ЗАНИМЉИВА ПРИЧА МОГ ЋАЛЕТА

dav

Мој стари је занимљив, ненаметљив човјек, пун љубави и предивне нарави, који воли да прича полако али са пуно дјетињег жара да га је просто милина слушати. Ми у породици смо на тај његов начин излагања и навикли, но он посебно исплива у ширем друштву, гдје је увијек и свугдје радо виђен гост.

Он често прича о животињама које је гледао на како каже на емисији „Опстанку“. То вјероватно никог под небеском капом не занима, али би га слушали радо и да прича о саставним дијеловима мотора са унутрашњим сагорјевањем, а и њему је довољно да барем један саговорник климне понекад главом у његовом правцу па да почне са причом о некаквом ланету, дивокози, мраву и њиховим довитљивостима.

Те приче често буду везивно ткиво на слави, поготово у току оне неугодне паузе послије сарме а прије меса, која је незванично и цигар пауза, те када је већ увелико прекасно за рутинска питања а прерано за комбинацију анализе савремене политчке географије помијешане са досијем икс факторима.

И тада мој стари поче причу о дивљој патки која је излегла шестеро јаја. Број јаја је свакако небитан, не ради се о почетку задатка из математике за нижеразредне основце. Дакле дивља патка снијела неколико јаја. Каже снијела их на некаквој стијени, малко усјечена као степеница. И каже патка сишла доле.

Пачићи се излегли, али патка никако да се попне до њих него их дозива одоздо. Шта ће пачићи мало виркају доле, а оно доле – амбис. Крила су им још увијек наравно неупотребљива, а почеше осјећати и глад.

Прође тако пар дана, пачиће глад излуђује, а патка одоздо само дозива. Ту тата нагло причу са питањем „И шта ће сад бити?“ Из гостију се чује одговор својствен просјечном балканоиду који је довољно попио таман да буде најискренији: „Појели су најслабијег?“ Тако је најлакше, ништа стратегија, промишљање, само поједи сад најслабијег док сам гладан а кад дођем ја касније на ред или у најбољем случају останем једини непоједен шта даље? Неће баш крила за пет дана нарасти.

– „Не! Чућеш ти!“, одговара ћале. И тако пачићи све виркају па се боје, а уназад и поред ситне сигурности глад урнише стомак. Неко ће морати нешто да предузме, али није нико ни од пачића да он буде тај који ће први ризиковати губитак и оно мало комфора, на крају крајева што мати не дође по њих или што их није посадила на мањој и стрмијој литици.

Глад и даље растура, мука, савила кичму. Опет сваки се сигурно пита што баш ја да идем први видиш ти колика је доље рупчага. Мати дозива…

И онда прича коначно добија на динамици. Каже тата, један се ипак малиша осоколио, па све некако више вирка, боји се и он али не може више трпити муку, па након дугог вагања баци се у амбис.

– „И пада он пада, све се окреће, она његова мала крилца само лепршају упразно..“

Секунде постају вијекови. „И онда шљуну у жбуње“.

За столом тајац.

– „ИИИ?“

Тати се лице одједном озари: „И ништа! Искочио и почео трчакарати за мамом!“

Одахнули смо. Нисмо ни сконтали да је месо већ на столу, стиже и руска салата, а неки бешћутни Јуда гладник већ у ваздуху транспортује ребарца.

Малишан је био премален, прелаган и преушушкан у младо памучно перје да би се падом у бујну вегетацију повриједио. Ваљда је то његова мати тако и „испланирала“ и зато их је онако дуго и звала.

Мој стари сигурно није мислио на ово, али мени је од тад у глави слика нас малих беспомоћниих младунаца који се боје скочинити у нешто наизглед преопасно а и не слутећи да може све бити одлично након тога потеза. Сви смо зрели за нешто боље, сви знамо шта хоћемо, сви знамо да то можда чак и можемо, али шта то толико проклето недостаје?

Неодстаје неко, ма ко он и какав био, да пробије баријеру страха шта ће бити, шта ће неко помислити или рећи.

А послије? Послије су сви генерали, наравно…

Advertisements

Ћалетови „Ноћници“ (Драго Михић)

Опус „Ноћници“ (које су по самом аутору нажалост и данас актуелне) настао је у периоду од 1978-1983 у јеку хладног рата и опште стрепње од могуће нуклеарне катастрофе. Пред нама је сликарска визија апокалиптичног свијета преживјелих дегенерисаних људи. Техника је уље на платну а димензије су од 60х40 до 120х80 центиметара. Тата ме замолио да не пишем никакве посебне коментаре, слике најбоље причају саме за себе. Кад сам био мали ужасавао сам се слика 10. и 14. јер су стајале изнад мога кревета. Нажалост приказане слике су прилично мутне, надам се да ћу их што прије замијенити квалитетнијим снимцима. Сретно са гледањем.

1

1.

2

2.

3

3.

4

4.

5

5.

6

6.

7

7.

8

8.

9

9.

10

10.

11

11.

12

12.

13

13.

14

14.