ЦРТИЦЕ СА ФАКСА (3) – ПРИЈАТЕЉИ

Френки (Трики), Васке, Јаћим, Ћале…

Ако смо при доласку на факс разбацани наизмјенично по собама, друге године свако је стремио „своме јату“, људима са којим се најбоље слагао. Већи дио наше екипе пребацио се да живи „на стан“ у граду. Имали су комфор и топлу воду, мањак је свакако био што су се сами морали бринути за храну (онако невични кувању) и што су морали путовати до факса и назад и по неколико пута дневно. Од пријатеља са прве године чешће сам се дружио само са Пролетом момком који нам је свима прве године много помагао, подгријавајући нам воду а некад спремањујући храну. Био је то и отао једна велика душа од човјека.

Ја сам остао у интернату, библиотека, богослужења, предавања су мии били на домак руке, храна је била сигурна, а и како се преполовила гужва, лакше се дисало у соби.

Наравно нисмо могли утицати на то ко ће нам од бруцоша доћи у собу. Била је то права лутрија, у којој сам имао много среће, јер је ускоро у собу у којој сам остао сам, дошао мој пријатељ Трики (касније прозван Френки). Са њим је почео мој фочански препород. Момак, осим што је био „добар ко љеб“, држао је колико и ја до хигијене и своје и собне. Та друга година је била година одмора. Собу смо средили као апотеку, нашли смо некакав радио, купили „Битлсе“ од 90 минута и било потпуно спокојни. Расподијелили смо вријеме на одмор, учење, храњење и повремене изласке у „Моцарт“, „Нарцис“ или „Синему“. Са Френкијем су дошли нови и сјајни момци, Васке, Лаки, Јаћим, Ћале, Мирковић, заиста изузетно пријатни, занимљиви и опуштени људи.

Онда је у нашу собу дошао Психо.

Нећу рећи да нам је Психо (прозван „Псија“ од стране таксисте узнезвјереног погледа Зоке Саламадије, који је каријеру завршио у затвору тако што је упуцао момка што му је шутирао возило) пореметио начин живота, али га је сасвим сигурно усталасао. Псија је био такође екстра момак, али некако остале људе је или нервирао или забављао својим београдским нагласком, наглашено ексцентричним понашањем, сталним бунтом против декана, свемогућег секретара, тетама у кухињи и вешерају итд. Живио је несређено и Трики га је искрено и отворено мрзио (јер су заједно били и у богословији на Цетињу). Мени је њихово препуцавање било смијешно, огромни Трики и патуљасти Психо, нешто слично као препричљиви Васке и његов најбољи пријатељ Лаки који је непрестано ћутао као заливен.

Психо је саботирао сваку врсту реда и учења, био је прави онај студент: „е брате још ову пљугу испушим и идем да учим“, а над књигом је созерцавао ко зна какве своје лудости. Стално се гребао за цигаре, пиво, пред другима, а поготово пред ријетким женама се извјештачено церио, изводио разне фазоне, причајући полуутемељено о типовима личности по Јунгу, Фројду итд. Када би се мамурни декан довукао на некакво дружење са студентима у амфитеатру, као и увијек пријетећи, са повишеним тоном, како зна за све пропусте, али да ће (и) ове године „окренути нови лист“, Психо би се једини јављао за ријеч галамећи како су мушеме у мензи љепљиве са длакама а мушице се роје несметано уоколо. Псија је постао жалац у тијело декану и он га је ословљавао са „Психо“ и галамио на њега кад год би га негдје срео.

Обожавао сам га.

Са новим цимером, нестало је и оно мало досаде. Излазили смо и у Фочу некако слободније. Сем поменута пар кафића, са Псијом смо кренули и на алтернативнија мјеста. Сјећам се кафане „Ћехотине“, била је то права рупчага, са јефтиним пивом, уоквиреном голом женском на зиду и без музике наравно. Пар пута смо тамо изашли, једанпут су нам неки старији људи нешто претећи добацивали па смо тад прешли и на друго мјесто – „Линеу“. Псија је причао да је то некада била јавна кућа (како ли је само то сазнао кад је међу посљедњима дошао), а и конобарица је са својом упадљиво јаком шминком, косом као периком и хладним, тупим погледом који је под дејством флуросцентног свјетла изгледао као неонска реклама, изгледала радно способна управо за ту врсту дјелатности. То вече Псија је урадио пар глупости које су Трикија илзуђивале, а мене и даље забављале, а на крају ми је три пута у току ноћи сручио чаша се пивом у крило. Ја сам баш тих дана вјежбао смирење тако што сам десет сати држао тврду бомбону испод језика (без сисања) да би наредних дана имао жуљ који је прокрварио. Тако да ми то просипање пива није толико тешко падалао (два пута је оборио сто на мене случајно, сто је имао једну ногу краћу, али још ми није било јасно зашто и први пут нисмо прешли за други). У мрачном, пуном воде клозету сам се покушао некако осушити а он је бануо и клекнуо у ону канализацију као да се извини.

Од кафана у близини, тик уз факултет нешто попут продавнице-кафане држао је огавни старчић Анте са својом сличном половином Анђом. Он је први сконтао колико је сати, па је постао прави драгстор – студенти или ђаци који би се искрали ноћу по пиво, могли су му лупати и у 3 ујутро, он би се прво јавио, па онда палио свјетли у својој страћари док се полако усправљао и гегао до фрижидера са пивом. Звечале су празне и нешто тише пуне флаше нон стоп. Од свог илегалног рада, подигао је бараку трговиницу, избетонирао је и наткрио огромну веранду, поствавши права конкуренција „Шумару“ који је држао пансионе (по урбаној легенди и он је држао проститутке некада) и код којег се могао појести рецимо празан пасуљ без салате за три марке (жена би са свог шпорета сипала гостима). Тај „Шумар“ је нон стоп слао испекције Анти, а и кад би дошле Анто би говорио да смо ми његови рођаци па да нас он части.

На пола пута до града биле су кафане „Цепелин“ у некаквој зградици и „Кобра“ у некој језивој кући са тешким позоришниз завјесама и пећницом на дрва унутра. Туда смо само завиривали.

Следеће године, (треће) дошло је још више студената, а ја сам долазио само на испите. Од тих студената бих само још издвојио Меду изузетно инетелигентан и начитан лик, али којем нажалост факс никако није ишао од руке (који је иначе једном пијан исклизнуио из руку Трикија и пао са терасе „Фочанке“ са висине од 5 метара на неки ауто при том му уништивши кров, а њему наравно није ништа било. Медо и Псија су постали прави пајташи, сјајан тандем нашег факса. Једном је Псија толико дошао комиран од абсинта а Трики и екипа су га два пута дизали на кревет на спрат одакле је наравно оба пута спао. Па су га оставили на доњем кревету.

Посљедње двије године дошло је још више студената, правиле су се журке и по кућама (са једне сам ја гледајући у телефон упао у јарак пун оструга). Било је нових екипа Вутра, Бошко, Бата – Шоне, Јовица, Гусар, Ђилас, Мирза, Рачић, Маре, Чеда, Дадо и многи други. Новији студенти су се чешће сепаратисали по школама гдје су завршили богословије, собе су се почеле закључавати, интернат више није био један организам.

Можда је то било и боље.

 

 

 

 

ЦРТИЦЕ СА ФАКСА (2) – БОГОСЛОВИ И МИ

Студенти тадашње Духовне академије су се (угрубо речено) дијелили на „богослове“ (оне који су завршили средњу богословију и на „цивиле“ (ми који смо мање више ту спали с крушке). На првој години свега петнаестак студената је живјело у интернату и са још толико са претходних година укупно смо попунили 6 соба у три ходника. Касније из године у годину, број студената је експоненционално растао (30 па 60 па око 100), но колико знам сви смо у почетку становали у поменутом интернату. На нашој страни биле су три собе, углавном цивила. Наши вршњаци богослови су били у средњем ходнику а ови са слике старији момци су били на супротном дијелу интерната. Кажу за ове старије да су се невјероватно добро проводили, но о томе не могу тачно говорити, да не погријешим при сјецирању истине од легенде.

Колико год да је нама у почетку било тешко, ђацима у средњој богословији је било сто пута теже (у истој згради су смјештене обе школске установе). Одвојени од породица и  вршњака са већ 15. година, проводили су 3/4 године у војничкој дисциплини: устајање зором, богослужење, доручак, школа, ручак, слободна два сата (које тада нису могли проводити у спаваонама, него су лијегали по клупама у парку или су се гурали по ходницима, вјежбајући пјевање (сав интернат је непрекидно био прошаран полувјештима звуцима из осмогласника), па онда учење у учионицама, вечерња молитва и припреме за спавање. У то вријеме, а сада је хвала Богу и по том питању много боље, старији богослови су малтретирали млађе, па није био риједак случај да неки већи мучитељ (када као студент дође у исту зграду) добије добре батине од цијелог чопора млађих ђака… Првог дана, када смо сишли на вечерњу службу, настао је лом, нападнути је некаквим звоном разбио главу једном од клинаца…

Много дјеце је пропатило у таквим условима, али било је наравно и љепших ствари, као што су богослужења и заједнички обједи. Какав је то био хор од стотину момака, слушајући их, човјек је добијао надљудску снагу… Као малољетнима, није им био дозвољен одлазак у град (сем неколико сати након недељне Литургије), мада су понеки кришом (да не примјете дежурни васпитачи) ноћу бјежали, кроз прозор па уз Ћехотину, „стазама отаца“ како су називали клисуре пуне смећа којом су се пробијали до града у којем је често долазило до кавги између младих фочака и „попова“. Њихове матуре, до којих су одбројавали стотину дана „ситно“ биле су за препричавање (и на томе ће остати).

Јасно је, да је између цивила и богослова постојала одређена дистанца, многи од нас су тек крочили у тај свијет, понашајући се упадљиво преподобно и пренаглашено хришћански (ја сам рецимо пустио браду, почео да постим, престао да псујем и свашта још нешто) а они су већ то давно прошли и гадило им се то спољашње и у суштини лицемјерно показивање религиозности. Њихов ходник је био најопуштенији, након године притисака коначно су могли да се осјећају као на екскурзији. И баш у то вријеме, дивни блаженопочивши митрополит Николај, онако простодушан као што је био, благословио је да се у кантини продаје пиво! Митрополит је иначе био готово потпуно глув а студенте је испитивао појање (црквено пјевање) па би студент на испиту почео, а остали око њега наставили пјевање и готово никад нико није пао (барем те године поменути испит). А на мом јадном дипломском је чак и заспао. Углавном изрекао је чувену реченицу поводом дозволе продаје пива: „Еее мозе једна после руцка“.

Та једна послије ручка претворила се у бестијално алкохолско оргијање које је непрестано трајало 15 дана, резултирајући избацивањем петорице богослова из интерната и затварање средњег ходника. Студенте иначе није нико провјеравао (након што је наводно један бивши богослов погодио џизмом неког васпитача који му је дошао и након средње да га зором буди). Ред се ипак морао знати.

Што се тиче мојих првих излазака, најчешће би једном седмично ишао са ћутљивим у град у некакву кафе-кладионицу „Блу-мун“. Попили би које „Нектар“ пиво и вратили се мрачним путем на факултет. У Фочи постоји још и медицински факултет. Тамо наравно има много жена, па нам се њихов интернат (мјешовити) чинио као рајско насеље. Познавање студента медицине, значило је већу шансу да ћемо некад ступити у контакт са женама (фочанке смо заобилазили из много оправданих разлога). Студенти медицине су то одлично сконтали, па су направили договор са неким нашим колегама, да оним умјесто њих буду на неким почетним предавањима и да их потпишу. Добро једнима а поготово напаћеним, другима.

Једном смо, појма немам како, ћутљиви и ја, послије два пива упали код неког медицинара, а тамо жена не зна им се број, а ја све пред себе гледам притиснут од неке чудне срамежљивсти услијед ненадане ситуације. Они, боли их брига, зеза, пиће, картање а ми ко из џунгле изашли. Каже овај један да одемо код његових колегица, треба им заморчића за поправак зуба. И ништа ми ушли, жене се спремају за излазак (сјећам се неких мињака и чарапа на ромбове) питају имамо ли покварених зуба за поправити. Нас ко за инат ни један не боли, узели неку „Галеб“ смрзнуту чоколаду, па све стишћи вилицом ал не заболи ни један једини. И тада сам исто покупио се и отишао кући, једноставно схватио сам да је вријеме за нови предах… Ми смо га могли понекад узет јер предавања нити је нешто било много а и кад их је било избјегавали смо их максимално…

 

ЦРТИЦЕ СА ФАКСА ШКОЛСКЕ 2003/04

Петоро потпуно различитих људи, забијених у двадесетак квадрата, на пропалим креветима (два на спрат, један уз други, и пети на супротној страни), сто, ормарићи (углавном  без врата) уграђени у зид, итисон црн од прљавштине и масноће.

Нас пет: један стално причао, други ћутао, трећи се нервирао, четврти свирао, а ја сам, онако погубљен и размажен, био у соби само кад сам морао. Најтеже ми је било навече, желио сам да легнем барем до поноћи да би устајао на јутарњу молитву и доручак, а у то вријеме би се неки тек будили. Упаљена сијалица ми је била на мање од метар изнад главе, завидио сам свим људима свијета који су спавали у мраку и на нормалном кревету…

Ходници и прозори прекривени решеткама, смрад неописив поготово љети, клозети без топле воде (а некада и без воде уопште), умјесто туш кабина – корита над којима смо се полијевали из пресјечених флаша „Фанте“ врелом водом из кувала а коју би раније разблажили у кантама хладне воде.

Храна врло слабог квалитета, чак и кад се није постило. А кад се постило, постило се наравно на води. Кантина је те 2003/04 садржавала манч-малов, жуту „фанту“, каладонт и ве-це папир. Једном смо ћутљиви и ја купили 6 кутија манч-малова и хришћански се закључали да сами ждеремо, бљеснуше на покривачу десетине сребрних округлица, но послије седме или осме позлило нам је па смо одустали…

Интернат (пошто је некад био затвор за жене, ограђен високим оградама) се налазио неколико километара ван града. Суморан пејсаж шумовитих планинчуга, бљутава Ћехотина испод и нека пилана која је у даљини емитовала очајне звукове готово непрекидног тестерисања.

Можда је и најгоре било то што су у интернету били само мушкарци. Послије средње медицинске школе, доживио сам то да 25 дана нисам проговорио ни са једном колегицом. Када се коначно једна појавила, сви смо се позаљубљивали у њу до ушију. Један је апсолвент запросио, неколико је звало на пиће и у кино, гњавили је за број… Када би ходала ходником, онако женски намирисана, опране косе, вријеме би стало. Једино је ћутљиви пролазио крај ње сасвим нормално. А она се баш за њега тад нешто и распитивала. Кад смо му то, пуни зависти и саопштили, ћутљиви је само преврнуо очима и окренуо се на другу страну кревета. Признајем да су и мени попадале звијезде са неба, када је питала да изађемо у кино. Срећом ускоро сам на кратко отпутовао кући па сам дошао себи, тј. заљубљеност је ишчезла.

Ускоро сам нашао једини нормалан бијег од стварности – заронио сам у књиге. У Фочи је, као и на Лаушу слично, ако не забавиш мозак нечим корисним или креативним, брзо пролупаш, препуштен очају и горчини. Док је било подношљиво вријеме, дане сам проводио у затворском парку. О теологији нисам имао ни појма о појму, до тада ни Библију нисам прочитао у комаду. Учио сам између 12-14 сати дневно без изузетка. Када је пао снијег од метар, ископао сам рупу око клупе, ставио ћебе, и обукавши све што сам имао у ормарићу легао, читајући и молећи се Богу да ми просвијетли ум да барем нешто почнем контати. Када би падала киша или други кијамет ишао сам у библиотеку код господина Шољевића. Осим њега и Ђоге, те понекад неког професора библиотека је била сабласно пуста. Често смо сједили и сами. Он би пуштао некакав џез а ја сам га зезао да је то музика којом Џери у цртаном провица Тома док спава. Једном сам га чак и пробудио да откључа библиотеку, баш је тад побјеснио али је господски ћутао пар дана, па опет по старом.

Крајем те школске године, десило се нешто заиста нечекивано и дивно. Негдје у марту, посјети нас отац од причљивог. Позвао је и мене да им се придружим у путовању до неких њихових рођака у Гацко. Прихватим одушевљено понуду. Напомену ме тај дивни човјек да понесем и папуче. Понесох. У Гацку, сазнадох да су ме хтјели изненадити, те да желе да одемо преко викенда у Херцег Нови, гдје они имају стан. О те среће, из таквог бедака директно у бајку!

Паде ноћ, у ауто свира Оливер Драгојевић „Тешко те заборављам“, кад бљесну Херцег Нови као Небески Јерусалим. Одмах вечера код њих, човјек вади све из фриждера да ме угости а ја се топим од милине. Мали станчић на Њивицама али тераса огромна, морски ваздух грије душу као медушка. Одмах послије излазак, домаћин преморен али жели да „Љубу“ (тако су ме прекрстили доле појма немам зашто) максимално изготиви. Лајв свирка Бајро Бака Плањанин главом и брадом, црно точено „Никшићко“, срећа губи димензије… Пошто зна аутора, домаћин и за мене наручује Бакин мега хит „Имам све у животу што се купити може“, на крају добијем и аутограм. Каже Бака да сам први који тражи аутограм у његовој каријери, каква скромност тог музичког великана… Причљиви и отац му већ призаспали а ја се таман откравио. Остају ипак, да Љубан попије још само једно. И још само једно.

Причљиви дивни човјек је тај који држи руку на мом џемперу

Није то било једини пут да ме Бог чупао из безнадежности, али ово је свакако једно од најљепших Његових интервенција те године…

 

 

 

 

ГОРДОСТ ПРЕКРИВЕНА ИСКРЕНОШЋУ

„Гордост“, Питер Бројгел Старији (1556-7)

 

Колико пута су особе након дрских јавних наступа изговарале: „Ја не знам да се претварам“, „Ја сам само искрен“, „Нисам полтрон“, „Са мном увијек знаш на чему си“, „Не знам ‘да пакујем’већ ‘саспем’ директно у брк“ итд…

Дешавања у посљедњих двадестак година указују на велику могућност да 21.вијек постане вијеком гордости. Лаки на критици и преосјетљиви на примању исте, вријеђање за ситницу, у сваком двосмисленом геслу видјети непоштовање или недовољном поштовање од стране других особа, тражење у блиским особама „труна у оку“ и њега непрестано спомињати, охоло „у најбољој намјери“ моралисање пред другима, све су то одлике гријеха гордости, којој готово нико никад није, у мањој или већој мјери одолио.

Иако гордост има више маски, ова „искрена“ је, чини се, данас најприсутнија и најприхватљивија. Чак понекад и пожељна.

Међутим да би човјек био у стању да оствари квалитетне везе са другим земљанима, поред свакако поштења, он мора посједовати и другу изуезтно важну особину – пристојност. Гурање „прста у око“ за сваку глупост, поготово пред другим људима, не само да није ни искрено ни добронамјерно, него је просто безобразно. Тако се деси да и поштени и морални људи, због своје надмености и због стављања свог мишљења и осјећања испред и изнад других, кидају један по један мост у фамилији, на послу, у комшилуку и на крају и у сопственом дому. Када остану потпуно сами, онда су им углавном сви криви, па чак и они који су се жртвовали за њих, јер гордост, тражећи сталну покорност, једноставно не може без сукоба и константног испољавања психо-физичо-интелектуалне надмоћни на разне, често перфидне  начине, у „добронамјерне сврхе“.

Када год помислим на гордост сјетим се оних четири кућа у бабином заселку крај Мотика, које издалека, на оном изолованом брду окруженим пустаром, изгледају као колонија на Марсу, гдје су два дома шћућурена један уз други, трећи преко пута, а четврти мало иза тих кућа. Нико ни са ким не прича. То кад се у селу заваде комшије због погрешног погледа или ријечи па се никад више не прозбори, макар сви поцркали, то се назива „карактер“, што је свакако још само један перфидан изговор за демонску гордост попут оне „искрене“.

Како год је називали и чиме год је маскирали, гордост је зло које од памтивјека до данас, одваја човјека од човјека. Када би човјек видио мало даље од сопственог носа, могао би и да заволи све те несавршене људе око себе, јер ни он није баш много бољи. Гордост га засљепљује да то и схвати.

А поштење и пристојност биће увијек у моди, чак и у 21. вијеку.

 

 

 

 

ПРВИ ПУТ СА МАЈКОМ У МОБИЛ ШОП

Освануло је тмурно и тромо октобарско јутро изнад мобилног шопа на Ханишту те давне 2002 године. Мирис ране јесени се увукао под кровове и капуте ријетких пролазника, рупа гдје је била Ферхадија је заросила, посљедње лијене птице селице су журиле да стигну паперјасте небеске трамваје. Ја сам напунио 18 и по година и пошто сам већ кренуо у завршни разред средње школе мати је одлучила да ми купи мобилни телефон. Добио сам неки половни који мјесец раније али није готово ничему служио, јер му је екран био стиснут и непрегледан, а и типке од неке чврсте гуме које сам једва успјевао притискати. Мати је вриједно надничила цијело љето, одвојивши од уста читавих 200 км (то је тада било ко данашњих 500) па је одлучила да ми купи „прави“ телефон. Ја сам знао да то није довољно за Нокију 3310 која је тада била јако популарна и скупа такође, тако да сам мислио да ћу добити неки омањи јајолики ериксон који је имао игрице лавиринт и циглице. Дођосмо тамо, каже мати да погледам који ћу, ја изложене брзо прелетио очима а све погледавам на поменуту Нокију али она је коштала 249 км. То је било јако пуно новца, па мати пита „бил овај“ и „бил онај“ па „није ни овај лош, ни велики ни премали“, па каже „ти како оћеш“. Ја рекох дај да барем видим ону плаву Нокију, кад већ пипам друге. Пита мати бил тај. Рекох не би пуно је скуп скоро 50 км изнад планираног буџета. Мати засијаше уморне и брижне очи чисте попут извора на Средовцу, па из новчаника извади још једну црвену новчаницу скривене иза слике мене у плавој пиџами са Твитијем који грицка јагоду. Каже кад већ купујемо да купимо најбољи. Мојој срећи није било краја.

Гледао сам у телефон ко у свемирски брод, екран је био велик, слова тако лијепа и пуна, типке су свјетлиле, ивице су биле складне, ма био је савршен. У разреду је Мишко имао сличан само бијели (3330). Од њега сам преузео насловну слику Радована Караџића на којој је на ћирилици писало нешто скандалозно типа „српски херој“. Од мелодија сам преузео „Марш на Дрину“, „Ти не личиш ни на једну“, „Слобин дневник“ (иако му задњих пар тонова није најсретније искомпоновано. И нешто мислим од Аце Лукаса мада нисам сигуран. Од фабрички подешених тонова највише ми се допао „бадинеире“. Мислим да сам од тад заволио класичну музику.

Али тек игрице су биле сјајне. Змијице, нека свемирска и нека са шаком што пребацује лоптице из једне ћасе у другу. И ако пресауга онда горња шака убацује у твоје корпице.

 

 

Нокиа 3310 била је више од телефона. И данас је жива, тата је понекад користи. Мада јој је батерија ослабила (а могла је и по јефту дана да траје). Након неке двије-три године појавише се другачије нокије – са полифонским звуцима, екранима у боји, компликованијим игрицама, али ми се ни најмање нису свиђале. Нокиа 3310 је имала „оно нешто“. И мислим да ће заувијек остати у сјећању цивилизације на измаку. Могли би њену слику научници послати у свемир да разњежи и неке друге облике живота. Ако постоје наравно…