САТАНИЗАМ У НАРОДНОЈ МУЗИЦИ

Клање пилића, шмркање туткала, полијевање крвљу, скрнављење гробова и телефонских говорница, концерте великим петком, богохулне текстове и спотове остављамо западним сатанистичким аматерима. Прави сатанизам царује управо у срцу балкана, на тромеђи српских земаља, гдје се ђаво одавно не изува и гдје се већ вијековима осјећа као код куће. Просјечни, „народни“, духовно и ментално закржљалих очију човјек вјерује да ђаво финансира рок фестивале, управља емтивијом, те да га је могуће избјећи ако тих вечери замандали ђецу у кућу, навуче пернате јастуке на главу и јебаогодари на звук који му неда мира. Но када би у својим простачким и баналним визијама ђаволу одрезао рогове, поткресао крила, ишчупао канџе и реп схватио би да му се вјековни непријатељ не разликује од рецимо његових музичких идола. Напротив. У мору текстова народне музике наизмјенично испливавају агонија, алкохол, погрешне жене, бесмисао живота луталице, промискуитет, користољубивост, јефтини боемлук, испразно бахаћење, простаклук и глупост. И све то уз неподношљиву музичку позадину. За многе народне пјесме хит Stairway to heaven (с које год стране га пустили) по шкодљивости је еквивалентан рецимо пјесми „Разбоље се лисица“.

Тома.

Када би Мерлин Менсон научио српски језик и послушао Томину компилацију, вјероватно би себи пререзао гркљан окрњеном флашом клипаром па кад би ипак преживио – замонашио би се. Нико Томи не може да оспори легендарни музички таленат али његове хитове нипошто не треба мијешати са два Колдрекса и Балантајном. Несретлук, бол, туга, дно живота, осуђеност на пијанство, азбучни списак жена које су га ногирале у сва могућа годишња доба и дијелове дана. Проклета недеља. Дан Христовог васкрсења за њега се проводи у сузама и не зна гдје да нађе мир. Вјечне муке. Ад.

Шабан.

Ко није нашао црно-бијелу слику трудне мајке тинејџерке (док је тражећи неплаћене рачуне за интернет на радиу чуо „Два галеба бијела“ ) није схватио шта је егзистенцијално униније. Шабан такође спомиње мајку што га је оставила и не јавља му се, пропали факултет и проћердавање последњих очевих пара док се он опија као задња фукара, пробисвјет и слично. „Сто ђавола нек нас гоне све до краја васионе“.

Синан.

Некрунисани краљ музичког подземља, Шао Кан из „Мортал комбата“. Његов језиви глас и стас би и највећег оптимисту натјерао на гусарски ход по дасци. Пијем на екс, до дна, није ми до живота, зар ти није жао Зоко, не тражи је сине. Не тражи га сине.

Брзи.

Брзи није много снимио али и ово што јесте је фатално. Што сам Боже тако проклет јуче пијан данас опет. Превари ме живот. Неће ме па неће. Једино горе од сигурног безнађа је повремено избијање лажне наде. Подигла ме из папела и мало ми среће дала, па ме опет… И опет. У оригиналнм споту из 1993.г на 01:10 ћирилицом исписан текст из Јеванђеља: „Благо онима који плачу јер ће се утјешити“ што је чисто профанисање Христових ријечи – сатанизам из уџбеника.

Гвозден Радичевић.

И за крај најдемонски текст мало познатог Гвоздена (чији је хит прославио Тозовац) – Узми све што ти живот пружа – позив на потпуно игнорисање моралних правила и обавеза. Узми ако можеш и нечију плату и жену и кера… Јер „вјечности нема то не заборави“ дакле нема ни одговорности на оном свијету – једи пиј весели се. И не брини. По њему нема вјечне душе, то је бајка. Свој филозоски став закључује фаталним и крајњим скептицизмом – „такав је живот – шта да се ради…“ За Гвоздена обавезно припалити свијећу ако остане од кусура, за случај да ипак има вјечности.