„БАЛКАНСКИ КАСАПИН И ХИТЛЕР“ ПОДРЖАО СВЕ МИРОВНЕ ПЛАНОВЕ У БИХ (1991-1995)

slobodan-milosevic-hag-2

Како медији успјешно и то колективно, читавим генерацијама, испирају мозгове оркестрираним лажима, кривљењем чињеница, замућујући тако критички поглед на прошлост (слично се ради и у презенту а богме и у футуру), најбоље показује примјер Слбодана Милошевића. За већину људи западног Балкана, Слобо је диктатор, великосрпски агресор и разарач Југославије, кривац за бомбардовање, губитак Косова, итд.

Прије десетак дана Милошевић је, пред судом у Хагу, ослобођен оптужби за злочине над несрпским становништвом током грађанског рата у БиХ. Таква вијест је прошла готово незапажено.

Па како је то сада могуће када је Запад тврдио да је Слобо за све крив, да они не ратују против Срба већ против Слобе, који је утамничио јадне муслимане и шиптаре а подржао злу српску браћу и ван београдског пашалука, што је злочин већ сам по себи?

Мање је изгледа важно да је тај исти Милошевић спасио сваког ко је побјегао из ратног вихора, без обзира на нацију и вјероисповијест и да је СРЈ, послије Русије била најмултиетничкија земља у Европи са све Муслиманима којима није, током деведесетих, фалила ни длака са главе.

Са непријатељима се не вриједи убјеђивати, али због нашег смућеног народа, вриједи се потсјетити:

  • 1991 –  подржао план о „скраћеној Југославији“, састављену од преостале три савезне републике, Србије, Црне Горе и Босне и Херцеговине, лабаво повезаних само економским, војним везама те спољнополитичким одлукама. БиХ би била унитарна, јединствена, суверена и претежно муслиманска, а чак је понудио да генерал БиХ буде увијек Муслиман, а први предсједник такве тродржаве буде Алија Изетбеговић. Сви потписали, Алија се предомислио и повукао потпис;

 

  • 1992. подржао кантонизацију („швајцаризацију“) БиХ, потпуно одвојену, независну и суверену. О икаквој међународној признатој, територијално повезаној и на унутрашњем плану самосталној Републици Српској, тада се могло само сањати. Сви прихватили, Алија се предомислио и повукао потпис;

 

  • мај 1993. тјерао Карађића да потписује катастрофални Венс-Овенов план са неколико неповезаних флека на мапи. Караџић притиснут у Атини потписао па у повратку, уз подршку Народне Скупштине РС повукао потпис. Милошевић побјеснио, вријеђао политичке представнике са Пала, говорећи како план није „толико лош“ и како су они попут „коцкара који на вријеме не подижу зарађено, него пију и коцкају и даље у ноћ“;

 

  • љето-јесен 1993. подржава Овен-Столтенбергов план. Алија потписао, па након Бошњачког сабора (на којем је поручено да Бошњаци никада неће пристати на етничку подјелу БиХ) повукао потпис;

 

  • 1994. подржао план „Контакт групе“ који би Републику Српску испресјецао уздуж и попријеко, оставивши новоформираној ФБиХ 80% од укупних природних богатстава. Прекодрински Срби одбили на референдуму овако наказан план, Милошевић више није бирао ријечи према руководству са Пала, а са ријечи је прешао и на потпуну блокаду ка РС;

 

  • љето 1995. „зарад мира у кући“ жмири издајнички на пад Крајине (претходно и ту потписао све могуће мировне уговоре) и западних босанских општина, до тада под контролом РС;

 

  • новембра 1995. у Дејтону дошао дословно да потпише „шта год“ само да се рат и притисак на СРЈ окончају. 4 од 5 најважнијих питања (Сарајево, Брчко, Горажде, излаз РС на море) једноставно је, кажу уз чашу вискија предао, попут Крајине, џентлменски;

 

Такав бахат и непромишљен однос према прекодринским Србима, које као да је и Бог заборавио тих година, скупо га је коштао, санкције нису скинуте у поптпуности а онда му се десио и Рамбуе, агресија Нато пакта, Пети октобар, Хаг и врло сумњива смрт дан прије пресуде.

Али говорити да је он био главна фигура удруженог злочиначког пројекта стварања „Велике Србије“ је заиста апсурдно. Што би удбашки националиста и циркусант Шешељ рекао: „Камо среће да смо били удружени подухват око било чега“, а не како то већ иде код Срба, хаотично, наивно, исхитрено…

 

 

 

 

 

 

 

РЕАКЦИЈЕ НА РЕФЕРЕНДУМ ЈАСНО УКАЗУЈУ ДА ЈЕ СРПСКИ НАРОД УТАМНИЧЕН У БИХ

14063919_1715526632031095_4500684904977415853_n

Да је изјашњавање на референдуму привилегија само (барем дјелимично) слободних народа о томе не треба тупити јагодице прстију. Британци могу промијенити историју Европе, а дугорочно и свијета, Швајцарци и Норвежани могу референдумисати колико и ми кафенисати о чему год им је воља, али Срби у Републици Српској једноставно немају право на икакав референдум, па макар то било и савјетодавног карактера око нечега, да се не лажемо, апсолутно небитног за прошлост, садашњост и будућност БиХ, као што је обиљежавање некаквог празника.

Фарска Острва и Косово имају право да њихови спортски савези буду признати у УЕФИ, ФИФИ, МОК-у, Република Српска нема то право.

Високи представник, бошњачки политичари, судије Уставног суда имају право да преко 70 пута најгрубље, прегласавањем, наметањем, притисцима, поткупљивањем прекрше Дејтонски мировни споразум, а када Народна скупштина РС донесе одлуку о расписивању референдума о питању празника онда се она „игра ватром“ и „руши Дејтон“ (?!). Они кршењем Дејтона не руше исти? Они га „унапређују“ јер је Дејтон само „полазна основа“? БиХ није довољно функционална, а мора се бити фунцкионалан ради боље будућности?

Све је то једна велика лаж.

Дејтон није ни предвидио да БиХ буде ишта друго сем „уније ентитета“. А то „унапређивање“ (тачније наметање рјешења у овој једној компликованој, друштвено-политчкој, па можда и најкомпликованијој на свијету, заједници, гдје се још лута у појмовима: нације, државе, вјере, језика, идентитета, историје…) није ништа до рушења БиХ, јер БиХ не гради некакав нервозни бечлија или страни судија вишка, него узајамно међунационално разумјевање и поштовање. А пошто тога нема, БиХ, уз медвеђе услуге страних фактора, који милујући уши бошњачким политичарима и обичном народу, жестоко омашћује бркове, у суштини суштине не чинећи им ништа добро, фактички БиХ не постоји као одржива политичка творевина. То је међународно-колонијални, на брзину склепан сплав, везан са само још пар конопаца за реалност.

Бурна, политичко-анафилактичка реакција тројства Изетбеговић-Инцко-Бурсаћ казују нам свима јасно и гласно:

„Ви немате права да постојите, а постојите јер сте успјели злочином да окупирате дио БиХ, те вас овако гушимо примјењујући политичку силу, док ишчекујемо потпуно ослобођење (завршетак посла у којем их је тако невољно прекинула Америка грешком коју сад сви знамо као мањи ентитет), чим буде прилике“.

Ето, нека буду барем мало поштени и искрени, па да кажу да ли је њихово схватање значајно другачије.

А до тада ми знамо да су Срби овдје настањени 14 вијекова, да су за слободу цијелог региона, у протеклих 200 година дали преко 3 милиона живота, да су за преко 90% злочина из претходног рата одговарали и починиоци и налогодавци, да је цијели народ кажњен бомбардовањем, отимањем територије и дугорочном, већ 15-20 година окупацијом и да се ми више немамо шта коме ни правдати ни извињавати и зато је овај референдум добронамјерна лекција свима онима који мисле да Срби немају право да не буду национални утопљеници, „босанци и херцеговци“ који би причали „босанским језиком“ и који би доживотно пролазили кроз катарзу због симпатисања или пасивног прихватања Републике Српске. Коме се не свиђа, зна се, може слободно да се исели у Србију.

Једноставно дошли смо до зида и у економском и у политичком погледу, без икакве видљиве перспективе.

 

Ставове поменуте господе се могу прочитати овдје:

http://nap.ba/new/vijest.php?id=27922

http://m.vijesti.ba/clanak/320797/inzko-referendum-je-antidejtonski-konsultacije-u-pic-u-su-u-toku

http://www.6yka.com/novost/111570/dragan-bursac-referendum-je-dodikov-put-ukidanja-republike-srpske

 

 

 

 

 

 

 

 

 

СИНИША СИМИКИЋ: УСТАНАК

 

14031161_1387656654595300_1137271288_n

Од ратног вихора који је пустошио бившу Југославију прошле су двије деценије, а још се није званично утврдило када је почео рат.

Сваки народ је, сходно својим потребама, уписивао своје датуме почетка оружаног конфликта и величао их на сва уста. Ипак, мишљења сам да је свима јасно када је почела „Крајишка епопеја“ упркос томе што то избјегавају рећи. У петак, 17.8.1990.године, повучена је једна линија послије које једноставно ни хрватска ни српска страна нису смјеле натраг. Хрватска није смијела јер би у том случају Туђман вјероватно врло брзо био свргнут са власти када би направио уступке пред побуњеним крајишницима, док српска јер јој се тога дана ломила судбина, или шаховнице на главе или српска аутономија. Не размишљајући о посљедицама српска страна прави круцијалну грешку послије које они Хрвати који нису били наклоњени десничарски настројеном ХДЗ-у, су били приморани да стану уз њих. Та грешка је управо везана за симболе, јер од почетка Балван револуције, односно Крајишког устанка, све су се чешће кокарде умјесто петокрака виђале на капама српских милиционера и територијалаца. Тог 17.августа је крајње несмотрено и превише почетнички Милан Бабић (ондашњи градоначелник Книна) прогласио ратно стање које је пренио Радио Книн у 18:00ч, а већ два и по сата доцније повукао ту одлуку. У једном таквом амбијенту „има рата-нема рата“ Хрватска је била све до Васкрска 1991.године и борби за Плитвице. А зашто је баш Балван револуција била окидач свих касније дешавања у Хрватској најбоље се види по стварима након ње. Неколико плебисцита српског становништва за останка у СФРЈ,Божићни устав којим су Срби изгубили статус равноправног народа, афера Шпегељ и многи други догађаји су били увод у прави рат. Тај рат који је очигледно био неизбјежан, јер је и сам Туђман јендом приликом рекао да „Хрватске независности не би било да није било рата“, српска страна је требало да избјегава што је могуће дуже јер је у војничком смислу Хрватска далеко супериорнија била имајући неколико потпуно опремљених и обучених гардијских бригада. Доказ српског организовања ии јединства у Крајини јесте и то да су прве жртве пале у априлу 1991.године, а уједињење свих Српских аутономних области у Републику Српску Крајину остварено тек за Никољдан исте године, док је Српска војска Крајине на оснивање чекала 1992. годину. Можда бољи примјер од наведенога је чињеница да је Република Српска Крајина за четири године постојања промијенила три предсједника и да је борба за фотељу била жешћа од борби на фронту. Како сијали тако и жњели. Како су народни крајишки прваци на почетку рата доносили непромишљене потезе тако је Крајина на крају и прошла- јадно! Ипак, Балван револуцију српски народ (који је склон заборављању) треба да памти као симбол отпора и бунта против проусташке власти која је владала у Загребу (или још увијек влада). На крају, сви и све буде подвргнуто суду историје. Како ће Крајини пресудити још је рано говорити, али је њеном устанку већ пресудио.

14011723_1387657527928546_241655134_n

Балван револуција се није појавила сама од себе него као пука потреба Срба за одбраном и ту истину морамо знати и преносити је на надолазећа покољења!

 

Синиша Сикимић

Сиротињска галерија – Вилијам Тарнер

800px-Turner_selfportrait

Енглески сликар романтизма, краја 18. и прве половине 19. вијека. Познат по пејсажима и слободним односом према боји, као неоптерећеношћу линијама зарад истицања укупног атмосферског ефекта. Његов специфичан стил касније нарочито цијенили импресионисти. Много путовао по Европи скицирајући (на чак 17 блокова) мотиве који ће му касније послужити за израде акварела великх формата. Бавио се и теоријом умјетности, писао пјесме.

 

brodolom

Бродолом

 

Dido podize Kartaginu, uspon Kartagine

Успон Картагине

 

Grand kanal Venecija

Гранде канал Венеција

 

Heriotova bolnica Edinburg

Хериотовоа болница Единбург

 

Holandsi camac u Galiji

Холандски чамац у бури

 

Kamposanto

Кампосато

 

Mir sahrana moru

Сахрана на мору

 

odiseja deriding polihemus

Одисеја

 

Pad Kartagine

Пад Картагине

 

Pogled na Rim sa planine Aventine

Поглед на Рим са планине Авентине

 

prohladno jutro

Прохладно јутро

 

ribar na moru

Рибар на мору

 

San djordjo madjore u svitanje

Сан Ђорђо Мађоре у свитање

 

Snjezna oluja Hanibal sa armijom prelazi Alpe

Ханибал прелази Алпе по сњежној олуји

 

spaljivanje kuca lordova i komandanata oktobar 16 1834

спаљивање кућа лордова

 

Посљедња пловидба Темерера 1839

Посљедња пловидба Темерера

 

 

ДА СЕ РОБЕРТ ДЕ НИРО НЕ БИ НЕРВИР’О

Robert-De-Niro

И Роберт Де Ниро изманипулисан ратном пропагандом

 

Овог љета навршава се четврт вијека од „хисторијског“ српско-муслиманског споразума који је требао да превентивно спријечи прљави, ужасни и за најмање један народ узалудни грађански рат. Преговори су трајали током јула а у августу је јавност обавјештена о његовим окирима. Мухамед Филиповић, један од иницијатора преговора је о овом споразуму рекао:

„Pregovori su otvoreni početkom jula jednim razgovorom, u kojem su učestvovali Adil Zulfikarpašić i ja s jedne i Radovan Karadžić, Nikola Koljević, Momčilo Krajišnik i Biljana Plavšić sa druge strane. Karadžić je znao (od Izetbegovića) da smo ovlašteni da pregovaramo i zbog toga je i pristao na pregovore, u kojima su se glavna pitanja ticala naših odnosa i budućnosti Bosne i Hercegovine. Glavno pitanje je bio raspad Jugoslavije, do kojeg je već došlo zbog izlaska iz nje Makedonije, Slovenije i Hrvatske. (…)

Jugoslavije više nema i treba stvarati novu zajedničku državu i mi stojimo na stajalištu da to bude savez država koje žele ostati zajedno zbog brojnih historijskih, političkih, kulturnih, ekonomskih i strategijskih razloga, a mi i zbog velike muslimanske manjine u Srbiji i Crnoj Gori.(…)

Radovan Karadžić je podržao pregovore i rekao da je za Srbe najvažnije da ostanu u Jugoslaviji i u nekoj formi državne veze s ostalim Srbima, ma kakva ona bila, te da je to načelo ono što određuje njihovo političko ponašanje. On podržava pregovore i uvjeren je da oni mogu doprinijeti da se situacija smiri i izbjegnu dalje komplikacije koje prijete miru u zemlji. I ostali učesnici ovih preliminarnih razgovora su izrazili zadovoljstvo zbog otpočinjanja ozbiljnih i sadržajnih razgovora o najbitnijem pitanju naših odnosa, tj. definiciji uvjeta pod kojima je Bosna i Hercegovina spremna ostati u državnoj zajednici sa Srbijom i Crnom Gorom, a da Muslimani budu potpuno ravnopravni u toj zajednici bez ikakvih ograničenja i diskriminacija.(…)

Zajednička država će biti savez država (naš stav) ili savezna država (stav srpske strane), gdje je došlo do jedinog razmimoilaženja, a dogovor će dobiti podršku EU. U Bosni i Hercegovini neće biti unutarnjih teritorijalnih separacija. Vojska koja će biti stacionirana u Bosni i Hercegovini biće sastavljena od Bosanaca i Hercegovaca i njom će komandovati general koji je Bosanac ili Hercegovac. U zajedničkoj državi će delegacije država članica imati veto u svim pitanjima koja se tiču opstanka i vitalnih interesa njihovih nacija i država. Kada je sve ovo utvrđeno, održan je plenarni sastanak pregovarača uz učešće lidera obje strane, tj. Izebegovića i Karadžića, na kojem smo pokojni Nikola Koljević i ja izložili ono oko čega smo postigli sporazum, kao i ono oko čega se još nismo potpuno složili (savez država ili savezna država). Izetbegović, koji je prilikom dolaska iz posjete SAD, na aerodromu izjavio da zna da su pregovori u toku i da ih odobrava, sada je izjavio da smatra da su pregovori uspješni i da je nacrt teksta budućeg sporazuma dobar te predložio da „dvojica profesora“ (Koljević i ja) definiraju konačnu verziju teksta. Na to sam ja upozorio da nismo došli do pune saglasnosti oko prirode buduće zajedničke države, što je on ocijenio kao marginalno. Srpska strana je tražila da pregovarači odu u Beograd i da se razgovara i s Miloševićem. (…)

S Miloševićem smo razgovarali Zulfikarpašić i ja. On je bio zadovoljan postignutim i počeo je govoriti o tome kako Srbi nemaju ništa protiv Muslimana i kako u Beogradu ima 150.000 Muslimana, a u ostaloj Srbiji gotovo pola miliona, da ne računa Albance. (…) On se složio i odmah predožio da u smislu potvrde dobre volje i ozbiljnosti njihovog odnosa prema ovom sporazumu, kako je u Bosni i Hercergovini većina Muslimana, on predlaže da prvi predsjednik buduće države bude Alija Izetbegović, a da Bosna i Hercegovina bude jedinstvena vojna oblast u kojoj će služiti samo Bosanci i Hercegovci i da komandant te oblasti uvijek bude general koji je Musliman. Sve ovo je našlo snažnog odjeka u srpskoj, ali i bosanskoj javnosti, osobito ondje gdje Srbi i Muslimani žive pomiješani. Odnosi su relaksirali i svijet je odahnuo. Međutim, to se nikao nije svidjelo Tuđmanu, koji je Bosnu i Hercegovinu tretirao kao stratešku rezervu i želio je da Muslimani postanu tampon između Srba i Hrvata. Sa druge strane, neki desni krugovi u SDA su smatrali da je mala stranka Adila Zulfikarpašića i moja (svega tri poslanika u Skupštini) ovim pregovorima dobila silnu afirmaciju i da dobiva sve veću podršku muslimanske javnosti. Vjerojatno u tome treba tražiti razloge da se SDA i Alija Izetbegović odluče preko noći i bez ikakve najave da grubo i uz opasnost otvaranja nezaustavljive krize odnosa prekinu ove pregovore, diskvalificiraju mene i Adila i otvore onaj zloćudni tok zbivanja koji je uveo Bosnu i Hercegovinu u najteži i nakrvaviji rat u njenoj historiji.“ ( http://www.nezavisne.com/index/kolumne/Historijski-sporazum/30644 )

Шта видимо у овом свједочењу Мухамеда Филиповића? Видимо да су Милошевић (тај „балкански касапин“ и Караџић „бог рата“), у процесу распада Југославије прихватили све услове муслиманских политичара (запело је једино у оном психолошком моменту „савез држава“ или „савезна држава“). Дакле понављам, Милошевић и Караџић пристају да БиХ буде јединствена, без унутрашњих граница, са готово свим атрибутима потпуно суверене и независне државе која би са друге двије, на обострану корист, била једва повезана са свега пар веза, економским, војним и спољнополитичким,  још да Алија Изетеговић буде предсједник, не само БиХ него и цијеле те расклимане тродржавне заједнице, а врховни војни заповједник БиХ да „увијек буде Муслиман јер је Муслимана највише у БиХ“.

Такав државни савез (како год се звао то је у пракси лабав савез реално независних држава) би био остварење муслиманских тежњи који би својим природним прираштајем просто истиснули Србе из свих дијелова БиХ (око 250.000 Срба је већ кренуло путем Србије од 60-тих до 80-тих година 20. вијека). А ко је против мира и споразума (8 мјесеци прије избијања рата у БиХ)? Против споразума и мира су били Туђман и Изетбеговић па то и сам Мухамед Филиповић тврди! Милошевић и Караџић завршавају своје животе у Хагу а Туђман и Изетбеговић умиру као славни борци за демократију и мир!

 

Други пут, у вријеме када је рат тек „стидљиво“ почињао, са пар пушкарања, када је свако нормалан мислио да ће се то све некако убрзо ријешити, 17 дана након убиства српског свата на Башчаршији, у Лисабону је потписан споразум о кантонизацији, „швајцаризацији БиХ“. Дакле БиХ је потпуно суверена и јединствена (нема више ни најтањег ни најформалнијег савеза са Србијом и Црном Гором).

„Tako su i muslimanska i hrvatska i srpska strana iz Bosne i Hercegovine tog dana potpisale „Osnovne principe ustavnog rešenja za Bosnu i Hercegovinu“, a kojima je ugovoreno da Bosna i Hercegovina ostane u postojećim granicama kao jedinstvena država u međunarodnim odnosima ali sa tri unutrašnje konstitutivne jedinice od kojih bi svaka bila zasnovana na etnonacionalnom principu kao i neutralnog Grada Sarajeva. Sve u svemu, prema potpisanom Kutiljerovom planu bi sve u svemu oko 12−15% stanovništva Bosne i Hercegovine ostalo da živi van svojih etnonacionalnih kantona. Dakle, ovim planom se izbeglo izdvajanje bilo srpske bilo hrvatske teritorije od ostataka Bosne i Hercegovine, kao i formiranje država u državi. (…)

Sve tri strane su pristale da žrtvuju svoje maksimalne zahteve zarad mira u kući kako bi se izbegao novi rat a ratovi na prostorima bivše Jugoslavije niukom slučaju nisu obični ratovi. U tom kontekstu vredi navesti reči dr. Radovana Karadžića koji je 18. mart 1992. g. nazvao „velikim danom“ za Bosnu i Hercegovinu:

„Ako budemo poštovali ono o čemu smo se sporazumeli, mogli bismo kazati kako su otklonjeni svi uzroci građanskog rata u Bosni i Hercegovini“…“Ostalo je još samo da se razgraniče kompetencije zajedničkih institucija i organa konstitutivnih jedinica, što je, kako nam se čini, neuporedivo lakše“. (…)

· Republika Srpska (tj. srpska država u državi) kao konstitutivni etnopolitički entitet ne bi postojala a Srbi bi živeli u kantonima čija se autonomija ipak nemože porediti sa faktičkom nezavisnošću Republike Srpske; (…)

Međutim, Izetbegovićevo poništavanje Lisabonskog sporazuma kao i ishitreno i „glupavo“ (kako je to u jednom intervjuu priznao ser Lord Oven upotrebivši reč „foolish“) priznavanje nezavisne Bosne i Hercegovine nakon toga su samo dolili ulje na vatru međuetničkih sukoba u nesuđenoj „Švajcarskoj na Balkanu“ jer Srbe nakon slučaja na Baščaršiji kao i mnoštva muslimanskih i mudžahedinskih barjaka na skupovima Izetbegovićeve SDA više niko nije mogao da ubedi u koncepciju unitarne Bosne i Hercegovine o kojoj je sanjao Izetbegović nakon tajnog sastanka sa Cimermanom. Da ironija sudbine bude još veća, pred kraj rata kada je bilo jasno da će Izetbegović i Bošnjaci nekim Dejtonom dobiti manje nego što im je Kutiljero nudio a Karadžić i Boban na tu ponudu stavili potpise još pre početka samog rata, sam Cimerman je izjavio da Kutiljerov plan o „Švajcarskoj na Balkanu“ uopšte i nije bio loš i da je njegovo odbacivanje od strane Izetbegovića bila čista greškа.

( http://www.nspm.rs/sudbina-dejtonske-bih-i-republika-srpska/kako-je-poceo-rat-u-bosni-i-hercegovini.html?alphabet=l )

Дакле Радован опет потписује мир у којег и вјерује а Алија опет минира мир.

 

Тако да господо из свијета, неки су просто невјероватно и нажалост гранатирали град а неки у темељу – мир.

 

 

 

 

Прати

Добијте сваки нови чланак достављен у ваше поштанско сандуче.

Придружите се 2.519 других пратиоца