КРЧМА „ТИХЕ НОЋИ“ – ИСТИНИТА БАЈКА НА ОБАЛИ ВРБАСА

Крчма „Тихе ноћи“ један је од најпрепознатљивијих кафанских симбола Крајишке љепотице. Сљедеће године дочекује и значајан јубилеј – 20 година од како усрећује своје бројне и шаролике (углавном сталне) госте.

Кроз свој сада већ увелико пунољетан радни вијек, „Тихе“ су пролазиле кроз неколико фаза – до сада је било четири већа проширења, а од прије двије године овај бисер се комплетно реновирао, дочекавши свој пун сјај.

Газда „Тихих ноћи“, Александар Велимировић, стрпљиво је унапређивао локал, никад не одступајућих од најнижих цијена и најквалитетније хране, старајући се при том да атмосфера у „Тихим“ увијек буде другарска и опуштена, баш оно по чему је уз цијене ово мјесто и препознатљиво. За сво ово вријеме није забиљежен ни један једини већи проблем.

Како сам Александар каже, окружен је својим „лавовима“ натпросјечно услужним особљем са којима је тешко човјеку, па чак и намћору, а да се са њима не спријатељи. Чувени Злаја је у „Тихим“ већ 17 година. Ко год је дошао у „Тихе“ зна да већ мало послије десетке навече Злаја иде и виче: „Омладино још једна наруџба и готово“, а већ око пола 11, или који минут касније крене да пожурује преостале муштерије који се понекад знају вајкати у фазону „имам још пола пиве“ али то није никакав наравно аргумент па на крају сваки бунџија ипак на вријеме испије пиће и напусти крчму. Остали конобари су ту неких 7-8 година а куварица преко 10. Кухиња иначе углавном ради до негдје око 9, викендом и нешто дуже.

улаз а поред пецана у позадини кућа од власника

башта

 

централни дио из два угла

 

интимни простор уз шанк углавном попуњен старијим гостима који се разговарају са особљем

простор за прославе до неких 25 људи (из неког необјашњивог разлога слику нисам могао исправити али сви знамо како тај дио изгледа) савршен за нешто већа дружења

 

цијене

 

Недјељом цијене још више падају, тако да поред приказаних ипћа (цијена гемишта од два децилитра дође пола марке!) цијена великог Туборга је невјероватних 1,5 км тј. десет или двадесет фенинга скупље него у маркетима (осталим данима је 1,70 км).

Шта још рећи о „Тихим“? Толико прича, толико младости, толико разлилтих типова људи. Нико се ту не осјећа одбаченим, од бауштелца, студента, професора, старих пријатеља и оних који први пут кроче у ову крчму. Рођендани, изласци са партнером, старим цимером, позитивна изненађена (мислиш да је цех бар 15, ако не и близу 20 км а Злаја каже: „Момци 11,70“), праћење свих могућих спортских резултата, још уз домаће радио станице.

Колико се људи ту нашло, колико се пута заљубили усамљени (поготово послије треће пиве жене изгледају љепше момцима, а и момци женама изгледају колико-толико прихватљивије), увијек долазе нова а остају стара лица. Јединствено мјесто и истинита бајка. Добродошли!

 

 

 

 

„СТАРО ЋОШЕ“ УСРЕД РОСУЉА

„Старо ћоше“ је ресторанчић лоциран преко пута основне школе у Росуљама. Неупадљив просјечном пролазнику у себи крије ћуп пун блага – угодну атмосферу, пријатно особље, јестиву храну, јефтину цугу и ве це неутралног мириса.

Простор за непушаче. Мада нико неће правити фкру и кад се запали који цигар.

Простор за пушаче, на зиду велики плазма тв пријемник идеалан за праћене културно-забавно-спортских дешавања. Амбијент савршен, слике старе Бањалуке украшавају чисте и окречене зидове. Нектар пива 1,50 км.

На све су мислили, домаћа кафа из ђезвице, кошта 1 км.

Поглед из ресторана школу и чувене црвене зграде у Росуљама.

А да посни пасуљ 2,50 км а ни остала храна није скупа. Савршено мјесто.

„КУТАК“ ЗА ЧАРОБНИ ТРЕНУТАК

Кафић „Кутак“ се налази преко пута парка Младен Стојановић (има још један у Борику али овај је познатији). У приземљу прастаре кућице као да је вријеме стало још док су се слушале плоче које красе ентеријер овог симпатичног здања. Слике додатно обогаћују цртежи даровитих ученика (попут Данијеле Михић, иначе моје љубазне сестре) као и разне старинске дрангулије. Шанк је прилично кратак, довољан тек за двојицу гостију. Пикадо и џубокс пружају додатни вид забаве.

Особље у виду конобара на свјетском нивоу, цијене више него приступачне (чај 1 км, а велико „Нектар“ пиво 1.80 км, „Зајечарско“ 1.50 км), музика феноменална, ријетко мјесто гдје се нико не мршти на Блок Аут.

Романтична баштица, са неколико столова. Предност овог кафића је и та што је у непосредној близини вуновлачарске радње па тако док вам се вуно влача можете уживати у омиљеним текућинама и звуцима.

Један савјет за крај. Кад падне мрак боље ићи кући и гледати 4 сата хумористичне серије на РТЛ 2 и бурно реаговати кад Џим заврне обрву или кад дебела Берта цинично пребацује до иритације исправном Алану. Живјели.

„БЛУЗ“ ЂЕ МУ МЈЕСТО НИЈЕ

Усред лаушког беспућа, негдје између Мањаче и транзита поносно егзистира кафе бар „Блуз“ пркосећи океану сељакљука у који је потопљен као изгубљено злато старих Инка. Посљедње слободно село у окупираној Галији, на први поглед не разликује се од сличних домицијалних брлога, али када ендемски љубитељ „стране“ музике уђе у њу окријепе га њему драге мелодије, („Форевер јанг“ у мом случају). Велико „Нектар“ пиво у овој окрепљујујћој рок оази кошта 1,50 км. Конобари љубазни, услужују и псе водом из пискли, зидови живописани црначким блузерима, а коме је до гледања у Карађорђеву улицу може да сједне и у четверостолну башту.

Предвече кафић оживи због партија билијара које се одигравају у границама фер плеја. Некада оживи и малко више па се редовни гости нађу позваним да насумично убацују музику драстично слабијег квалитета типа „Парног ваљка“ или неких лоших лајв снимака „Рибље чорбе“. Понекад се то чини и оправданим јер дјелује да конобар има на располагању само један мп3 са рок баладама тако ако наручите и друго пиво не треба да вас изненади што рецимо хит од Џорџа Мајкла „Карелис виспр“ чујете и по трећи пут. У сваком случају кафе „Блуз“ је бастион преосталих љубитеља негранд музике (који сви могу да стану под једну крушку на Лаушу) и због тога је његова улога у нашим мањинским животима од непроцјењивог значаја. Ах да, у „Блузу“, (бар до објаве овог текста) није пала ни једна жртва. Блузерси сретно!

УКУС „МАНГА“

Кафић „Манго“ први је комшија чувене и вјечито дежурне апотеке (у народу званој „1.Мај“). Налази се у претијесној улици која води од ћошка парка „Петар Кочић“ ка Поликлиници. На први поглед изгледа као најобичнија рупетина али на (не)срећу изглед вара. Испред кафана постоји неколико столова, на којима би се осјећали помало тјескобно, поготово кад се људи враћају са посла, јер би дословно запињали кесама по вама. Унутрашњост кафане је попуњена двјема кожом пресвученим гарнитурама боје бијеле кафе, једним већим и три мала шанка, залијепљених на бочне зидове и излог. Зидови су у одличном стању, без већих оштећена и календара са голим женама, а краси га модеран телевизор, (који се сам угаси уколико дуго не шалташ канале и због тога се зове „еко-тв“), као и довољним бројем огледала који визуелно проширују објекат. На путу до вецеа, (који се закључава а кључ се усмено захтјева од конобара) и који је врло шкртих димензија, без ве-це школљке (барем у мушком дијелу), налази се дискретан простор са још два стола. Услуга на високом нивоу, у богатој понуди се налази и више врста „киселих“ вода, док за велико „Нектар“ пиво треба издвојити 2 км. Гости током дана су малобројни, али се брзо смјењују. Између конобара и људског инвентара влада нека прећутна хармонија, телепатија, те су ријечи оскудне и значајне. Пошто из безбједносних разлога сличне угоститељске објекте обилазимо искључиво по дневном свјетлу, на такав начин описујући само њихову физичку димензију, најхрабрије позивамо да ноћу окусе „Манго“ и дубље него што смо загривши само његову кору.Сретно!