СИНИША СИМИКИЋ: СТРПЉЕН-СПАШЕН

referendum

 

Свети владика Николај Велимировић је у једној својој бесједи рекао да је нестрпљење први и највећи гријех из кога произилазе сви остали. Нестрпљење је некада била једна од најважнијих одлика Срба, али се то с годинама изгледа промијенило.

Да за све у животу треба времена почели смо схватати тек у скоријем периоду. Република Српска је створена у готово немогућим околностима што унутрашње што спољашње природе. Српски народ скоро да и није имао савезника који би стао иза наших интереса. Препуштени сами себи, напуњени жељом за останком и хтјењем да се сачува ђедовина, Република Српска је прегрмјела три и по ратне године. Многи су мислили да је с окончањем крвопролића окончана и борба за Српску. Међутим, није много прошло док се нису увјерили да је на сцени „тихо крвопролиће“ које има за циљ да под плаштом европске будућности и бољег живота, изједе Републику Српску. Почело је са царином,регистарским таблицама аутомобила и заједничком валутом, а завршило са војском и укидањем грба и химне. Од 1995. године до данас укупно је пренесено 87 надлежности са нивоа ентитета на ниво Босне и Херцеговине. Разни мешетари и белосвјетски хохштаплери, који су продефиловали кроз Босну, глумећи силу и иживљавајући се на Републици Српској, вратили су овај народ неколико вјекова уназад у вријеме окупације. За протеклих двадесет година, седам тзв. Високих представника тренирало се у Босни и Херцеговини. Неки су укидали овлашћења, други наметали законе, а трећи смјењивали политичаре и забрањивали им рад. Ипак, један се издваја као најозлоглашенији који је ведрио и облачио Босном. Доказани србомрзац, савјетник шиптарских терориста на Косову и Метохији и поврх свега „велики борац за слободу и људска права“. Име му је Педи Ешдаун. Како ничија није горјела до зоре, тако је и њему дошао крај. С његовим одласком отвара се нова тема на политичкој сцени Српске – референдум! Годинама најављиван, амбијентом припреман и народу пријеко потребан! Референдумска питања су варирала у протеклим годинама, а понекад се није ни помињало питање колико се само референдум истицао. Говорило се да су то смао пуста обећања, да Српска нема ту снагу и моћ, и тако све до 15.7.2016. године када је Народна скупштина једногласно заказала референдум за 25.9.2016. Није то први референдум у Српксој, али је први након Дејтона. Преко својих напаћених леђа Република Српска је претурила три референдума. Два су одржана исте године у распону од мјесец дана. Први 15.5.1993. године, а тема референдума био је Венс-Овенов мировни план са додатним питањем „ Да ли подржавате самостално и слободно удруживање Републике Српске са другим државама ? “ Мјесец и четири дана доцније, расписан је други референдум везан за уједињење Републике Српске и Републике Српске Крајине. Трећи и посљедњи ратни референдум одржан је 27.8.1994.године са питањем о мировном плану контакт групе. Први послијератни референдум тиче се Дана Републике ! Чак ни Османлијама није падало на памет да забрањују Србима крсну славу. Томе се одважио син, прекаљеног борца за исламску Босну.

„Као што је Савле жалио што нема безброј руку и ногу да бије Светога Стефана, такве жалопојке слуша и Република Српска свакодневно и са свих страна.“- рече академик Матија Бећковић. Можда најбољи приказ еволуције Републике Српске, стао је у само једном поређењу. Марта 1999. године, Високи представник Карлос Вестендорп, смјењује тадашњег предсједника Републике Српске проф. Николу Поплашена. Док деценију и по касније, јула 2016.године, актуелни предсједник Милорад Додик, одговарајући на поруке Високог представника Валентина Инцка ,како он има овлашћења да забрани референдум, поручује крајње јасну поруку: „Боље му је да ћути!“

Враћајући се на почетак текста и приче о стрпљењу, долази се до закључка да је заиста стрпљен и спашен. Како рече велики грчки филозоф Аристотел :

„ Стрпљење јесте горко, али су му плодови слатки.“ Уберимо и ми наш плод у недјељу, када ћемо референдумом одбранити наш празник и нашу будућност.

Нека буду поздрављени нијеми посматрачи под дебелим хладом липе. Вријеме Републике Српске тек долази !

republika-srpska

 

 

ДЕБИТАНТИ НА ПОЛИТИЧКОЈ СЦЕНИ

 

Од око 30.000 кандидата колико се регистровало за предстојеће Локалне изборе у БиХ 2016. стиче се утисак да су листе и даље оскудне по питању квалитетних људи… Далеко од стереотипа „сви су они исти“ у џунги комплетних идиота, за комадић простора и могућност и најмање позитивне промјене бори се и на десетине, ако не и стотине изузетних младих људи који су убјеђени да без политичког ангажмана све промјене дјелују мање оствариве. Ово су само неки од феноменалних људи на које би требало обратити пажњу. Желимо им свако добро, али изнад свега да се увезују са сличним себи без обзира на све разлике и преграде.

Питања:

      1.Који је основни мотиви због којих сте се кандидовали на Локалним  изборима 2016?

     2.Који су разлози зашто сте се опредијелили за ту странку?

  1. Који би, по Вама, били конкретни кораци за побољшање климе за младе особе у Вашој локалној заједници?
  1. Да ли ћете се залагати за деполитизацију културе и снажније пружање подршке културним радницима и њиховим иницијативама?
  1. Да ли подржавате референдум о Дану РС?
  1. Да ли би били спремни на сарадњу и са другим младим политичарима који се кандидују испред других странака/покрета?

 

 

plavo

Кандидати горе лијево Тамара Гајић, десно Ива Ђукић, доле лијево Јована Лалић, десно Невен Ђенадија

 

Тамара Гајић (СНСД Зворник)

 

1. Основни мотив моје кандидатуре на локалним изборима јесте жеља унапређивања живота младих (пошто сам ја кандидат испред младих) у мојој локалној заједници.
2. Разлог, пружање могућности младим људима да се укључе у политички живот, СНСД је политичка организација која пружа прилике младима, да раде и одлучују по питањима млађе популације.
3. Конкретни кораци, организоване трибина и радионица на културне и образовне теме, изградња и обнављање спортских терена, како би децу вратили на игралишта, повећање броја стипендија средњошколцима и студентима и свакако, могућност одрађивања приправничког стажа и могућност запослења.
4. Наравно, и моје занимање је професорског звања, самим тим ја сам у потпуности за улагања у културу и деполитизацију културе и спорта.
5. Подржавам референдум. Изаћи ћу на референдум и позивам све грађане да учине исто, из разлога што је то наше грађанско, легитимно средство одлучивања о значајним питањима за наш народ и Републику.
6. Сарадјивала бих са другим политичким, невладиним организацијама и појединцима уколико би то било на добробит младих људи за које се лично залажем и допринело развоју локалне заједнице.

—-

 

Ива Ђукић (НДП Бањалука)

1.Послије много година личне борбе и заједничке борбе у цивилном сектору, увидјела сам да се  структурне промјене у друштву, ипак, морају водити „са извора“, тј. тамо гдје и настају проблеми. У овом случају то је Град Бањалука и Градска управа. Да то и сликовито појасним: стање у граду личи на шумски пожар који гута све пред собом, док цивилни сектор и појединци личе на Младе горане, који саде бориће у нади да ће, ипак, на крају, све бити у реду.

 

2.За кандидатуру на листи Народни демократски покрет – Драган Чавић, сам се одлучила, као нестраначка личност, зато што се на њиховој листи налази поприличан број кандидата који су, мимо политике, дали допринос за развој нашега града кроз хуманитарни рад, борбу у рјешавању еколошких проблема, развој културе и спорта, дакле иза себе већ имају дјела и резултате. Уосталом, управо њихов предсједник г.  Драган Чавић, изабран је за кандидата за градоначелника опозиционог блока – Савеза за промјене.

 

3.Побољшање економске климе, прије свега. Тек потом, улагање у школске пројекте, унапријеђење културне понуде и  развој спорта –  основним стварима када су млади у питању. За остварење ових циљева, потребан је развој привреде, ребаланс буџета, повлачење средстава из  ИПА фондова и других пројеката у вези са младима…Ништа ново, што већ сви не знамо, али за шта до сада није било воље да се учини.

 

4.Сматрам да је политизација културе културоцид. То је и довело до тога да имамо „подобне“ и „неподобне“ умјетнике и умјетничке групе, културне институције које годинама не искориштавају свој потенцијал нити прате савремене културне тенденције, затварање бројних међународних фестивала итд. С друге стране, како спријечити политичко постављање кадрова на мјеста оних који одлучују о култури? Без измјене закона на ентитетском нивоу, никако, а то је већ нешто што превазилази оквире локалне политике. Без обзира на то, оно што могу направити, не само ја него и сви други, је подржавање и учествовање у културним иницијативама и пројектима.

5.Не видим смисао подржавања/неподржавања нечега што се, након свега, неће одржати.

6.Увијек, и не само са њима, него са свим политичарима и осталим суграђанима са којима дијелим исте погледе, идеје и циљеве када је у питању наш град.

—-

 

Јована Лалић (СДС Соколац)

 

1. Мој примарни мотив кандидовања на предстојећим изборима јесте тај што искрено вјерујем да се побољшања стварају, а не пасивно очекују. Многи ће вам рећи стандардне фразе о борби за бољу земљу, борби против криминала и корупције, и слично, али моја одлука да се кандидујем везује се за мисао да могу да учиним нешто конкретно за живот у локалној заједници, те су и моји мотиви ограничени на локалну заједницу. Сматрам да Сокоцу недостаје оно што недостаје и већини општина и градова у Републици Српској – синтеза између политике и народа. Један тип међусобног разумјевања између обичног човјека и политике. Као млада особа, желим прије свега да представљам младе људе, да будем њихов глас у локалном парламенту. Желим да изградим, фигуратувно говорећи, један „мост“ преко којег људи могу отворено разговарати о ономе што сматрају највећим проблемима заједнице, преко којег се могу укључити у процесе доношења одлука и проналажења смислених рјешења за локална питања. Жеља ми је да те младе људе, и народ уопштено, поново укључим у политички процес, као и да подстакнем стварање позитивне атмосфере и међусобног повјерења. Политици је потребна нова снага, потребни су јој млади људи. Снажно сам мотивисана да кроз свој ангажман утичем на што већи број младих људи да се активно укључе у политику, а не да препуштају другима да одлучују о њиховим животима. И данас има примјера сјајних младих људи у политичким странкама, али по мом мишљењу недовољно. Већи број њих легаргично посматра ситуацију, а имају потенцијал да направе сјајне ствари. Што већи број њих на листама у наредним изборним циклусима је један од мојих главних мотива.
2. Члан сам Српске демократске странке и њен кандидат за одборника из разлога што су се се њене идеје, програми, методе и активности показале управо као оно што очекујем да треба чинити свака политичка партија. Ако бих морала издојити неке од идеја које заступа СДС, а које се поклапају са мојим личним ставовима, прије свега то би био један сасвим другачији концепт друштвених односа који се заснива на једнакости свих нас, и на непостојању привилегованих и подобних. Даље је то децентрализација Републике Српске и један другачији вид патриотизма – економски патриотизам. Ако све то спустимо на локални ниво, ја не бих упоређивала своју странку са другима и говорила о туђим пропустима, као што се то обично чини у овим предизборним кампањама него бих се осврнула на претходне четири године у општини Соколац. СДС је успјела да рјеши бројне проблеме наших суграђана, усвајане су важне иницијативе, реализовани бројни позитивни пројекти, грађани су се могли ослонити на начелника и његове сараднике, коначно, власт са СДС-ом на челу имала је капацитет за осјећај одговорности, части и стида, ма колико то звучало архаично. Ту сам препознала разлику између СДС-а и других, и то је оно чиме ме je привукла Српска демократска странка.
3. Будући да је питање проблема са којима се млади сусурећу преопширно, покушаћу да се задржим на пар идеја. Садржина омладинске политике специфична је за сваку општину, град, па и за сваку европску земљу. Међутим, већина тема се може груписати у 4 главне области: – Образовање; – Социјална укљученсот и равноправност; – Активно грађанство и партиципација; – Сигурност, здравље и благостање младих, и то су главна питања којима се потребно бавити свакодневно, за све вријеме трајања мандата. Мој први конкретан корак била би иницијатива за отварање Канцеларије за младе. Канцеларија за младе била би мјесто гдје млади људи могу свакодневно да се окупљају, интегришу, информишу, разговарају о проблемима локалне заједнице, проналазе рјешења, као и да према локалној власти упућују иницијативе и захтјеве да се ти проблеми рјеше. Поред тога Канцеларија би се активно бавила питањима наведеним у ове 4 области. Други корак би била снажна подршка неформалном образовању младих, које видим као будући механизам приликом запошљавања омладине. Подстицање, развијање, препознавање и вриједновање постигнућа и талената код младих важно је и за развој младих, али и за развој друштва у цијелини. Још једна од ствари на којој бих активно радила у наредном периоду јесте усвајање у локланом парламенту јасне Стратегије за каријерно вођење и савјетовање, чији би задатак био да одреди обавезе и одговорност коју локални ниво власти има при помоћи младима у процесу тражења запослења. И напослетку, снажно бих се залагала да се отвори Центар за пружање услуга младима који су у сукобу са законом. Центар би у сарадњи са здравственим и образовним установама имао задатак да пружа помоћ овим лицима у стручном усавршавању, сталним провјерама знања, стручном савјетовању и на другим пољима на којима им се може помоћи.
4. На неком општем нивоу залажем се за деполитизацију у свим сферама друштва, а не само у култури, као што културу сматрам једним од главних показатеља степена развоја једне заједнице. Међутим, ако се вратимо на локални ниво, што представља полигон мог будућег дјеловања долазимо до другог проблема у овој области. Неопходно је обновити зграду Кулутурног центра, која је уништена у пожару, на чему се у претходном времену озбиљно радило и вјерујем да ће тај проблем бити рјешен у наредном мандату. Одговор на друго питање је да, снажно ћу подржавати културне раднике. Примјера ради, потребно је око 20 000 КМ годишње да се у локалној заједници организује извођење неколико позоришних представа. Увјерена сам да се ће се толико средстава моћи издвојити.
5. Стекла сам утисак да се ово питање схвата као политика једне политичке странке, што је погрешно. Република Српска и њени интереси су изнад сваког појединца и изнад сваке политичке партије. У том смислу, подржавам референдум о Дану Републике Српске као важно национално питање свих нас, као што то чини и странка којој припадам. Када погледамо у прошлост јасно видимо да је СДС увијек стајао уз Републику Српску и свој народ, тако је и у овој ситуацији. Са друге стране, не подржавам да се референдум користи као инструмент у предизборној кампањи јер се на тај начин обесмишљава референдум и његово питање.
6. Немам предрасуде у том смислу. Цијеним рад, одговорност, идеје и способност свих људи. Свака сарадња са свим људима која може помоћи у олакашавању живота грађана је пожељна и добродошла. Сматрам да је оваква сарадња посебно могућа на локалном нивоу, јер смо ту сви оперећени другачијим питањима од оних којим се бавe политички представници на републичком нивоу власти. Док су нам свима намјере искрене и поштене, спремна сам на сваки вид сарадње са људима који имају другачије политичке погледе.
 —–
 –
Невен Ђенадија (УС Костајница)
 1.Основни мотиви моје кандидатуре леже у томе што ми многи људи то сугеришу већ годинама, а ја бјежим од политике, е сада када је политика почела да утиче на ссве локалне сфере живота и кад више није могуће системски постићи ништа акониси на терену политике, одлучио сам да започнем своју борбу и тамо. Желим да око себе окупим младе људе и да урадимо један друштвени експеримент у коме ћемо показати истинске разлике и прави приступ према обећањима народу и изборној кампањи, тако што ћемо кренути од оних најмањих, али која ћемо испуњавати и за сад нам иде јако добро.
2. Уједињена Српска је била наша једина могућност да изађемо на изборе, јер у Костајници већ све друге скоро постоје или су постојале. Доктор Стевандић је био јако коректан према нама и до сад имамо подршку и помоћ, али што је јако битно без условљавања.
3. Конкретни кораци су они које ми управо чинимо, а то су заједничке радне акције на којима се зближавмао и чинимо нешто користно за наш град, а села оживљавамо. Ово су први почетни кораци које треба да обухвата свако омладинско оргнаизовање, па тако и оно страначко. Не можемо сви одмах да будмео одборници, посланици, предсједници и функционери, али можемо заједно да покажемо вољу колико нам је заправо стало до мјеста у ком живимо и да се кроз такве активности афирмишемо као неко ко жели одлучно да дјелује и да мијења учмалост и све оно што је годинама погрешно рађено. Исто тако како сад сређујемо старе и запуштене домове и школе, тако треба једног дана да сређујемо општину.
4. У нашој платформи под називом „Костајница отворена према свијету“ значајан дио смо посветили културном животу општине Костајница и њених грађана. Култура у локалним заједницама и није толико политизована, колико нема конкретне финансијске подршке за културне пројекте. То је оно што је битно и што би требало стимулисати колико год је то могуће. Стварањем повољног амбијента у граду и општини, те довођењем буџета у активно стање и домаћинско понашање према истом, довешће и више конкретне подршке и културним пројектима.

5. Да.

6.Спремни смо на сарадњу са свим младим политичарима који желе да раде заједно са нама на остварењу идеја из наше платформе и са свим онима који желе да удахну дашак слободе и да изађу из сјенке својих учмалих господара. Једино слободан човјек може искрено да ради за свој град и свој народ.

 

 

 

 

Часопис „Чудотворни манастири“ поучавају о мукама у паклу

karta-pakla-botticelli

Карта пакла – Ботичели

 

У 8. броју поменутог часописа, под насловом „Седам смртних грехова“, без потписа аутора и без извора, објашњава се какве муке очекују седам врста преступника. Иако седмица као број „смртних“ гријехова као и светих тајни не одговара православној теологији већ је везана за римокатолички поглед на вјеру и иако пластични, средњовјековни приказ мука у паклу, такође нема везе са православљем то није омело забринутог хиперправославног душебрижника који упозорава шта ће нам се десити ако у нашој души преовладава:

 

ГОРДОСТ – БИЋЕШ СЛОМЉЕН НА ТОЧКУ!

Гордост „представља човекову жељу да буде важнији или привлачнији од других, избегава давање комплимената другим особама иако их они можда заслужују и прекомерна љубав према себи“ (…) „Гордост није величина него надутост“.

 

ПОХЛЕПА – КУВАЋЕ ТЕ У КАЗАНУ КЉУЧАЛОГ УЉА!

„Ово је грех претеривања“ (…) „Похлепа је жеља за материјалним и игнорисање духовног“.

 

ПОЖУДА – ГОРЕЋЕШ У ВАТРИ И У СУМПОРУ

„Предавање овој жељи води у различите сексуалне и социолошке поремећаје, од сексуалне зависности или прељубе до тежих облика, као што су инцест, силовање и односи са животињама“.

 

ГНЕВ – ЖИВОГ ЋЕ ТЕ РАСТРГНУТИ!

„Манифестује се ватреним порицањем истине, као и жељом да се науди другим људима“ (…) Из овог греха настају напади, убиства па чак и геноцид у екстремним случајевима“.

 

ПРОЖДРЉИВОСТ – МОРАЋЕШ ДА ЈЕДЕШ ЖАБЕ, ЗМИЈЕ И ПАЦОВЕ!

„Прождрљивошћу се сматра и опсесивна потреба за делкатесном и екстремно скупом храном“. (…) Неоправдан унос хране представља потпуни губитак разума и смртни је грех. (…)

 

ЗАВИСТ – БИЋЕШ БАЧЕН У ЛЕДЕНУ ВОДУ!

„Они који су склони овом греху себе сматрају ускраћеним за оно што неко други поседује и желе да га ускрате за то нешто. Они дакле желе нешто туђе било да је то материјално добро, статус, способност или положај“.

 

ЛЕЊОСТ – БАЦИЋЕ ТЕ У ЈАМУ ПУНУ ЗМИЈА!

„Према модерном (?!) виђењу овог греха, он представља неостварење сопствених талената. Дакле лењост као грех није једноставно неделовање, већ и нерасположење и небрига.“

 

Ето шта се деси када се дозволи фрустрираном, гордом, завидном, гњевном човјеку (за остало можемо само наслутити) да пише оваке чланке у часопису који заиста освјежава душу са бројним и дивним репортажама о нашим светињама. Ваљда је то и некакав баланс, да чаша меда иште чашу жучи…

 

СИНИША СИМИКИЋ: НАТО и(ли) ЈА

14269666_1409789952381970_172777711_n

У посљедње вријеме ријеч мир је постала најизговоренија из уста свјетских властодржаца, као да се утркују ко ће је више пута рећи. Стварају се некакве мреже за изградњу мира, мировне конференције, мировни самити итд.

На крају се све то своди под кров чувеног „Савеза за мир“, како му ласкају они који су дебело напунили своје новчанике да га баш тако представљају нама, обичним смртницима. Није му то право име  ( крштено, како би наши људи рекли). Право име му је Сјеверноатланстки савез- НАТО. У току сваке године два пута се редовно сјетим НАТО-а. Први пут је то од 24.марта до 10. јуна, а други пут је то од 30. августа до 20. септембра. Додуше, када бих помислио сваки пут на њега на дан када су бомбардовали неку српску државу , онда би моја помисао на НАТО била од 31.децембра до 1. јануара сваке године, и тако све у круг. Кажем „неку српску државу“ зато што је екипа из НАТО-а гађала сваку српску државу с краја двадесетог вијека. Почели су од оне најневиније и најрањивије Републике Српске Крајине, три године спорадично потом непун мјесец константно Републику Српску и на крају  су чорбу засладили главним плијеном- СР Југославијом. Тако су се пилоти НАТО-а, тренирали да постану свјетски полицајци и да пушкарају када год им то одговара. Ипак, прошло је већ доста година од њиховог крвавог лова на Србе, али једно питање зјапи без одговора. Како је могуће да један мали народ попут Срба постане непријатељ број један и највећа пријетња алијанси коју сачињава 19 земаља свијета ? Колико су ти напади били жустри можда се најбоље сазнало двадесет година послије, иако онај ко је то говорио није био ни свјестан. Из Пентагона је стигло обавјештење да је за 36 дана тзв. Западна коалиција на челу са САД, извела око 1000 важдушних удара на положаје Исламске државе. Примјера ради, с краја августа и у првој половини септембра 1995 године, НАТО је на Републику Српску дневно изводио око 400 удара (3515 укупно), док је на СР Југославију изводио од 800 до 1000 налета. Ове бројке најбоље показују силину удара по српским државама у односу на тз. нападе на исламисте. У једном таквом налету, када су за циљ имали рушење телекомуникационих релеја, на коти Столице (највиши врх Мајевице) НАТО је срушио релеј из неколико покушаја. Баш у том тренутку на тој коти се као припадник Војске Републике Српске нашао и мој отац. Тада је имао двадесетпет година и ћерку од једну годину. Сјећам се његових прича о том догађају да је то најбучније што је икада чуо у животу. Божијом вољом он и његови саборци су сачували главу, те сам након двије године и ја дошао на свијет. НАТО је у мом случају био поражен, мада да су знали да ће се родити овакав борац против тираније, неправде и терора ког сију по свијету управо ти васколики „борци за мир и демократију“, вјерујем да би тукли Столице три пута јаче. „Бетон није издржао’људи јесу“- гласио је наслов у листу  Штит којег је издавао Источнобосански корпус Војске Републике Српске. Такву судбину дијелили су и остали релеји Републике Српске Крајине, Републике Српске и СР Југославије. Како је технологија напредовала тако сам ја истраживајући доспио до снимка из кабине пилота који је тога дана срушио релеј на Мајевици. Осјећај док сам посматрао тај кратки снимак се не може описати, када знате да негдје доље вам се налазио отац и да су биле неке друге околности не би било ни вас је прилично мучно. Поред релеја, храбрим НАТО пилотима засметала је и болница у Блажују, те су испустили неколико бомби и на њу. Све је то, наравно, било случајно. Пошто се они никада и никоме не извињавају онда то само назову колатералном штетом и тако оперу крваве руке. Мировњаци су то! Уствари, актуелни генерални секретар НАТО-а Јенс Столтенберг, приликом посјете Црној Гори упути извињење за невине жртве. Једино није нагласио да ли мисли на све жртве или само оне са подручја Црне Горе, али обзиром на актуелну ситуацију у Црној Гори око уласка у „Савез за мир“ онда је лако претпоставити на које је господин Столтенберг циљао. Истом том човјеку, некако је промакло, новембра прошле године, да се и у Београду извини за невине жртве. Упркос томе дочекан је у амфитеатру Факултета политичких наука као да долази наш доказани пријатељ, а не обрнуто. И тако, док су му студенти  здушно аплаудирали и сваку његову ријеч помно пратили (част изузецима), нико се не сјети да га упита чиме је Милица Ракић била крива да је свирепо убију „свјетски полицајци“ ? Ако будемо дјецу учили да смо ето ми кривци за Миличину смрт, а да је господин Столтенберг невин у свему томе онда се српском бићу не пише добро. Једном сам као клинац рекао тати: „Ти си за мене херој. Побиједио си НАТО!“

Да ли ћу исту реченицу чути и ја од свог сина, уколико успијем спријечити улазак Републике Српске у НАТО, године ће показати.

Чини ми се као да већ сада чујем неки невини глас које ме пита у име све дјеце рођене и нерођене : НАТО или ја ?

Без устезања, јасно и главни ВИ !

14287749_1409790625715236_1479257641_n

Сиротињска галерија – Клод Моне

Француски сликар друге половине 19.вијека и прве двије деценије двадесетог. Донио је револуцију у умјетности сликања, поставши зачетник импресионизма (назив за правац изведен из његове чувене слике „Импресија, рађање сунца“). Највећа вриједност овог умјетника је квалитет његове моћи опажања тонова и анализе истих. Није настојао представити материју самих предмета, већ променљиву игру свјетлости. Са своје палете је одстранио тешке и непрозирне боје и користио само чисте и свјетле. Стављајући такве тонове један крај другог, постигао је треперење свјетлости, одсјај разнобојних несталних одсјаја који стално мијењају и сам изглед ствари. Стварао је слике са истим мотивима али у различитим фазама дана.

У зрелом добу почео је патити од катаракте очију. Са ужасавањем схвата да више не види јасан интезитет боја. Да би могао разликовати боје, Моне их је према натписима на тубама стављао на палету редоследом којим их је стављао и у вријеме када је вид био очуван. Сликао је великим потезима киста нејасне слике на којима се тек у обрисима наслућује објект. Анализирајући ове посљедње слике, неки ликовни критичари су сматрали да је пред крај живота Монет тежио ка апстрактном сликарству. Међутим, он је само настојао сликати према ономе што је видео и чега се сјећао.

Тек у позним годинама живота је дочекао углед званичног Салона и Службених кругова. Али, једино није доживио да му званични кругови одају признање. За живота Француска није од њега купила ни једну слику.

аутопортрет

Аутопортрет

 

бордигера

Бордигера

 

букет цвијећа

Букет цвијећа

 

Велики канал у Венецији

Велики канал у Венецији

 

вече у Венецији

Вече у Венецији

 

госпођа у врту

Госпођа у врту

 

гренујер

Гренуер

 

доручак на трави

Доручак на трави

 

Жан Моне на свом механичком коњићу

Жан Моне на свом механичком коњићу

 

Импресија, рађање Сунца

Импресија рађање сунца

 

јапанка

Јапанка

 

јапански мостЈапански мост

 

Камин Моне на послу

Камин Моне на послу

 

копачи угља

Копачи угља

 

Литице у близини Диепа

Литице у близини Диепа

 

локвањи и жалосна врба

Локвањи и жалосна врба

 

локвањи

Локвањи

 

Магпие

Магпие

 

Манепорт у Етрту

Манепорт у Ертруту

 

мртва природа са дињом

Мртва природа са дињом

 

Палме у Бордигери

Палме у Бордигери

 

поље мака у Аржантеју

Поље мака у Аржентеју

 

поље тулипана у Холандији

Поље тулипана у Холандији

 

регата у Аржантеју

Регата у Аржантеју

 

руанска катедрала на јутарњем сунцу

Руанска катедрала у зору

 

руанска катедрала на поподневном сунцу

Руанска катедрала у подне

 

руанска катедрала увече

Руанска катедрала увече

 

свечаност у улици Сен Дени

Свечаност у улици Сен Дени

 

стаза у умјетнковом врту

Стаза у умјетничковом врту

 

Станица Сен Лазар

Станица Сен Лазар

 

тераса у Сент Адресу

Тераса у Сент Андресу

 

тополе три ружичаста дрва у јесен

Тополе у јесен

 

Улица близу Ветеја у зимуУлица крај Ветеја у зиму

 

Уметникова кућа у Аржантеју

Умјетничка кућа у Аржантеју

 

фарма у Нормандији

Фарма у Нормандији

 

Шетња дама са сунцобраном

Шетња, дама са шеширом