9 КОРАКА ДО ЧЕСТИТОГ МАНИПУЛАТОРА

11-1024x640

Сви некада манипулишемо, тачније понекад не манипулишемо другима. Али да би стекли репутацију „баш неопојаног ђубрета од човЕка“ морамо се здраво и својски потрудити.

Све велике ствари су једноставне, али врхунски ђубретар треба да има и извјесне  предиспозиције. Таленат је један посто, рад деведесет и девет посто, али ако фали тај један посто све је узалуд, тога смо сви свјесни док гледамо рецимо умјетничка дјела или потезе Теодосића, Јокића и Богдановића…

Дакле основе манипулатора су његова нарцисоидност и способност да своја дјела закуцава у небеса, а туђа да прелако и трајно пушта низ мутну Црквену.

Манипулатор добро зна кога да бира за жртву, он је довољно лукав да бира само незавршене душе, чији кров самопоуздања прокишњава, чинећи неупотребљиву могућност да се избори за своје ставове, жеље и потребе.

1. КОРАК – НАМЕТНИ СВОЈУ ДОБРОТУ

Наметни се као најбољи пријатељ, просто непрестано смарај са ситном пажњом и нуђењем (још увијек беспланте) помоћи.

Јарански, братски, од срца, стваљај се на располагање као драгстор 24/7.

Ти си једноставно такав – несхваћени, предобри једнорог, кога су сви изварали.

2. УСЛОВЉАВАЈ СВОЈУ ДОБРОТУ И НАМЕТНИ ОСЈЕЋАЈ КРИВИЦЕ

Ти тако према њему добар, частиш, гостиш, а он те кулира, е па нећемо тако колеге! Зивкај га непрестано, дижи тон, суптилно вријеђај. Звучи невјероватно, али жртва (мислим ако си је прецизно изабрао) те вјероватно неће одбити, баш напротив, жалиће те што си сам, несхваћен и одбачен (на правди Бога је л’ да) баш од свих.

3. ИСТИЧИ ЊЕГОВЕ МАНЕ И УЗДИЖИ СВОЈЕ КВАЛИТЕТЕ

Ти си одличан у нечему и нека значајан дио сваког разговора прође у промовисању тебе. Њему тражи мане, мијешај му се непозвано и брутално у приватност јер си наравно добронамјерани, препун љубави и крволиптеће жртве, „учитељ“, „највећи пријатељ“, „родитељ изнад родитеља“ (јер те биолошки вјероватно не разумију и нису ти пријатељи).

4. ПОЧНИ ДА ГА ЖДЕРЕШ И ЖДЕРИ ГА ДОК ГОД ИМА КИЛОГРАМ МЕСА У ЊЕМУ

Послије свега што си себи дао за право и шта си урадио за њега, сасвим је природно и нормално да ти жртва „ученик“ почне давати новац, вријеме и разне ситне и крупне услуге.

5. НЕПРЕСТАНО СЕ ВРИЈЕЂАЈ И НАПАДАЈ ГА

И поред свега што си урадио за њега, што ламентираш над њим непрестано, он постаје толико дрзак да пита за враћање новца или чега већ, па му онда „стушти у брк“ како те зивка само кад му требаш, како је небитан, бахат и беозбразан. И незахвалан наравно.

6. ИМАЈ ДВОСТРУКЕ АРШИНЕ И БУДИ НЕИСКРЕН

Прећути све оно што би жртву могло да обесхрабри у даљем помагању теби. Ипак ти бринеш да се он не уплаши, па га тако уплићи у мрежу бесконачних лажних, а сто посто сигурних обећања. Све што си (братски наравно иако те никада није замолио да му икада и у чему помажеш) учинио за њега нека добије шестоцифрену вриједност, доживотни кредит који ти је дужан враћати, а наравно његова права и потребе си већ одавно препустио праведном Богу, који треба да се смилује његовој безосјећајној, лихварској души.

И наравно никако не заборави, кад он треба да помаже теби причај о одредбама небеског закона, а када требаш да испоштујеш њега запљусни га одредбама земаљског закона.

7. ШУТНИ ГА ЈЕР ЈЕ ЂУБРЕ

Кад ти већ не буде могао помагати, јер је скинуо и гаће са себе да би ти било ок, схватићеш да је вријеме да те престане смарати са својим безобразлуком. Уморан од његовог игнорисања и незахвалности, отворено га вријеђај све док не оде и не остави те „на прави Бога“ – тебе, његовог највећег пријатеља, који је крварио за њега и док га не сврсташ у вјечну листу свих ђубретара који су те искористили и окренули ти леђа кад ти је најтеже. И он те изневјерио! Тебе човјека, људину, поштењачину, друга до гроба!

8. ПРЕБОЛИ ГА

Тешко ти је ноћима, али пошто се толико нељудски односио према теби, упркос свему што си радио за њега, временом ће слика тог нечовјека скроз изблиједити, немаш више никаквих моралних обавеза и за тебе је мртав.

9. ШОУ МАСТ ГО ОН – ТРАЖИ НОВУ ЖРТВУ

Из овог мучног, емотивно дисфункционалног односа у којем си черупао жртву у замјену за неколико зрна чаробног пасуља што си крваво за њега посијао, његовао и обрао, излазиш рањен али јак, још јачи. Настављаш са причом о несхваћености, доброти, потпуно слијеп за сопстевну гордост и лукавство.

  • Види оног малог, добар момак, само некако, слаб, неодлучан, никакв: Зови га на пиће!

ЗАШТО ЈЕ БАЊАЛУКА ПОСТАЛА ПСИХИЈАТРИЈА ОТВОРЕНОГ ТИПА

banja-luka

Појави се данас неки текст који говори како по нашем граду слободно шета око 200 опасних психијатријских болесника, „потенцијалних убица“ како то воле порталчићи да зачине.
 
Зашто у нашем граду има на стотине или поштеније речено на хиљаде ментално нездравих особа те је Бањалука постала својеврсна психијатрија отвореног типа? Из истог разлога што код нас има толико и „крезубих“ – због недостатка хигијене и превентивног или раног лијечења каријеса.
 
Од свих примитивности које не мањкају овом народу, почевши од мржње према различитостима, поготово према онима који су успјели нешто у животу поштено стећи, па до опште неодговорности, инертности, задртости, мегаломанске сујете, најопаснија је она која одлазак код психијатра сматра за највећу срамоту или за смак свијета отпилике.
 
„Ма шути он се лијечио тамо преко Врбаса“, „Ма он није добар зглавом“, „Пио је неке тамо веселице“…
 
Породица кад чује да је неко његов био код психијатра, хоће да га искоријени са породичног стабла (ако се овај усуди то признати јавно), па тако људи и не иду на упутницу већ плаћају вишеструке износе психијатрима који раде илегално по кућама. Нико се не буни. Не смију.
 
Тако најчешће менталне болести (којих је безброј и свако од нас има бар једну ако не и по стотину и педесет) лијече се као што се лијечи каријес – изговорима, одуговлачењем, игнорисањем, препуштањем да „вријеме своје одради“ док се рупа у души не прошири.
 
А онда је лијечење наравно теже и опоравак неизвјеснији.
 
Имао сам прилику најмање једном да разговарам са психијатром. И многи људи неће повјеровати, помогло ми је да неке ствари поставим на право мјесто, па сам у касније одређеним ситуацијама „лакше дисао“. Да ли то значи да сам луд па да ме треба изопштити из цивилизације (то из овакве средине и не би био неки превелики хендикеп) или то значи да сам се пренемагао (да не будем прецизнији и вулгарнији) јер сам разговарао са стручном особом а немам неких већих сметњи?
 
Свако ко има зубе има и могућност добијања каријеса, тако је и са душом и њеним тегобама. Сметње дођу, али ако се на вријеме реагује онда и прођу. Ако се не реагује остану. А онда дођу и друге па психијатар мора да раслојава и оперише душу, данима, мјесецима и годинама.
 
А овдје кад неком споменеш лијечење такве врсте као да си га преварио, издао, пљунуо, поуринирао и слично. У неким случајевима то буде и посљедњи разговор.
 
 
Онда се не треба чудити што је дошла до поплаве „лајфкоучева“. Сви имају проблеме и сви имају менталне сметње, али пошто је психијатар злокобна, ужасавајућа мисаона именица, лакше је дати повјерење, а богме и масних пара неком ко има знања из психијатрије колико има и брката баба која салијева страву о медицини. Лијече и једни и други је л’ да? Читао сам једном давно како те бабе лијече зубобољу, нешто у фазону идеш тог и тог дана, на то и то мјесто неђеш жабу и пљунеш јој у уста и тако даље. Па онда кад се наравно све то лијепо упали онда је проблем ријешавао лолани ковач алкохоличар гнојњивим клијештима.
 
Звучи идиотски али тако су се примитивни људи лијечили вијековима, вјеровали су да то има неког смисла. Оно што сам чуо од „лајфкоучева“ они углавном и не тврде да могу да лијече менталне сметње, више су подршка за стицање самопоуздања, бирању животних путева, вољењу себе… Дакле свирање тучку, за добре паре.
Није срамота имати икакав здравствени проблем, срамота је бити идиот или повлачити се под налетима идиота. А ми живимо у држави и региону препуном идиота и не требамо се ни најмање сикирати шта ће они мислити.
Тако да ако желимо бити ментално здрави морамо се оградити, издићи и тако спасити од масе која себе саму и све који јој се повинују и не успротиве јој се вуку ка бескрајном дну.
Требамо се лијечити и помоћи себи док можемо, јер ако нас болести савладају идиоти ће слатко, пуних уста, да би се бар мало осјећали супериорније у својим чемерним, загушљивим животима хорски изјавити: „Ма пусти њега он се лијечио тамо, није добар зглавом“.
На крају има једна психијатријска изрека: „Овдје се људи се лијече због идиота који се не лијече“.

КЊИГА „КРСТ НА КРИЖУ“ РАЗОРНА ЛАЖОЛОМКА

18208-wwwkcnsorgrs-2016-10-12-12-02-25-krst-na-krizu-415x330

Када сам добио ову изузетну књигу на поклон, прво сам помислио да ћу је, попут славске штафете бомбоњере, прослиједити некоме ко би је ватреније конзумирао, јер као што ми желудац више не подноси љуте папричице као прије, тако ми ни душа више не може подносити лако небројене хрватске злочине, лажи и комплексе.

Ипак ме препорука академика Василија Крестића са полеђине књиге натјерала да са ње скинем провидни, танки целофан (ваљда је то и циљ похвала на корицама).

Ова књига писана је 30 година. Ратко (иначе и рођен у Хрватској 1958. године) био је дописник „Политике“ и „НИН“-а, у Загребу од средине ’80-тих до 1991. Дакле све описано је, што се каже, „из прве руке“. Интервјуи, свједочења, докази који су до сада одавно забајатили по фиокама разних регионалних полусудова… Од 1991. до 1993. радио је као коментатор на РТС-у. Почетком 1994. покреће недељник „Аргумент“ који уређује до агресије НАТО-а на СРЈ 1999. године. Од 2007. обављао дужност главног и одговорног уредника „Вести“ из Франкфурта, пише и за „Печат“, а од 2013. долази на челу компаније „Новости“.

Другим ријечима један је од најкомпетентијих свједока још једне у низу апокалипси која је задесила Србе у Хрватској.

Ово није прича о историји које се „коначно требамо оканути зарад боље будућности“. Ово је прича о народу који непрестано упада у исту рупу, из епохе у епоху. О народу који је истребљен, који се и данас у Хрватској боји изјашњавати национално и вјерски, народу којем се брани право на писмо, повратак имовине, право на сјећање, правду и истину…

Народу који послије свега опет иде њима на море и оставља им мукотрпно зарађен новац (да тамо не би гласно викали српска имена) и којем опет и опет разбијају шајбе, ломе таблице, фарове, парају лимарију, а мало-мало неко добије и батине. Такве људске масе са тучијим мозгом, који говоре „нисмо ми националисти, баш нас брига за политику, не радимо ништа лоше, сви смо ми исти“ па опет фасују и тако непрестано, мислим да нема нигдје друго на планети Земљи.

Ово је прича и о оном народу који је ту рупу ископа(ва)о и у њу гурао наш народ. То је један „склепан народ“ у гаражи Ватикана, тада са дискретним благословом Беча, чија је историја не компилација, већ права урнебес салата регионалне клептоманије и митоманије, повезаних римокатоличком вјером и српским језиком, тог језика којег су и поред безброј неприродних и језичноломних, накарадно скованих ријечи ипак загадили само 3%. Народ који је у прошлом вијеку (кад год би се за то указала прилика) три пута истребљивао Србе без готово икакве одговорности и кајања.

Да, ружно је и неправедно генерализовати, има сигурно значајан проценат тог народа који у својој држави, живи као талац свеприсутне, што дискретне што прегласне усташизације, догматизованог погледа на прошлост који и најмањег дисидента, који би само јавно зуцнуо нешто из малко помјеренијег угла, муњевито и брутално прикуцао на стуб издајника, „орјунаша“, „шугоносталгичара“, „комунистичких злочинца“ и најгоре оптужбе уједно и највеће увреде  – симпатизера и подржаваоца србочетника (идентично стање је и у Федерацији БиХ када је нетрпељивост према Србима у питању, иако су ти исти Срби у Федерацији вишеструко ефикасније истребљени него несрби из Републике Српске).

Како другачије објаснити 600.000 (и словима шест стотина хиљада) потписа пунољетних особа које су 2013. подржали петицију „Обзора“ за забрану ћирилице у Вуковару, океан младих људи на Томпсоновим концертима, помпезна обиљежавања страдања усташа у Блајбургу (на чију плочу су залијепили једну нулу коју су стргали са табле у Јасеновцу) препуне стадионе који позивају на линч оно мало преосталих Срба, бојажљиве изјаве у медијима Даде Прше да је потпуни Хрват (и других јавних личности који имају српско поријекло), вампирско оргијање почетком августа по бившој РСК, уџбенике и медије који приказују усташе као сасвим нормалну војску („бојну“) а не као булументу и то од око 150 хиљада људских изрода и свирепих, геноцидних зликоваца које би се грозио и стидио сваки цивилизован народ?

У нешто више од стотину текстова, који у просјеку не прелазе пет-шест страница (тек толико да заголицају ум и да човјек пожели да књига нема краја) оборени су највећи стереотипи у српско-хрватским односима, од изједначавања усташа и четника до „великосрпског“ меморандума САНУ и Слобиног говора на Газиместану 1989. као тобоже главним поводима за распад Југославије, разобличене су праве природе процеса који су од Првог Хрватског католичког конгреса у Загребу 1900. па преко 4. конгреса КПЈ у Дрездену 1928., усташког дивљања 1941, „Маспока“ 1971. и насилне сецесије 1991. ушле у фазу потпуног формирања етничко пречисте независне Хрватске државе, љуте и незајажљиве змијске главе окренуте ка Истоку.

ИГ „КУЛТУРА КУЛТУРИ“ – УРУЧЕЊЕ ПРИЈЕДЛОГА СКУПШТИНИ ГРАДА

13576535_10209941163034808_1223829712_n

Данас смо предали у Општину приједлог и образложење истог. Оно гласи:

 

 

ПРЕДМЕТ: Приједлог Иницијативе грађана „Култура култури“ о уређењу запуштеног дијела Банског двора

 

 

Предлажемо одборницима Градске скупштине да подрже пројекат Иницијативе грађана „Култура култури“ да се запуштени дио ЈУ Бански двор „Арт двориште“ и бивши клуб „Лав“, уреде у јединствен културно-образовни клуб „Арт двориште“ који ће бити подједнако доступан свим ствараоцима и љубитељима из сфере умјетности, културе и уопште свих нематеријалних вриједности. Пројекат је подржан од стране 1655 потписаних грађана.

Уколико добијемо подршку Скупштине града, ИГ „Култура култури“ би предлагала мјесечне активности мотиваторима ЈУ Бански двор који би програм одобравали. Такав простор највише би значио неафирмисаним и самоуким умјетницима, те студентима умјетничких академија, али и практично свим нашим суграђанима који имају умјетничке афинитете, или су љубитељи умјетности. Циљ нам је да то постане оаза позитивне мисли, ријечи и дјела.

 

 

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ:

 

Свједоци смо како Бањалука, у посљедња два десетљећа, доживљава велике урбанистичке промјене што је посве разумљиво с обзиром да је највећи град у Републици Српској.

Знамо и да се порастом броја становника испуњава основни предуслов да би се могло размишљати о корјенитим промјенама када је у питању изглед града. Бањалуци се управо то и догодило након, познатих нам, ратних дешавања.

Досељавање се наставило и касније, чему је највише допринијела чињеница да је, у међувремену, Бањалука постала главни град Републике Српске. Зато је сасвим разумљиво да од тог тренутка значајније отпочиње и њен урбанистички развој. Међутим, како то обично бива, физичко ширење града није пратио адекватан развој културе, па је тако Бањалука, умјесто да ствара свој културни идентитет, сваким даном све више постајала сјенка Београда.

Конзумирање културе и умјетности углавном се свело на гостовања већ остварених имена из окружења, већином Србије. Тако се, довођењем, са телевизора познатих лица, излазило у сусрет широким народним масама, шаљући тиме посве погрешну поруку која отворено подржава стварање култа личности, истовремено потискујући у други план све оне племените вриједности због којих и уживамо у умјетности. На тај начин су талентовани умјетници са наших простора постали занемарени, па им је, као уосталом и неким институцијама, остало да добијају потврду радећи у иностранству.

Тиме губимо огроман људски потенцијал, у овом случају, мисаони и стваралачки, а који представља најпрогресивнију карику у развоју и напретку сваког здравог друштва.

А да и не говоримо о почетној ситуацији у којој се нађу наши ствараоци након доласка на страно тло. Приморани су да раде свакојаке послове (углавном оне испод нивоа свога образовања), што, у ствари, само тачно генерише праву слику друштва одакле долазе. Нажалост, друштва које само формално садржи све оне сегменте који се подразумијевају (мислимо на институције културе). Ти сегменти, као по правилу функционишу сами за себе, умјесто да (због чега уосталом и постоје) међусобно координишу свој рад стварајући тако предуслове за здрав развој читавог друштва.

Због све те неусклађености имамо ситуацију у којој је уништено образовање, тако да се са високошколских установа више не очекује долазак стручних људи, а оно мало јединки чији потенцијал ни лоше образовање не може уништити, ни на који начин не могу да се укључе на тржиште и тиме постану дио друштва. Не могу јер нису политички увезани. А нису увезани јер имају насушну потребу да остану независни и наставе мислили својом главом како једино и могу ако желе своју стручност користити у стваралаштву.

Приватни сектор “разумијева” потребу за културним стваралаштвом отприлике слично начину како су је разумијевали први досељеници у Америку. А на исти начин их и држава подстиче – мислимо на неки вид потицаја који би приватне фирме (а и фирме уопште) стимулисали да подстичу културне пројекте.

А да невоља буде већа (истовремено и апсурд), ни саме јавне установе не користе максимално своје капацитете. Ту прије свега мислимо на Културни центар ”Бански двор”, с обзиром да већи број његових просторија већ годинама стоји неискориштен. Свјесни смо да ће одговорни за управљање Културним центром, на питање “Зашто је то тако?”, понудити мноштво одговора, међутим, тешко да и један од њих може оправдати нелогику неискориштених простора. Поготово не може бити одговор ишчекивање финансијских средстава за обнову Културног центра, с обзиром да то траје већ годинама (само од изласка РТРС прошло је шест година). Исувише дуго, мора се признати…

То и јесте разлог, зашто Културни центар, тачније, његови неискориштени простори, постају предмет интересовања Иницијативе “Култура култури”. Стога је покретање иницјативе о оживљавању тог неискориштеног простора, и тиме стварање једне оазе у којој би креативни људи коначно продисали пуним плућима, сасвим природна ствар.

С обзиром на неке промјене које су тренутно активне у самом “Банском двору”, надамо се да је и сам град уочио исту проблематику. Јер, будимо објективни, Културни центар је, због своје пасивности у односу са умјетницима, постао простор који се на прећутан начин заобилази.

Наравно, нису те просторије једини проблем културног стваралаштва наше средине.

Морамо назначити да живимо у друштву са поразним податком да у нашој средини не постоји критички осврт на било који облик стваралаштва. Без озбиљног критичког приступа који би публици био смјерница у развоју њених перцепцивних чула, култура бива препуштена комерцијализацији, што онда подразумијева поплаву разноразног кича и неукуса унутар ње саме. А када неукус постане стандард, отпочиње смрт за било какву врсту позитивних импулса, што опет доводи до опште униформисаности, и на крају, до бијега сваке напредне мисли коју, по правилу, носе једино ничим спутани појединци.

Ниједан наш медиј, ни јавни ни приватни, нема свијест да се умјетност, па тако ни критика ње саме, не може подврћи суровој тржишној борби понуде и потражње. Као примјер наводимо разноразне сајтове који вас, с обзиром да функционишу на бази броја “кликова” (који су по мишљењу маркетиншких “стручњака” мјерило квалитетног рекламирања), редовно цензуришу, приморавајући вас да било какав облик критике упроштавате до баналности.

Притом, ни приватни ни јавни медијски простор нема право срозавати умјетност. Приватници, ако већ имају такав приступ, нека се баве нечим другим, а не културом и умјетношћу – треба поново увести порез на шунд – тако ће барем научити да не подстичу неукус. Међутим, сада се, нажалост, догађа сасвим супротно – не нестају приватници, гаси се јавни медијски простор. Из необјашњивих разлога. Као примјер подсјећамо да је Народна и универзитетска библиотека Републике Српске угасила часопис “Путеви”, посљедњу оазу писане ријечи у јавним институцијама.

А јавни медијски простор, за разлику од приватног, носи много већу тежину и одговорност. И управо зато, на комерцијализацију нема право ни по цијену “живота и смрти”. Јер управо он, простор у јавним културним институцијама, као и саме институције, и постоје да би били озбиљна брана сваком покушају комерцијализације умјетности. Малтене, то је њихов једини задатак, што мало ко унутар тих институција разумије – сада, нажалост, имамо случај да се њихово постојање своди на ухљебљене подобних запосленика који добијају новчану накнаду за непознавање и суштинско неразумијевање културе и умјетности.

Зато је важно стално напомињати, и по стотину пута ако треба – умјетност се не смије комерцијализовати! Откад постоји свијета и вијека, умјетност никада није била интерес већине, а никад ни неће. Па како онда да јој већина пресуђује?

Управо због наведеног, мора се добро размислити, а затим сјести и поразговарати – иницијатива “Култура култури” сматра да је људима из струке пријеко потребан простор, како медијски за писање конструктивне критике, тако и стварни (у неискориштеним просторијама Културног центра) у којима би се чула жива полемичка ријеч о насталим стваралачким дјелима. Зар Бањалука то не заслужује? Зар због јавне књижевне полемике, скупова, пјесничких натпјевавања – догађаја гдје ће се чути жива ријеч са ризиком да добије вербални ударац од још живље – треба потегнути чак до Београда, Новог Сада, Загреба или гдје већ? За јавни културни живот треба стјециште, мјесто које би окупљало, његовало, образовало, одважило полетне људе чија је ријеч дошла тек до виртуелног и евентуално куца на врата свијета.

Стога сматрамо да је крајње вријеме за системским постављањем домаћих потенцијала на стабилније ноге. Бански двор тренутно има исувише неискориштеног простора који се мозе, у сарадњи са струцним кадром, анимирати на свим пољима умјетности, те на тај нацин правовремено утицати на опредјељење младих, и уопште на њихов развој. Такође, неафирмисаним умјетницима који посједују таленат, а стицајем околности (прије свега да би преживјели), баве се нечим сасвим другим, омогућити да свој таленат и искажу. Да кроз усавршавање, комуникацију, размјену мишљења, критику, њихово стваралаштво изађе из оквира хобија И представи се јавности. Тако би се директније и спонтаније, у свакодневној комуникацији са стручним људима, култура приближила грађанима.

У програм би била укључене скоро све врсте умјетности – књижевност, фотографија, балет, музика, сликарство (гдје би се можда могле организовати и излозбе продајног карактера), драмски програм, филмска умјетност, а могла би бити оформљена и читаоница. Сваки од дана у седмици, био би посвећен једној врсти умјетности. Такође би постојао дебатни клуб – култура говорништва, гдје би посебно био стављен значај на културу дијалога.

Програм може да заживи без финансијских средстава Културног центра – довољан је поменути неискориштени простор. Иницијатива би примала захтјеве заинтересованих умјетника у граду, даље их уобличавала и слала Културном центру на усвајање и евентуално прилагођавање. Распоред активности био би предлаган на мјесечном нивоу.

Свим овим наведеним у допису, изражавамо искрену жељу да Културни центар “Бански двор” поврати репутацију коју је имао некада, када је био носилац културе нашег града, а како је и било замишљено када је, прије више од осам деценија, подигнут.

Ако његов мањи дио поново дође у руке креативних људи и постане мјесто размјене њихове енергије, све је могуће.

Ако се у блиској или даљој будућности на том мјесту споје труд, воља и енергија.

Ако одобравање буде веће од неповјерења, заиста је све могуће…

 

 

У прилогу достављамо 1655 потписа на 90 страница петиције.

 

 

 

ТО ШТО НИЈЕ БИЛО ЛОШИЈЕ НЕ ЗНАЧИ ДА ЈЕ БИЛО ДОБРО

Tito-5

Суочени са безнадежном свакодневницом која избија из сваке и најпростије ћелије нашег друштва (са непрестаном и неспутаном тенденцијом на горе, наравно) све више људи кука за „бившом Југом“. Ко год би ишта рекао против те, из овог угла Атлантиде, био би фосилизован муњевитим цунамијем гласним питањима типа „А ЈЕ Л’ ТИ САД БОЉЕ?!“ Није боље. Али то не значи да је Југа била ок.

Југа је била врло лијепа и велика кућа која је имала само једну ману – није имала темељ.

1918. половина становништва (готово сви Хрвати, готово сви Шиптари и по бар пола Словенаца, Македонаца, црногораца али и готово сви прекодрински и прекосавски и прекодунавски Срби, једноставно нису били за Југу).

1991. Готово сви Хрвати, Словенци, Македонци, Муслимани нису били за Југу, опет пола фали. За Југу остадоше само блентави и рашчеречени Срби. Мало куме.

А све је покушано – од насилне унитаризације под Карађорђевићима, преко националног раскројавања кориговањем мапа (вјечито незадовољним Хрватима за љубав) бановина, до насилног, тоталног расклимавања под Титом (годинама прије него што се родило „пар шупака које је завадило јадан народ“). Није ишло.

Џаба успомене у потпуности умочене у емоције, добра раја, јефтини станови, уносно шибање оружја сиротињи Африке и Југозападне Азије да се међусобно порокају (карма је савршена курва), стојадини, Самарџићеви трагикомични покушаји безазлене духовитости док воза на бициклу гаврана по новобеоградским, тек мирисно окреченим блоковима, фармерице из Трста. Није ишло. Није никако ишло.

Моја генерација (осамдесетчетврте) као и бројне млађе генерације не памте никакво добро. Прва сјећања су: рестрикције струје и воде, оскудице у свему и свачему, одлазак очева на ратишта, избјеглиштва, незаситост и биједа што би се рекло… То нам даје за право да пишемо о заблудама бивших Југа, о том киселом и незрелом грожђу који су наши стари јели, а због којег нама и сада, трећину вијека послије, зуби трну, а како је кренуло нашој дјеци ће и испадати, а не само трнути.

Дакле у Југи је био већи стандард и боља социјална заштита али ту се попис добара углавном и завршава.

У бившој Југи национално питање (питање свих питања на Балкану) је згурнуто под тепих. Сви бијели су једнако бијели, као и сви црни – црни. За свако дрско пребирање по нијансама добровољно се пробавала каквоћа гуме удбашког пендрека. Миран си био само ако се клониш политике. И ако свираш мексичке. Ил „ој ђевојко ђиђо моја“ наравно.

У бившој Југи сви национализми су третирани као опасни али је српски сматран за најопаснији. Континуитет наметања кривице (још од добре старе бербе из 1878.) сваком Србину који би гласно заступао српско становиште ван београдског пашалука био би по аутоматском механизму карактерисан као „великосрпско-шовинистички“. Нешто слично као данас „четник“ у Хрватској и Федерацији БиХ. Не може горе.

У том смислу само су српски злочини могли бити третирани као самостални, док би се рецимо уз помињање усташких злочина (споменици жртвама тих злочина су најчешће исписивани латиницом да се Хрвати опет не би вријеђали) увијек морали прихефтати бар једно четничко клањце (невјероватан примјер изједначавања усташтва и четништва је и споменик на Шетлицума код нас – на рељефу споменика само четник коље невине жртве али ни један усташа, иако су усташки покољи прекрили цијелу бањалучку регију а готово да нема ни једног јединог четничког). Наравно и прича о пар камиона бандита херцеговачких усташа који нису имали подршку међу Хрватима заиста је ултимативно безобразна спрам податку да је крајем рата усташка армија могла рачунати на 145.ооо војно способних Хрвата. Дакле голем проценат Хрвата је био и срцем и душом уз НДХ.

У том смислу је Српска православна црква доживјела Голготу. Обесправљена, темељно опљачкана, опсесивно надгледана и уцјењивана. Насилно, неканонски одрезана „Македонска православна црква“, покушај црквеног сепаратизма у Црној Гори (који је узео маха тек прије деценију или двије такође из политичких разлога, слични покушаји су били и у СР БиХ). Ал била добра раја, све на креду јаране.

У бившој Југи села су уништена „Осмом офанзивом“, раја се брутално нагузлала у градове, хипериндустрија док је ишла, ишла, а кад је наравно стала добили смо ово што сад имамо, сиве и огуљене радничке квартове у којој се љуштуре од људи тискају у реду док ишчекују смрт.

Вијековно наметање идеологије кривице комплетном српском народу данас пропагирају професионални љевичари (прољевичари) попут Сушнице, Бурсаћа и Пухала (такви углавном подло жмире на два милиона прерано пресељених у Царство небеско Срба у само 19. и 20. вијеку јер наравно треба „прво своје чистити двориште“ (као што уосталом и наши непријатељи непрестано чисте само наше двориште), потенцирајући злочине (иако су готово сви са наше стране прописно одговарали а и комплетан народ тако што је страдао и изгубио огромну територију), предимензионирајући карактер злочина (бестидна лаж о приједорским бијелим тракама, „унапређивање“ сабирних у конц логоре, изједначавајући ВРС са Вермахтом и од сваког већег локалног злочина правити доказе „геноцида“ који као злочин над злочинима и државни закон, упркос чињеници да су несрби у РС били углавном грађани (најмање) другог реда (попут наравно Срба у Хрватскох и ФБиХ), једноставно није постојао.

У бившој Југи је зацементиран и самоуништавајући, аутодигестивни балкански менталитет „сједи с’ миром и не мичи се“. Немој мислити ти, што би мислио, немој покретати ништа, што би покретао, има ко ће. И тако је људски талог (бескрупулозни технолози власти, којима је апсолутно свеједно шта ће бити док год се држе позиција, од комуњара преко патријаршијских, косовских и коридорских пјесника до еу/трамп/русо фанатика) преузео све конце без бојазни да ће некад неко нешто макнути нечим (а да не испадне будала што је изгледа неупоредиво горе и од глади и од незапослености и свих других зала).

И зато нема назад. Промјена смо и ти и ја и сви поштени и савјесни људи. Само требају такви исправити кичму и окупити се око часних и транспаретних, друштвено корисних циљева. Мора се кретати од почетка, од амеба па даље како успијемо.