајевици. Осјећај док сам посматрао тај кратки снимак се не може описати, када знате да негдје доље вам се налазио отац и да су биле неке друге околности не би било ни вас је прилично мучно. Поред релеја, храбрим НАТО пилотима засметала је и болница у Блажују, те су испустили неколико бомби и на њу. Све је то, наравно, било случајно. Пошто се они никада и никоме не извињавају онда то само назову колатералном штетом и тако оперу крваве руке. Мировњаци су то! Уствари, актуелни генерални секретар НАТО-а Јенс Столтенберг, приликом посјете Црној Гори упути извињење за невине жртве. Једино није нагласио да ли мисли на све жртве или само оне са подручја Црне Горе, али обзиром на актуелну ситуацију у Црној Гори око уласка у „Савез за мир“ онда је лако претпоставити на које је господин Столтенберг циљао. Истом том човјеку, некако је промакло, новембра прошле године, да се и у Београду извини за невине жртве. Упркос томе дочекан је у амфитеатру Факултета политичких наука као да долази наш доказани пријатељ, а не обрнуто. И тако, док су му студенти  здушно аплаудирали и сваку његову ријеч помно пратили (част изузецима), нико се не сјети да га упита чиме је Милица Ракић била крива да је свирепо убију „свјетски полицајци“ ? Ако будемо дјецу учили да смо ето ми кривци за Миличину смрт, а да је господин Столтенберг невин у свему томе онда се српском бићу не пише добро. Једном сам као клинац рекао тати: „Ти си за мене херој. Побиједио си НАТО!“

Да ли ћу исту реченицу чути и ја од свог сина, уколико успијем спријечити улазак Републике Српске у НАТО, године ће показати.

Чини ми се као да већ сада чујем неки невини глас које ме пита у име све дјеце рођене и нерођене : НАТО или ја ?

Без устезања, јасно и главни ВИ !

СИНИША СИМИКИЋ: УСТАНАК

 

Од ратног вихора који је пустошио бившу Југославију прошле су двије деценије, а још се није званично утврдило када је почео рат.

Сваки народ је, сходно својим потребама, уписивао своје датуме почетка оружаног конфликта и величао их на сва уста. Ипак, мишљења сам да је свима јасно када је почела „Крајишка епопеја“ упркос томе што то избјегавају рећи. У петак, 17.8.1990.године, повучена је једна линија послије које једноставно ни хрватска ни српска страна нису смјеле натраг. Хрватска није смијела јер би у том случају Туђман вјероватно врло брзо био свргнут са власти када би направио уступке пред побуњеним крајишницима, док српска јер јој се тога дана ломила судбина, или шаховнице на главе или српска аутономија. Не размишљајући о посљедицама српска страна прави круцијалну грешку послије које они Хрвати који нису били наклоњени десничарски настројеном ХДЗ-у, су били приморани да стану уз њих. Та грешка је управо везана за симболе, јер од почетка Балван револуције, односно Крајишког устанка, све су се чешће кокарде умјесто петокрака виђале на капама српских милиционера и територијалаца. Тог 17.августа је крајње несмотрено и превише почетнички Милан Бабић (ондашњи градоначелник Книна) прогласио ратно стање које је пренио Радио Книн у 18:00ч, а већ два и по сата доцније повукао ту одлуку. У једном таквом амбијенту „има рата-нема рата“ Хрватска је била све до Васкрска 1991.године и борби за Плитвице. А зашто је баш Балван револуција била окидач свих касније дешавања у Хрватској најбоље се види по стварима након ње. Неколико плебисцита српског становништва за останка у СФРЈ,Божићни устав којим су Срби изгубили статус равноправног народа, афера Шпегељ и многи други догађаји су били увод у прави рат. Тај рат који је очигледно био неизбјежан, јер је и сам Туђман јендом приликом рекао да „Хрватске независности не би било да није било рата“, српска страна је требало да избјегава што је могуће дуже јер је у војничком смислу Хрватска далеко супериорнија била имајући неколико потпуно опремљених и обучених гардијских бригада. Доказ српског организовања ии јединства у Крајини јесте и то да су прве жртве пале у априлу 1991.године, а уједињење свих Српских аутономних области у Републику Српску Крајину остварено тек за Никољдан исте године, док је Српска војска Крајине на оснивање чекала 1992. годину. Можда бољи примјер од наведенога је чињеница да је Република Српска Крајина за четири године постојања промијенила три предсједника и да је борба за фотељу била жешћа од борби на фронту. Како сијали тако и жњели. Како су народни крајишки прваци на почетку рата доносили непромишљене потезе тако је Крајина на крају и прошла- јадно! Ипак, Балван револуцију српски народ (који је склон заборављању) треба да памти као симбол отпора и бунта против проусташке власти која је владала у Загребу (или још увијек влада). На крају, сви и све буде подвргнуто суду историје. Како ће Крајини пресудити још је рано говорити, али је њеном устанку већ пресудио.

Балван револуција се није појавила сама од себе него као пука потреба Срба за одбраном и ту истину морамо знати и преносити је на надолазећа покољења!

 

Синиша Сикимић