Добрица Ћосић – отац византијске нације признаје: „Лаж је византијски државни интерес“

0iR8hBB

На фашистичке, југочетничке, визнатијске изворе који средњовјековну Босну сматрају дијелом Србије и насељену Србима, осврће се отац византијске нације, Добрица Ћосић те признаје:
 
 
– „Ми лажемо да бисмо обманули себе, да утешимо другога; лажемо из самилости, лажемо из стида, да охрабримо, да сакријемо своју беду, лажемо због поштења. Лажемо због слободе. Лаж је вид византијског патриотизма и потврда наше урођене интелигенције. Лажемо стваралачки, маштовито инвентивно.“
 
– „Лаж је византијски државни интерес.“
 
– „Лаж је у самом бићу Византинца.“
 
– У овој земљи свака лаж на крају постане истина.“
 
– „Византијце је толико пута у историји спасавала лаж.“
Advertisements

КАПЉИЦЕ ИЗ 2017.

index

 

28.12.

Ко у данашње вријеме нема дјецу вјероватно је поштеђен језивог обичаја – слављење рођендана у играоницама.

То зло, уклијештено на топ листи неугодности између одласка код зубара и регионалног састанка синдиката, свакако је један од поузданих знакова скорог помрачења цивилизације, узећи у обзир количину разуларености дјеце, нешто попут јувенилне кундалини јоге и нас полусморене родитеље којима није до дружења ни са својим, камо ли са туђим колегама, рођацима и фамилијама…

Друго, као и сваки други честити родитељ, своје неурозе пакујем под отрцан али ефектан изговор „родитељске пребрижности“ те тако изнад свог другара непрестано лебдим као НЛО или што би моје драге колеге рекле: „као хеликоптер“ марке „апач“ или неке сличне.

Она дјеца апокалипсе тутњају без смисла и циља, хоћу пресвиснути кад пројуре и закаче мог бебана јер да падне, дупетом би притиснуо дугме за изазивање Трећег свјетског рата отприлике. „Тете“ од неких једва двадесет година типкају телефон или негдје зује, а ја гледам гдје би који точкић могао отпасти, бојица се преломити, креда се уситнити, да не би дошло до крвне освете!

Један дан тако идем из друге смјене па право у играоницу, из једне педијатрије психијатрије у другу, под утиском „мошмеиебат“ и све по реду, бјежим од старијих горе да са дјецом дијелим мегдан, у посту прождирем преостале чипсеве и смокије, усисавам переце и полупразне џамбо сокове од јабуке ала „Макропром“ који је јефтинији од плина по литри. Пазим на малог, шта ћу, лебдим и летим…

Тете коначно неке озбиљне жене, све кажу да могу мало и доље са људима, да родитељи ријетко тако пазе на дјецу већ их само довезу у комбију за шинтерај па из кавеза своје љубимце истоваре на спрат а они одлутају на сат, два , три… И ја се правдам, најмањи је у друштву, душа моја само се укопа и мршти, озбиљан се родио, ненавикнут на толику агресију на сва чула, па онда се стационира у неки ћошак и игра се већ чиме било.

Дође тако вријеме да сиђем међу старије. Срећом затичем већ фазу приче о аутима и дијеловима. Иако највећа незналица до сада сам научио са слава и рођендана о бројним карактеристикама мотора, каросерија, мјењача, све од њемца до јапанца па до цјенкања на ауто-пијацама…

Кад видим, има пиво на столу. Откуд сад то, људи моји да ли је то могОће. Човјек каже да иначе по дјечијим рођенданима туку шљиву, да се преживи али ето сад у играоницу нема смисла жесту доносити…

Какав филмски обрт, „Пинк трилер“ би се постидио. Упаде прва ко кецманова тројка. Питам домаћина је ли барем три марке по лименци, он се смије и каже да је 0,79 км. То је један од митова о шваби да се попиша у конзерву сугестија би нам попауланерисала свако пиво па и ту содирану жабокречину.

Иде једна тета мијења празну конзерву, ја се браним а она каже да попијем да се не враћа, Боже мили толико људске топлине и осјећаја за човјека још не доживјех у играоницама. Попих и другу, неки јагуари са тапета боје циклама постадоше умиљати као персијске мачке, а у даљини се пролама језиво: „Данас нам је диван дан“ као врхунац дјечије црне мисе. Обично им не буде довољно па понове тај „причастен“ још једном и још јаче.

Смјешкам се непобједиво јер ми овај пут не могу ништа. Попијем још једну за пута до фајронта и куд који мили моји. Баш би лијепо на рођендану, да је то само мало чешће…

 

 

18.12.

Код моје баке на селу (као уосталом и код много других бака) у дневној, хладнијој соби, постоји прастари, застакљени регал. Толико година међу чашама и понеком играчкицом из киндер јајета чува мале иконице, да је постао некаква врста „самсвојпоп“ иконостаса, право мало, народно, а опет локално и ексклузивно, светилиште. Бака би тај својеврсан полусакрални предмет обилазила ноћу док би се молила, опет на свој неки начин, а деда ујутро прије зоре да би испод застакљеног дијела потезао жестоке гутљаје текућине разних боја и узнемирујућих мириса. Он би се правдао мени пробуђеном како „тражи миша“. Ја бих се опет увлачио у претешке јоргане од перја и прашине, од којих би и најуреднија плућа зашкрипала, па настављао спавање. Миш се једном заиста и појавио из ормара, само он је шушкао ноћу а деда у зору, свако је имао своју смјену и нису укрштали надлежности. Мишије питање није бринуло ни мачка Цицка иако га је мој тата убацио у сам епицентар збивања. Вјероватно је мислио: “ што би ја био будала па једини га гањао, ко ће ми рећи ‘хвала’ “ или га је једноставно бољело дупе, ионако се хранио на буџету и без обавеза долазио и одлазио. Тако је мој тата дежурао и над мишом и над мачком. Углавном, тај застакљени дио је азил за фотографије унучади неважних димензија и резолуције. Не зна се шта је било опомењујуће, хладни поглед изблиједелог а ипак моћног светог Николе на некаквој тацни или неко разроко али весело унуче. Тај стаклени дио славних потомака од прошле године је обогаћен са још једном сликом већег формата у пуном колору – праунучета. Ваљда је такав ред. Вечерас ћу опет код баке и дједа на славу и опет вадити миша испод застакљеног дијела који ће до краја вечери замаглити од среће. Све друго је мање важно. Баба и деда су моје Косово.

 

18.11.

Јуче одем у кабинет математике да однесем дневник другарици. У тај дио школе гдје су физике, хемије и математике улазим само кад баш морам. Као код зубара. И тако уђем у кабинет а оно пуче ме паника к’о у ординацији, разломци се преметнуше у брусилице, формуле у сисаљке а остало се од мантања у глави стушило само у команду: „бори се или бјежи“. У пар корака сам опет био сигуран међу мапама, атласима и осталим симболима друштвених наука. У њима увијек можеш мунтати, врдати, позивати се на различите теорије, околности, мишљења. А и ко ће знати ко је шта кад рекао, мислио, желио… У математици нема блефирања, кишовите околине Крагујевца, полусимпатичног празнословља на које прођеш само да те професор не гледа опет. Или јеси или ниси. Тога сам је увијек бојао. Зубарске сијалице која ће прозрети све моје интелектуалне порозности.

 

18.10.

Нас хипохондре ће гугл убити много прије времена! Некад се говорило да наша раса живи дуже али ево ја јутрос идем на посао и нешто ме засврби изнад скочног зглоба.

Погледам, нека тамна нијанса. Није много тамнија, тешко да би је и јефтина југоисточноевропска модел-тинејџерка на фешн тивиу сконтала, али сваки хипохондар зна: свака другачија нијанса (о новопримјећеним тачкама разних боја и да не говорим) сигуран је знак неке опаке болести.

Заврнем чарапу, ужас ме преплави, тамнији круг око цијелог зглоба.

Нестају улице, објекти, небо и земља.

Потрага за дијагнозом грозничаво почиње. И то на јефтиној тарифи за мобилни интернет. Веза неће, неће па стане.

Срце лупа, стомак реже, удахнем кад стигнем, ноге одавно не осјећам…

И некако једва отварам странице.

Није гљивица, лишај, псоријаза, дерматитис ништа нема да сврби тами круг…

Али прави хипохондар не остаје без дијгнозе, тако и ја сконтам да имам проширене вене и на лијевој (десну сам већ оперисао) и иако ми је мало лакнуло брига ме не попусти.

Све контам да ми је бар још мало поживјети, рекох шта ће мало дијете и чаробна жена, а и планирао сам да издам књигу кад одем у пензију (да ми не могу дати отказ).

Прођоше два сата у осјећању смака свијета, као кад је Мркоњић пао, поче се оно мало преостале памети враћати у главу и мени се јави мисао да сам прије пар мјесеци сломио ту ногу и да је доскора око тог зглоба био црн оток и сада је само остала та нијанса.

А сврбило ме мјесто гдје ме је ујео комарац.

 

 

20.6.

Дошли Јеховини свједоци код мог тате, док је сликао на стубишту. Тата је сликао и у купатилу, подруму и на тавану тако да му је стубиште било једно од бољих локација за рад.

Тата је иначе рођени филозоф а не као други приучени или преучени, он није имао потребу да се напреже и прелама по глави шта је кад који филозоф мислио већ живи сопствени филозовски систем.

На стубишту је већи дио дана досадно, често му је мали мп3 са пјесмама Боба Дилана једини саговорник па тако цијени сваку живу душу која се успентра и превише нервозно или уморно за комшијско лагано разговарање, шмугне уз “ добардан/оћел/комшо“ у један од шест станова између којих тата ради.

Дакле дођоше тако једном јеховњаци. Питају тату да ли је икада размишљао о смислу живота. – „Ух како нисам, о томе стално размишљам!“ тата одговори.

Тако је почело двоседмично свакодневно посјећивање и дружење, секташи су помислили да ће коначно “ спасити“ бар једну душу из кварта.

Каже тата како су причали сочно и непрекидно, повремено брзо и спретно листајући мале, масне, исподвучене оловкама, латиничне библијице меких корица. И таман кад се зауставе он их нешто приупита па они експлозивно закликћу са одговорима.

Прођоше тако двије седмице, поред тате се накулала „Кула стражара“ а он никако да се „преобрати“.

Питају њега коначно јахвеови промотери има ли он шта њима рећи а он им рече да их може насликати са попустом наравно.

Секташи се покупише и без ријечи одоше.

Тако је тата сморио јеховњаке.

 

 

 

ГОДИШЊИ САСТАНАК ИГ „КУЛТУРА КУЛТУРИ“

Синоћ је у амфитеатру Дома омладине, пре око тридесетак гостију, успјешно одржан годишњи састанак ИГ „Култура култури“.

25551569_1964116336950763_1154755532_o

Вече је почело драмским комадом „Ко је појео културу“ Марије Ђурић којег су извели ђаци средње медицинске школе предвођени Немањом Јавором уз пратњу младих тамбураша. Послије тога услиједила је презентација протеклих догађања и кратка дискусија о будућим активностима.

 

25520846_1964116450284085_702005192_o

25551316_1964116433617420_1398477177_o

25508923_1964116400284090_1179384479_o

С лијева на десно: Милан Ракуљ пјесник, Славиша Радан драматург, Данијел Михић просвјетни радник, Ана Галић професор филозофије и социологије, Марија Ђурић пјесникиња и Немања Јавор млади глумац.

У овој години имали смо неколико вазних састанака са представницима градских власти и културних институција те одржали десетак културних догађаја и предавања. Вријеме је искристалисало стабилно језгро од 5-6 људи, а вјерујем да ће бити у наредној години још толико. Са стране посматрано, иницијатива иде спорим и тешким кораком, али понављам вјерујем да ће се временом коцкице сложити и претворити у једну квалитетну и самоодрживу културно-просвјетну причу. На нама је да истрајемо.

Фотографије: Даворин Рељић

ПОЕТСКО ВЕЧЕ МАРИЈЕ ЂУРИЋ „ЧУЈЕШ ЛИ КАКО ЈЕСЕН МИРИШЕ“ – 8. ДОГАЂАЈ ИГ „КУЛТУРА КУЛТУРИ“

22196462_487492338298360_3679889706158199304_n

 

дхфосдх

Млада пјесникиња Марија Ђурић синоћ је у амфитеатру Дома омладине, пред тридесетак гостију рецитовала пјесме из своје збирке „Мач у камену“, као и до сада не објављене пјесме.

 

23659197_504663526581241_6402918586307511424_n

Програм вечери водила је глумица Студенстког позоришта Миљана Орашанин

 

рф

Милош Рајак и Миле Мићић, „Чупави проблеми“ су музички употпунили вече

 

ннн

Даница и другарице из балетске плесне школе „Алегро“ су „истопиле“ публику

 

јјјј

Иван Перковић, глумац „НАСТТЕАТАР“ моћно је рецитовао пјесму Бранка Ћопића „Мала моја из Босанске Крупе“

 

фдгре

Илија Тодоровић, пјесник, рецитовао је неколико својих пјесама

 

23561748_504664059914521_2349105059577020060_n

Млади глумац Немања Матрак, ученик средње медицинске школе, такође је рецитовао једну пјесму

 

кјккк

„Танго натурал БЛ“, Јелена Минић, Милош Милорадовић, инструктори из Београда, отплесали су танго на пјесму „Опасан плес“ од „Ван Гога“.

 

јххх

заједничка слика свих учесника овог дивног културног догађаја

фото: Даворин Рељић

 

 

 

 

 

 

СИНИША СИМИКИЋ: ЗАБОРАВУ ПАМЋЕЊЕ

18950973_1731018536925775_282382203209084929_n

„Хрвати су најхрабрији народ на свијету. Не због тога шзо се ничег не плаше, већ због тога што се ничег не стиде.“ ( Јован Дучић )

Историја памти два случаја која осликавају сву храброст хрватскога народа. Први је покушај устоличења Ајмонеа, војводе од Аоста, за титуларног краља Независне Државе Хрватске. До којих граница је одлазила безумност, најбоље се види по томе што су свога краља хтјели назвати Томислав II, а да при том никада за свога живота није крочио на хрватску земљу. Мит о готском поријеклу Хрвата дијелио је судбину свога налагодавца Трећег рајха. Други случај десио се тачно пола вијека доцније, када су руже и каранфили, који су бацани на „ослободиоце“ Загреба, 10. априла 1941. године, изашли из моде. Водили су се оном народном да се добар глас далеко чује, те је глас „Данке Дојчланд“ одјекнуо у сусрет васколиком пријатељу. Пријатељство датира још од љета 1914. године, када су се на омалену и исцрпљену Краљевину Србију сручили удруженим снагама утркујући се ко ће јој закуцати посљедњи ексер на сандуку. Оно што је тада по Срему и Мачви започела Вражја дивизија наставили су црнокошуљаши поглавника Павелића у Сиску, Глини, Јастребарском… , а завршили бојовници врховника Туђмана Бељском и Олујом. Пређени пут од Мачве до Петровачке цесте није био нимало једноставан. Потребно је било отворити око двадесет логора, напунити на десетине јама, покрстити на хиљаде људи и протјерати оне који су се нашли у „трећој трећини“.

Ипак, по својој свирепости једно мјесто се издваја. У једну ријеч саткану од девет слова стало је на стотине хиљада невиних душа- Јасеновац. Ту је почела једна ера у којој је ријеч надјачавала сва оруђа. Неколико таквих изговорио је, сада већ Свети новомученик јасеновачки, Вукашин, гледајући се очи у очи са својим џелатом.

„Само ти, дијете, ради свој посао“ – био је глас разума који је проговорио из херцеговачког сељака и који је у махнитост отјерао најкрволочнијег усташу. Крвожедницима мало су биле све каме, бајонети и ножеви него су потрчали да измисле додатна средства за убијање. Тако су настали србосјек и србомлат који у свом имену носе најјаснију поруку. Једино што је оштрије сјекло од поменутог јесте прећуткивање и заташкавање Јасеновца у поратној држави. Оно је трајало пуних педесет година, а све зарад „братства и јединства“ свих народа и народности. Тадашња власт кренула је у нешто што је Бранко Ћопић на сликовит начин назвао Осма офанзива и тако за кратко вријеме „ослободила“ велики дио Лике, Баније и Кордуна. Ако се зна да су комунистички прваци себи ласкали како им море није ни до кољена, не треба да чуди што им јасеновачке жртве нису бог зна колико значиле. Тако је велики дио логорске архиве изгорио у пожару сумњиве позадине, умјесто меморијалног комплекса добили смо низ вјештачких језера и бетонски цвијет да симболише рађање на костима старих смртника; никад избројане јаме добиле су своје бетонске поклопце, а остаци регуларне Југословенске војске у отаџбини, који нигдје ниједан логор нису имали, деценијама су сврставани у исти кош са онима који су државу на логорима и стратиштима заснивали. Због свега тога дошли смо у ситуацију да се играмо бројкама, да ли је убијено на хиљаде, десетине или стотине хиљада људи. Као да се расправља о масовном угинућу риба у некој ријеци, а не о људским животима. Трагедија човјечанства је када једна невина душа страда, а камоли цифре о којима се годинама спекулише. Себи за сходно да упоређују Блајбург и Јасеновац посљедњих година, узели су многи в.д. историчари. Забога, сваки народ треба да има упориште колективног памћења! Али изјава једног од најодговорнијих људи за разбијање СФР Југославије, да „ниједан убијени у Јасеновцу није одговоран за убиства у Блајбургу, али да су многи убијени у Блајбургу криви за Јасеновац“, директно је срушила све тезе о изједначавању жртава и гурнула прст у око заступницима те идеје. Нека друга идеја у Хрватској живи већ годинама. Да већег апсурда нема од оног да се тзв. Дан домовинске захвалности слави на датум прогона Срба из Крајине, илуструје сву мирољубиву политику која влада у Загребу.

Да вук длаку мијења а ћуд никада, доказало се почетком седамдесетих са МАСПОК-ом, а завршило у деведесетим када је распоред боја на шаховској табли измијењен, а дух србофобије остао нетакнут. За ово вријеме вјечно ће остати забиљежена сагласност свијета да оно што није свршено 1945, докрајчи се 1995. Колико су нам се у минулом вијеку суштински путеви разишли најбоље се иди по ономе чиме се поносимо- за ослобођење Србије везује се „Почетак буне против дахија“, а  за „ускрснуће тисућљетне домовине“ бојна Чавоглаве.

 

 

Аутор: Синиша Симикић