ТОП 10 ОЖИЉАКА ДЕВЕДЕСЕТИХ

1991. ГЛУП-ДА-БОЛИ ФИЛМ: „СВЕМИРЦИ СУ КРИВИ ЗА СВЕ – ЋАО ИНСПЕКТОРЕ 3“

Причају људи да се тамо негдје у Америци добија поспрдна награда за најгоре филмско остварење. Е, за поменути филм се треба добити глоба, апсана на љебу и води бар мјесец дана, са букагијама и веригама на рукама и ногама! Окупивши одличне глумце, некоме је пало на памет да се саркастично осврне на прве демократске изборе у бившој Југи. Од приче како лажни свемирац тјера људе на покајање и успут их лаже и пљачка, а све уз небројено идиотских и најприземнијих фора, од којих би позлило и идеолозима ријалитија, вјероватно није могло бити горе. Али зато је овај филм уз „Радована Трећег“ приказиван на дугим путовањима у смрдљивим бусевима са тешким прашњавим завјесама, па га је народ на силу и на жалост и муку конзумирао.

 

 

1992. РАСПАД ЈУГЕ И БИХ – ЗАКОПАВАЊЕ НАЈБОЉИХ И ИСПЛИВАВАЊЕ НАЈГОРИХ

Југословенска криза која је настала услијед три главна разлога: економских проблема, раздирањем радикалних национализама изнутра и рушењем од стране западних сила споља, ставило је народе БиХ, која је била „Југославија у малом“, пред судбоносне одлуке. Два су главна мировна рјешења била пред представницима три најбројнија народа. Први „Хисторијски споразум“ из 1991. о останку БиХ у „скраћеној Југославији“ а други „Лисабонски споразум“ из 1992. Оба споразума су, на дуже стазе, били изузетно повољни по Муслимане (од краја септембра 1993. Бошњаци) а непојмљиво лоши за Србе.

По првом, БиХ би била у суштини и на терену потпуно самостална земља са свега четири заједничке надлежности (монетарне, граничне, војне и питања „вањских“ послова) Срби у БиХ би били пресрећни само да остану конститутивни и да им је Београд главни град, али би се „тренд“ исељавања Срба из седамдесетих и осамдесетих свакако наставио и до данас би БиХ била заиста јединствена, недјељива и претежно исламска земља.

По другом БиХ би била потпуно и „на папиру“ независна и суверена, мултиентичка са неповезаним етничким кантонима у облику крављих шара и Сарајево као првобитним дистриктом. Из такве БиХ би тек Срби пожурили да се иселе.

Међутим, исламски фундаменталиста Изетбеговић није имао намјеру да буде стрпљив а још мање да искрено преговара већ је као и сваки радикално настројен политичар (а слаган од америчке дипломатије) хтио „сад и све“ односно аутоматски 100% власти на 100% територије.

Рат који је избио прегласавањем Срба и нападањем у српских цивила у Сијековцу и у Сарајеву, однио је 100 хиљада живота (двотрећински Бошњака, између четвртине и петине Срба и око десетине Хрвата) и милион оних који су срећу нашли на западу и сјеверу Европе.

Иако у том рату није било невиних страна до краја историје ће сваког савјесног Србина чинити постиђеним масовни злочини који су извршени над углавном Муслиманима/Бошњацима Подриња, Поткозарја и у и око Сарајева. Страдао је и наш народ али требамо поштовати и сјећати се свих невиних жртава поготово цивила, жена, дјеце и немоћних.

Читава покољена су затрована мржњом, потлачена, гетоизирана и задужена до чукунчукунчукун и којег потомка, са господарима који су се домогли и чак „Форбсове листе најбогатијих људи свијета“.

 

1993. ДУБРАВКУ МИЈАТОВИЋ У УЛОЗИ ЂИНЕ ЗАМИЈЕНИЛА ЈУГОСЛАВА ДРАШКОВИЋ

У ноћима када би „долазила“ струја, па се често гасила, јер би се аутоматски поукључивале све веш машине, бојлери и замрзивачи босанске крајине, емитовала се омиљена (и једина серија) „Срећни људи“. Ђина је била појам духовне и физичке љепоте, наша ратна Коко Шанел, а онда смо доживјели ударац судбине – послије 25 епизода замијенила ју је извјесна Југослава Драшковић, издајничког и имена и презимена.

 

1994. БЛОКАДА НА ДРИНИ И „ПЛАЧИ МАЛА ПЛАЧИ“

Након што је Скупштине тада непризнате Републике Српске, а уз одобрење народа на претходном референдуму, одбила план Контакт групе који се само козметички био бољи од катастрофалног по Србе Венс-Овеновог плана јер су српске „флеке“ биле повезане територијалним кончићима, изнервирани Слобо, којег је народ све више мрзио због међународних санкција и подршке сународницима преко Дрине, стваио резу на исту. Још звуче страшне ријечи које су тада откуцане руководству Републике Српске:

„(…) Безброј пута дали су нам разлоге да прекинемо сваку везу са њима, јер ниједну дату реч нису одржали – од Сарајева до Атине, од Атине до Горажда, од Горажда до Скупштине, од Скупштине до овог последњег референдума, за који су нам такође рекли да га неће расписивати.

Оклевали смо да прекинемо односе у нади да ће ипак, у одлучном часу поступити у складу са највећим народним интересом и определити се за мир.

Сада су директно стали против народног интереса и себи присвојили право да одлуче о животима милионима људи. Ништа теже и ништа горе против интереса свог народа нису у стању више да направе.

Зато морамо прекинути сваки даљи однос и сарадњу са таквим руковдоством.

(…)

Руководство Републике Српске, одбијањем мира, извршило је најтежи акт против СР Југославије, српског и црногорског народа и свих грађана који живе на овим просторима.

Зато је Савезна влада донела одлуку:

• да прекине политичке и економске односе са Републиком Српском;
• да забрани боравак члановима руководства Републике Српске (Скупштине, Председништва и Владе на територији СР Југославије);
• граница СР Југославије од данас је затворена за све транспорте према Републици Српској, осим, хране, одеће и лекова.“

 

Борин хит о малој која сузе рони док пролазе камиони није био никоме смијешан.

 

1994. ЈАМИ – „ЧОКОЛАДА“

„…исте жеље иста нација, то је добра комбинација.“

Прије него што се упитамо „шта је то у нашим венама што нас тјера јами-женама“ осврнућу се на ову аветску појаву која је пјевајући шкиљила као да сриче најситинија слова на прегледу код очног љекара и која као да је вапила за транфузијом дволитре добре крви. Јами је феномен који је доказао да је за култни спот довољне двије пресвлаке, црвени шлифер у позадини, плава коса, блијед тен, црвен кармин и пуно мућања главом и камером (не пробавајте то код куће, бар не туђе). Толико је подигла стандаре у поимању женске фаталности за које су до тада апсолутно неоправдано сматране жене попут Лепе Брене, Весне Змијанац и Драгане Мирковић, да није ни чудо што је постала предмет најтежиш клевета попут оне што је изрекла погана сифилис-пјеваљка под иницијалима В.В.В. да је Јами „костобоља на ногама, мајмунчина са главом питона и да је асексулна!“ Но свима је јасно да су то поруге из немоћне освете. Многе су жене „сасвим случајно“ подражавале Јамин изглед но Јами се постаје рођењем и васпитањем а не „изгледањем“.

 

1995. УНИШТЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ КРАЈИНЕ

Како је Слоба увео нама санкције 1994. тако се направио блесав поводом напада војске која није достојна да се ослови, на углавном српско цивилно становништво. Колика је била његова кривица (кривице је свакако било барем у смилсу бројних диврезија његових официра у врху наших војски) велико је питање, јер је он могао само тотално да зарати са државом западно од БиХ а за то није имао ни подршку сопственог народа а НАТО би једва дочекао да већ тада бомбардује СР Југославију.

 

1996. УСПОН ЛИ МЕНА

Када нам је највише требао Хи-мен, дошао нам је Ли-мен.

 

1997. КРОАЦИЈА – ПАРТИЗАН 5:0

У двије године како је НАТО аждаја одмарала, варила освојене територије и припремала даљи поход на исток, спортске трагедије су нас држале у нокдауну. Иако је Партизан голом Исаиловића побједио прву утакмицу нико од гробара није више спомињао тај успјех. Ово боли и бољеће док је свијета и вијека.

 

1998. МИЈАТОВИЋЕВА ПРЕЧКА И ИСПАДАЊЕ ОД ХОЛАНДИЈЕ

Те године смо имали тим звијезда са много елана, чудне хемије а опет никад мање среће. Групу смо завршили са двије побједе и ремијем са Њемцима (иако смо водили 2:0) а Холандију смо имали на длану.

И да прочитам све Хамлетове списе и послушам компилацију хитова Душка Кулиша не бих имао довољно богат ријечник да искажем дубину и количину туге када се год сјетим тог несретног догађаја. Та пречка се још тресе у многим умовима наших сународника и сапатника.

 

1999. БОМБАРДОВАЊЕ СРБИЈЕ И ГУБИТАК КОСМЕТА

Тај исти Слоба који је са нама, већ од 1993-ће радио како му се ћефнуло и који је лицемјерно похваљиван од западних демонизованих дипломата као „фактор мира и стабилности“ на Балкану, те деведесетдевете је прекасно схватио да се његово дупе бранило у Книну. Извођењем фарсе у Рамбујеу и тражење „услова“ за мирно рјешење српског унутрашњег питања Косова и Метохије, НАТО је (и прије рушења Кула близанкиња) показао да га занима искључиво ширење ка и око Русије по сваку цијену. Слобо је на крају од миротворца постао касапин, народ је након страдања и пропаганди о европском меду и млијеку (само да се ријеши диктатора) срушио њега и своју посљедњу шансу да очува икакав облик суверенитета.