„БОЖЕ ПРАВДЕ“ У БАЊАЛУЦИ
30 августа, 2015 Постави коментар
Зове мене мој кум прије пар дана око пола 8 навече и пита с ким идем на утакмицу. Рекох какву, каже он „па Србија – Словенија“. Рекох нити сам знао кад су се почеле продавати, нити како се то могло урадити, само сам чуо да их више нема. Но брат од кума је на вријеме сазнао да се карте могу резервисати преко сајта Кошакрашког савеза РС и да скратим остала му једна вишка. И мој добри кум је од 7.325.119.324 становника на планети назвао баш мене.
То је била једна од најрадоснијих вијести у животу, дража и од оне да ме је суд ослободио једног кредита због ненаплативости. На сам дан утакмице, осјећао сам се као да се требам први пут пољубити (са цуром у уста наравно). Једва да сам доручковао (а наредна 24 сата нисам ни помислио на храну). На Лаушу нестало воде, ал сам се успио насапунати са оно мало што је још цурило из славине и обрисати жениним влажним марамицама. Ставио сам папир у патику на мјесту гдје вири и жуља тврда пластика и одбројавао три сата пред полазак брзо тресући ногама као да ћу вертикално узлетити.
Напокон дође вријеме и да се крене. Напољу Сахара, упекла главна лаушка Карађорђева, у даљини као да се сунце спојило са асфалтом. Летим а не ходам, стижем скоро скроз до дворане прије договора, кум ипак дошао аутом па ме покупио успут. Изузетно интелигенто је процијенио да се може паркирати у „Меркатору“ поред дворане. Ни други нису били мање сналажљиви па смо једва нашли паркинг мјесто у подруму паркинга.
Остало још 105 минута. Све га пожурујем, као да не вјерујем да се то дешава и да ће ми тај сан побјећи пред носом. „Џони би гуд“ крцат, а на свим улазима већ непрегледни редови. Не пуштају још. Народ на сунцу почиње да се дере и звижди. Ми стало под неки танки хлад крај гробља. Кум из новчаника вади улазнице, бљесну плаветнило. Ја му одмах заклапам руке и говорим да склања, „ко зна шта нам се може десити, видиш колико свијета покушава ући на дивљака“. Свјестан сам колико је тај папир значио свима нама, да је Борик, умјесто јадних 2.460 мјеста (и још по 300 додатих под оба коша) мањи него икада у својој историји. Кум каже да су требали на градски стадион поставити ламинат па играти. Смијемо се.
85 минута прије утакмице врата се отварају. За дивно чудо све иде брзо и без гурања, кроз десет минута већ смо на трибинама. Дворана на сат и петнаест минута пред почетак готово скроз попуњена. Полиција не пушта само на један дио да се улази па ме почела хватати нелагода при помисли да је неко закупио стотињак улазница а да неће људи доћи. Кум каже то је за словеначке навијаче и опет би у праву. 40 минута пред почетак ето и њих двадесетак, са два велика бубња. Нису нас много научиле поштовању различитости бројне нво организације, јер чим су се указали „момци у зеленом“ пола дворане кренуло да звижди, псује, показује прсте, урла. Шта им сметају туђи навијачи… Мислим и мени некако би мало непријатно што њих двадесет прави већу буку него ми сви ал добро, мора се бити мултиетничан. То нам је судбина.
Публика се бурно оглашава кад год неки од српских играча уђе на терен, а да ли због осјећаја за шпрдњу или чега већ друго и помоћник Мута доби бурне овације. Обрадовао се, маше, диже три прста. Ту смо најтањи, па добија гратис искрен и сочан аплауз. Али кад је ушао Саша Ђођевић вријеме је стало. Сви смо скочили, затресао се „Борик“ урламо колико нас глас носи „Са-ле, Са-ле, Са-ле“ скоро два минута нико се не смирује. То нема везе са спортом то је Сале Ђорђевић, наш херој, он је ујкама уваљо трицу са звуком сирене, он је расплакао Сабониса, он је Партизану донио евролигу, он је више од човјека, он је диван човјек а не стиди се рећи да је Србин, права србенда! Како овације не попуштају, он поново остаје, маше, па и оно пар рђавих што није пљескало даје свој допринос. Гутам емоције, једва сам се суздржао. Због свега. Толико нам чине што су нам дошли.
На кратко су се повукли, вријеме брзо пролази још само пола сата остало. Уживам у свакој секунди, нисам ни једном сјео до тада. Онда долазе они „Те-ха-це“ ил на тај фазон психоактивни назив. Почиње некакав реп шта ли већ. Но то је био увод у званичан улазак кошаркаша и то прво наших. Јурну бијела змија (нанизана од играча у тренеркама) дијагонално по терену, народ се распаметио, виче се „Србија, Србија, Србија“. Виче и кум, а он иначе никад не виче, само каткад псује и удара шаком у стуб. Ја већ глас готово изгубио…
Разбирамо из даљине ко је ко. Све се види ко на длану ено и Богдана гробарског хероја, Гагија, Брадуљицу Мута вуче за браду, Тео забацује шишке, играчина Симоновић (кум иако звјездаш политички коректно спомену онај несретни пехар), Бјелица љепотан, људина, стуб тима… Још мало са загријавају а и ја коначно сједох, остарило се, а треба још два сата давати скроман допринос. Сви се спремамо за химну…
Прво иде химна Словеније. Младен Матовић довео неке двије дјевојчице у ношњама да пјевају. Молим Бога само да раја не звижди словеначкој химни, нема потребе за тим… Они словенци пјевају, исунили звуком двораном, атмосфера позоришна. Аплауз. Хвала Богу. Спикер најављује химну Србије, сви устају неки се и крсте. Почиње химна која је у ствари молитва. Она химна коју смо ми пјевали док су Србијанцима морали штампати на папире прије утакмица. Ми смо је сачували, нас је рат отријезнио. 17. рат у два вијека (14 буна у 19. вијеку, два свјетска и опет по истом шаблону и овај последњи). Да, важно је ко је ко. И не, нисмо сви исти. Било хљеба или не.
Судија на центру чека играче. Гледам и не вјерујем, судија позива цурицу која додаје лопте (дијете не знам да ли уопште иде у школу) да изгура велику корпу са лоптама ван терена. Дијете све показује прстом на себе као да не вјерује, но заиста је идиот мислио на њу и гледали смо како цурица вукљари двадесет метара то. Устајем и псујем му све по списку, примјећују и други почиње звиждање и галама…
Коначно и утакмица почиње, мало поена у првој дионици. Словенији улази свака друга, нама ни свака пета, минус 14. Техничка Ђорђевићу јер је напао неког нашег јадника судију кад је Калинићу безвезе досудио 4.фаул при чистој блокади. Касније се тај судија извињавао и на полувремену и на крају утакмице. Било нам га баш нешто жао. Кажем куму да ће сутра да се објеси као друг Раћа на кваку.
Бацања поново катасрофа, чак 17 промашени. Кум се смије и каже да је прошле године нека новинарка питала Салета шта треба радити по питању промашених бацања, а он одговорио: „Па треба да их почнемо погађати“. Ха, ха који краљ. До полувремена смо мало по мало смањили на 4 разлике. Треће четвртина тврда, једва смо изједначили кад они одмах убацише тројку (једну од 13 укупно) са додатним бацањем. Поново гњави, држи не дај и учинило нам се уз двије судијске мини помоћи, Србија дође и до предности. У задњој четвртини би и плус 9 али Словенци се брзо вратише са двије везане тројке. Задњи минут, неријешено, они имају напад. Банана. Наш задњи напад прокоцкан, још 15 секунди за њих. У задњем тренутку праве вишак на углу али срећом промашују тројку. Продужеци.
Дужа клупа и маестрални Тео и Бјелица (а и Радуљица је набрао финих поена) донијели су превагу за коначних 95:88. Теодосићеви потези преко цијеле дворане су нас очарали, штета што човјека често не контају па им пола напада показује као дјеци куда би ко требао да се креће.
Вече се примиче крају, прославили смо жестоко овај, за нас велики догађај у „Кубани“. Пошто тамо има вајрлес одмах ми искочи некакав коментар о томе како ми навијамо за сусједну земљу и тако то. Гледам у те бесконачне бе-ха дилеме а срце ми још пуно милине па се први пут за живота и не примам на такве изјаве. Но чисто ето да не останем недоречен још по хиљадити пут да поновим:
Босна и Херцеговина је насељена Србима 1.400 година, и сви данашњи народи у њој су до краја 19. вијека сматрани Србима, дакле сва Босна је сматрана српском земљом и то од стране најумнијих људе Европе (дакле странаца, о томе се врло лако може свако информисати). Међутим разним методама истребљења и расрбљивањем муслимана и католика. Срби су се тек након Другог свјетског рата нашли у позицији да нису већински народ, те је данашња Република Српска дословно резерват за преостале Србе некадашње српске Босне, за чију су слободу у протеклих 200 година управо Срби дали немјерљиво највише живота. Тако да Срби имају прије свега право на свој дио БиХ, а наравно да се подразумијева да ће навијати за свој народ, а не за народ који је већински у наметнутој БиХ и који не подноси наш народ и спори му право и на ексклузивни дио државе и на постојање уопште, те под изговором антинацаионализма (кад још нису баш сасвим са својим рашчистили) с једне стране воле све народе но оне који не навијају за БиХ би најрадије иселили. Та прича нам је предобро позната и то се у цивилизацијском свијету сматра фашизмом.
Толико за сада. Србијо „играј и победи“!
БЛУКА 