СРПСКЕ ИКОНЕ XVI-XVIII ВИЈЕКА ИЗ ЦРКВА И МАНАСТИРА СА ПРОСТОРА БИХ

dsc_2153

Вечерас је у Галерији АНУРС-а а у склопу прослављања Дана Републике Српске, отворена предивна изложба православних икона (укупно 43) из српских православних манастира из тамних вијекова ропства 16-18 вијека. Српски народ иако није имао слободу, владаре и богату властелу ипак је успијевао да ствара и умјетничка духовна ремек дијела чији дио је доступан нашим суграђанима до 8. марта 2017. године.

Аутори изложбе су Љиљана Шево, Драган Давидивић и Миливоје Унковић.

 

 

dsc_2155

Царске двери, непознати аутор, 18. вијек, темпера да дасци, 168х77,3 центиметара, црква брвнара у Малом Блашком

 

dsc_2156

Богородица са Христом и апостолима, непознати сликар 17.вијек, темпера на дасци, 123х86, манастир Житомислић

 

dsc_2157

С лијева на десно: Св. Димитрије и Св. Сергије, сликар Јован, 1641. година, темпера на дасци, 61х52, манастир Добрун (првобитно у цркви Св. Николе у Челебићима); Св. Георгије, сликар Јован, темпера на дасци, 61х52, манастир Добрун (првобитно у цркви Св. Николе у Челебићима); Св. Никола, сликар Андреј Раичевић, темпера на дасци, 61х52, манастир Добрун (првобитно у цркви Св. Николе у Челебићима)

 

dsc_2158

Деизис, сликар Јован, 65,5х49,7, манастир Добрун (првобитно у цркви Св. Николе у Челебићима)

 

dsc_2159

Царске двери, сликар Радул, 1676. године, темпера на дасци, 45,5х147, манастир Житомислић

 

dsc_2163

Богородица са Христом и апостолима, сликар Лонгин 1557/78. година, темпера на дасци, 116х81,9, епархијски двор у Бијељини (првобитно у манастиру Ломници)

 

dsc_2162

dsc_2165

dsc_2166

Остале иконе

 

dsc_2154

 

Advertisements

Кo je #kalaštura?

13077065_588956797947774_7320444700960234529_n

Pokušavajući da odgovorim na pitanja koja mi je moj dragi prijatelj postavio, kako bi mi olakšao suočavanje sa činjenicom da sad kao prava  „šefica“ moram na svakom koraku da objašnjavam ljudima šta ja to tačno radim, shvatila sam da ni sama ne znam odgovor na pitanje u naslovu. Ko je #kalaštura?

2

Ono što je moju sestru i saradnika u ovome motivisalo da pokrenemo svoj brend, i otvorimo našu dizajnersku radnju u Banja Luci, je svakako mi same. Zvuči pomalo otrcano i neskromno, ali tako je. Obje smo godinama, na ovaj ili onaj način u ovoj branši i odmalena smo upoznate sa iglom i koncem, tako da je samo trebalo malo se okrenuti sebi, našim željama i takoreći, brendirati sebe.

15241870_693036887539764_1909078940355800993_n

Sad kad malo razmislim, ne znam da li bih svakome preporučila da se upusti u sličnu avanturu. Prvenstveno je potrebno puno,puno strpljena i slobodnog vremena i apsolutne posvećenosti poslu da bi se išta postiglo, posebno taj neki početni korak.

15027915_684587748384678_2295403996329572288_n

Tu je i ta papirologija i sindrom FJP (fali jedan papir), koji je na ovim prostorima posebno izražen i  koji iskreno ne znam kako smo preživjele. Pored toga, tu su veliki novčani izdaci za svu tu silnu papirologiju, ovjere, kopije i slično, za čiju svotu bi se moglo dobro živjeti jedan period sigurno.

1

No dobro, bilo je tu i par nasmiješenih lica iza šaltera da nam ponekad i pripomognu ali i odmognu. Valjda je i to dio njihovog posla.

15284116_694554297388023_5285579644965362553_n

Onaj zanimljiviji dio ove priče su sigurno naši radovi, kreacije i ideje. Moram priznati da sam dobar dio kreativnih poslova prenijela sestri, mada i ja sam određene komade iz naše kolekcije sama osmišljavala. Inspiracija je svuda oko nas. Obraćale smo pažnju na potrebe tržišta, na trendove koji su zastupljeni na zapadu ali i kod nas, ali opet da to prati priču koju smo od početka zamislile, sa našim pečatom.

3

Cijene naših proizvoda su, po našoj procjeni i ljudi sa kojima smo u kontaktu, i više nego pristupačne, ako se obrati pažnja na materijale koji su korišteni, način i kvalitet izrade kao i na sam model i kreaciju.

4

U inostranstvu, gdje često boravim i gdje moja sestra živi, već duži niz godina, su ovakve vrste radnji odavno popularne, i njihov broj je popriličan, tako da su u tom segmentu ovi prostori još u minusu.

unspecified-2

Naravno da smo dio tog duha htjele našom pričom da prenesemo i kod nas, jer su iskustva sa zapada i više nego pozitivna i vjerujem da nam toga ovdje, ne bi bilo na odmet.

unspecified

Moram priznati da smo posebno ponosne na enterijer radnje, koji je zahvaljujući spretnim majstorima, upravo onakav kakvog smo ga osmislile. Kompletnu ideju sam radila ja, s tim da su mi malo pomagali stručni ljudi iz oblasti arhitekture, što se tiče mjera i dimenzija. Za sve detalje smo zaslužne nas dvije i vjerujem da je to nešto drugačije u ovom gradu i da će se i drugima svidjeti.

5

I ne, Danijele, kolači nisu bili samo na otvaranju. Imamo i kolače i čokoladice sa našim logom, za naše drage mušterije. Jer sve je lakše i ljepše uz slatkiše.

unspecified-1

 

„ВРИШТАЊЕ“ КРАЈ ФЕРХАДИЈЕ

DSC_9876-52

Ана Лазић, талентована и вишестрана умјетница, отворила је прије неколико дана бутик уникатних модних предмета „Врисак“ тик уз Ферхадију. Када је у питању умјетност Ана каже да воли да се „у све петља“ па тако шије, слика, везе, израђује накит и декупаж кутијице, а јако лијепо и свира клавир…

DSC_9944-109

Ана је иначе завршила ПМФ, а након што је увидјела да од посла у струци нема ништа, купила је на пијаци себи шиваћу машину прије неких 3-4 године и почела да шије. У почетку је шила цекере, а касније се упустила у копликованије кројеве које је налазила по интернету и разним туторијалима. У почетку је то био хоби, касније зарада за џепарац.

DSC_9936-103

Одлучила је да ће покушати по сваку цијену овдје остати, борећи се за своје мјесто под сунцем својим поштеним, креативним и вриједним радом. Кроз горку шалу додаје: „Кад одем негдје вани прати суђе, бар ћу знати да знам да сам све пробала“.

DSC_9959-118

 

За покретање овакве врсте посла, каже да треба кредит, доста труда и зноја, а када се ентеријер опрема властитим скромним средствима често се и импровизује да би се прикрили недостаци услијед немогућности набавке новог инвентара.

DSC_9990-140

 

Све то ову чаробну радњицу чини још љепшом и вриједнијом. Ана је поносна и на своје другове који су јој помогли око физичког уређења што и сама слатко каже: „Кад имаш своју рају све је лако“.

DSC_9979-130

Папириологија која претходи отварању овакве радње, изгледа као непрегледна мора која траје у неколико етапа, међутим љубав, храброст и тврдоглавост и те препреке савладају.

DSC_9981-132

Ана воли истаћи како „руши стереотип да је ручни рад скуп“ тако да се декупаж кутије крећу око 10 км а изузетно квалитетне торбе од 25-35 км, хаљине од 30-50 км. Наравно она их сама обрађује, бира мотиве, шије… У понуди има и украсно посуђе, хаљине, накит и друге модне додатке.

DSC_9966-121

Понуда галерије „Врисак“ као и поруџбине могу се наручити и преко фб:

https://www.facebook.com/unigue.fashion?fref=ts

DSC_9951-113

 

 

 

 

ХРАБРИ ИСТРАЖИВАЧ ОТКРИО ЗАВРШЕТАК ЛАУША

LauscaronPanorama

 

Васкрсија Ђуриђ (29), познати бањалучки алпиниста, спелеолог и скаут, након што се попео на све веће планинске врхове свијета, преживио боравак у најгушћим прашумама и најсуровијим пустињама те изронио из најдубљег Маријанског рова крај Филипина, одлучио се коцкати са судбином тражећи завршетак насеља Лауш.

„Сви знамо да Лауш почиње код ‘Енергомонта’ а завршава негдје подно Змијања, али гдје тачно престаје територија тог насеља, до сада су општинске власти одређивали само угрубо, уз помоћ сателита. Нико ван тих произвољних граница није прелазио да тражи грађевинску дозволу, порез, ни фискални рачун. Улице на мапи града изнад Лауша су пресјечене нагло и правилно, одрезане као шпагете. То ме одувијек копкало да кређем у истраживање. Знао сам да некакав степен цивилизације постоји, можда чак у непосредној близини мапе града. Сад кад сам постао преварен жирант, па ме више и не веже ништа за овоземаљски живот, одлучио сам се на своје најзахтјевније путовање и истраживање.

Кренуо сам, нормално, Караџођевом. Причали су ми стари, да ако желим да нађем крај Лауша морам да скренем лијево одмах послије ауто-праоне са сликом Караџића,  да онда ступим преко Подгрмечке у џиновску и вијугасту Косовску улицу. Ту сам се задњи пут причестио, окријепио и кренуо. Пут је постајао све стрмији, куће све ријеђе. Негдје на четвртом раскршћу, гдје је кисеоник постао ријеђи а притисак виши, скренем десно. Са лијеве стране су биле стољетње шуме и брда а са десне се видио град искоса, ко на длану. Онда скренем лијево и даље пратим асфалт и све то узбрдо. На новој раскрници упалим апарат за оријентацију, пише „Улица српских рудара“. Рекох себи, ух па ја сам још, де јуре, у граду. Кренем још узбрдо, а на новој раскрници почнем да се спуштам негдје. Сретнем неког старца од неких 120 година. Упитам гдје сам а старац одговори да сам у улици Душана и Владе Копање. Пита мене декица шта ме је натјерало у овакву звеку, а ја рекох да тражим завршетак Лауша. Декица се трзну, устукну и побјеже низ цесту.

 

Наставим даље. Сада сам опет некуда силазио. Већ сам подерао гвоздене ципеле и појео три камена хљеба. Дођох поново до неке раскрснице. Ового пута више није било ни ознака, ни џи-пи-еса, а ни људи. Одлучим се за лијево мада мисим да не бих много дубље залутао и да сам десно. Крене густа шума, непрегледна брда, тек понегдје се зачује дрекавац. Залихе у торби ми на измаку, почнем осјећати жеђ, корим се што сам узео бејби јана флашицу о 0,25 литара а не барем од 0,33. Тијело почне да се грчи, молим се само за кап воде.

Већ када сам помислио да ћу одустати, чујем спасоносни жубор воде. Задњим атомима снаге пробијем шикару и свалим се до неког потока. Пијем воду а око мене неки дивљи коњи неупрљани и неспутани цивилизацијом, милина их погледати. Видим чак и једног са рогом на глави. А спусти се и ноћ. Одлучим да саградим склониште. Таман што сам укршио нешто грана за припалу и истјерао лисицу да се смјестим у јазбину, кад ме млатну тешко преко леђа…

Долазим себи у некакво шареном шатору, људи око мене пријетећи загледају. Прилази ми вођа те групе, самозвани генерални секретар мјесне заједнице „Лауш 3“ упозна ме са кординаторима локлалног пододбора. Прво ме питаше који ме мобилни оператер шаље, па онда ко из странке, ко из суда, ко из армије… На крају, кад су видјели да нисам чак ни члан странке, питаше ме зашто сам дошао. Рекох да тражим гдје је завршетак Лауша. Секретар се ућута, па рече да не зна тачно, али да ће ми позајмити крилатог коња да одем до једног оближњег брда на којем столује премудри Гаврило. Он ће сигурно знати.

Захвалим се на пажњи и одмах се стровалим од умора на коња.

TvyamNb-BivtNwcoxtkc5xGBuGkIMh_nj4UJHQKuorcoqXU_sJfrHmDWlSYeRI9IOydFS6Zxf9VU_g

Ујутро смо летјели ко зна колико док ме није спустио на врх Пискавице. Тамо премудри Гарвило у свили, брада до земље, таман храни патку мрквом. Кажем да су ме послали из МЗ Лауш 3 да питам нешто. Вели старац да питам шта год желим, да ли ме занима како је нестала Атлантида, гдје је ковчег Старог Завјета или што Штимца стално зову у кошаркашку репрезентацију кад праве шири списак? Рекох да ме занима гдје завршава Лауш. Старцу се лице промијени. Погледа у списе и кугле па рече да завршава подно аутобуске станице у Голешима, гдје мудри људи пред задругом чекају смрт испијући клипару на теку и да се губим са његовог посједа.

Патка гакну, коњ ме набаци зубима на себе па ме превезе преко седам брда и гора и спусти, крај неке цесте, па зањишти и нестаде у облацима. Шта ћу устанем, отресем са себе прашину и кренем низ пут. Идем тако идем, кад наиђох на таблу „Улица др Јована Рашковића“ запишта и џи-пи-ес.

Вратио сам се, ух добро је.“

 

У ШУМИ У БЛИЗИНИ БАЊ БРДА ПРОНАЂЕНО ТАЈНОВИТО ОБРЕДНО МЈЕСТО

Јуче је Александар Гувић, наш млади суграђанин, шетајући са пријатељем наишао на једно обредно мјесто које је описао и фотографисао:

„Лутајући шеховима данас, на врх једног брда, далеко од пута, друг и ја налетисмо на ово –
Као неки мали храм, светиште…нешто. У дрвету је било урезано „Смрт хришћанима“ и „Слава Перуну“. Иконице су чавлићима закуцане уз дрво. И у средини ма неког смећа, која празна флаша, кеса чипса… Баш језив призор“.

12596160_1693224397584489_922757332_n

12064398_1693224387584490_1833639420_n

12516260_1693224367584492_967920917_n

12721640_1693229744250621_956704037_n

Урезани крстови у дрвећу су врло чест обичај код Срба и он датира из праисторије (симбол сличан крсту коришћен је код Словена и прије појаве хришћанства). Бројна паганска вјеровања су и након мање или више успјешне христијанизације остале дубоко укоријењене у традицији нашег народа. „Култ дрвета и биљака један је од ретких из скале старих култова који је хришћанска црква, и у томе посебно српска православна, брзо и безусловно прихватила, тако да овај култ данас има посебно значајно место и своју симболику у овој цркви. Реч је о бројним религијским радњама у којима се манипулише дрветом. Нарочито су у српској религији значајни босиљак, маслина и посебно бадњак. Обожава се или читава биљна врста као што су то стабла липе, храста, леске, или пак поједини истакнути примерци једне врсте дрвета, као што је, на пример бор краља Милутина у Неродимљу, крушка код Ђевђелије, брест у Петровграду.„1)

 

Према паганском вјеровању, свака биљка има своју душу.

 

„Веровање у духове или демоне утеловљене у вегетацији представља ранији ступањ анимизма, док се касније развијају представе по којима се дрво сматра стаништем одређеног духа, које он може и да напусти. Још Плиније Старији из првог века после Христа рекао је за дрвета да су ‘храмови богова’, нуминум темпла. Дрво је дакле стан божанства, оно је први и најпримитивнији храм и његова лековита снага огледа се у снази божанства или демона који у дрвету живи. О томе има пуно трагова у многим народним приповеткама и песмама, у топонимима и именима манастира који су можда настали на местима тих старих гајева, као што су Ораховац, Крушедол, Грабовац. Свето дрво, запис, које ритуално обилази поворка крстоноша и у његову кору урезује крст, поштовано је и табуисано. Не сме се сећи, са њега се не откидају гране, нити се његови плодови користе. Ово веровање се задржало до данас. Вук Караџић је оставио занимљив запис о ‘сјеновитом’ дрвету.’ ‘Кад се ко боји да није сјеновито оно дрво које је посјекао, ваља да на пању његову живој кокоши одсјече главу оном сјекиром, којом је дрво сјекао, па му неће ништа бити ако би дрво било сјеновито.’ Наш народ је веровао да од ових демонских бића долазе многе несреће и болести, па је имао потребу да их на неки начин придобије и умилостиви приносећи дрвећу, као њиховом станишту, прво крвне а касније, примањем хришћанства, бескрвне жртве у виду хлеба и вина. Православна црква се са култом дрвета брзо измирила, па у многим обредима учествују и сами свештеници.
У народној религији дрвеће је подељено на срећно и несрећно, тј. оно које је настањено добрим и оно које су запосела зла бића, вештице, ђаволи… У срећно дрвеће убрајају се храст, леска, дрен, тис, липа, врба, јабука, бреза, док се треба чувати ораха, зове, крушке, багрема, дуда, бреста… Према свему досад реченом о снази култа дрвета у нашем народу, може се извести закључак да су различите врсте дрвећа имале велику улогу у превенцији и лечењу болести.“2)

 

Крстом обиљежина стабла називају се „записима“:

 

„Записи су српска света стабла, дуговечна, углавном крошњаста.То су стабла хтаста, липе, ораха, крушке и букве. Верује се да у њиховим крошњама  живе виле заштитнице.У нашем народу постоји веровање да се са записа не сме скинути ни једна гранчица,плод,кора,ништа..Поготово се не сме одсећи и уништити запис, јер ко то уради, задесиће га велика несрећа,и њега и његову породицу.
Када су литије, сеоске и црквене славе код записа се окупља народ, урезује крст на њему,а онда се чита молитва за добар род у пољу и да се село заштити од громова и неприлика.
Имати такво стабло у дворишту у Србији је била част. Ако га је неко имао-имао га је само добар домаћин и узоран човек у селу. Ту част додељивало му је село.
Божја служба обављала се од записа до записа, од куће до куће, до њиве и свих делова села. Њу су пратиле крстоноше барјактари који су певали духовне песме и њих је народ даривао. После тога би се на запису урезао крст, прелио виним, што су, каже предање, Словени донели на Балкан из прапостојбине, а што је касније прихватило и хришћанство.“3)

 

Да ли су ово обредно мјесто сачинили мјештани вођени мјешавином хришћанско-магијско-паганским обичаја, па је касније дописано „Смрт хришћанима – слава Перуну“, или је у питању вјерска група утемељина на паганизму, вјероватно ће остати још једна тајна са подручја Бањ Брда.

 

  1. http://poezija.6forum.info/t3759p15-kult-drveta-i-biljaka-kod-starih-srba
  2. http://www.tmg.org.rs/v300210.htm
  3. http://www.osvetisava.com/10551059105810451052-105810561040104410481062104810321045-1048-1054104110481063104010321040.html