400 ТЕКСТОВА НА САЈТУ srbiubih.com

 

 

Знање отвора очи, бистри ум, топи историјске предрасуде и комплексе, чисти буџаке свијести које су загађене лажима, мржњом и једноумљем.

Незнање о нашој историји на просторима Босне и Херцеговине је управо фрапантно.

Не улазећи у дубиозе друштвено-историјских процеса нити њихових актера који су крили или кривили истину о нашем народу, желим истаћи да за даље живљење у мраку незнања, у 21. вијеку („на само клик“ од истине) једноставно немамо изговора.

Дуго након распада Југославије, људи који су се бавили историјом, нису превише говорили о прошлости Босне и Херцеговине. Да ли је то наслијеђе из времена када су преосјетљиво, свиленкасто братство и јединство у БиХ чувале тршћанске фармерке и удбашки кожњаци, вријеме када је умјесто тумачења истине ван Партије, било боље гледати своја посла и сједити с миром и пустити да се „они горе“ некако већ договоре како о будућности тако и о прошлости цијелих покољења.

А они горе одлучише, мимо договора са народом и питања стручњака, да се српски национални корпус рашчеречи границама које су исцртавана прије ослободилачких ратова (1912-1918). То је одлучено много раније – двадесетих година прошлог вијека, у некој мрачној соби, кабинету или гостиони у Дрездену. Одлучено је да су Срби (који су у 19. и 20. вијеку имали око 3 милиона жртава за ослобођење „региона“) највише криви за већину западнобалканских кривди и бесконачних петљанија и да се због тога морају казнити. Тамо гдје су доказано криви, о томе се требало трубити непрестано, а тамо гдје су криви други, одмах треба се требало прихефтати и српски гријеси. Да се потомци и симпатизера српских џелата просто не увриједе. Јер они већ толико трпе што су угурану у такву тамницу па још и да им неко приговара за масовне злочине, то би једноставно било ван сваке границе укуса.

Да не би све остало на мапама, јер сви знамо да се тинтна којом се повлачи граница на Балкану  споро суши, државним актом 1.маја 1945. Милован Ђилас је у листу „Борба“ честитао Црногорцима рођење њихове нације. До тада су црногорци били Срби, иако се политички представници Срба из Србије и Срба из Црне Горе често и нису баш подносили. Но народ је био исти.

У Босни и Херцеговини, Срби су били најбројнији народ све до средине шесдесетих година. Тада се, уз наталитетну експлозију Муслимана, почеле осјећати посљедице и апокалипсе коју су Срби доживјели у НДХ (око милион жртава, од тога у БиХ око 720.000). Још додатних 250.000 Срба је напустило БиХ од шесдесетих до осамдесетих година 20. вијека.

1967. година Комунисти, први пут у историји цивилизацији једној вјерској групи дају националност – муслимани постају Муслимани, а ко би то јавно пробао довести у питање, имао је загарантован плаћен годишњи одмор у затвору у трајању од 5 до 9 година. Да би „великосрби“ били потпуно паралисани политички, стварају се и двије аутономне покрајине – Војводина и Косово и Метохија, чији представници, као вјерни чувари мотре да се неки Србин из Србије не би сјетио права и сопственог народа ван „уже домовине“. Јер уједињење Њемачке, Италије, Румуније, Бугарске, Пољске није злочин а уједињење Србије, или барем формирање икаквих самоуправних територијално-политичких јединица у савезним република богме је незамислив и недопустив сценарио.

Не треба се заваравати, огромна већина Муслимана није се осјаћала ни тада као Срби. Кроз историју су се називали Турцима и Бошњацима (стари назив за житеље средњовјековне Босне), а само појединци су се јавно дичили српским поријеклом. Колико их је још тада чувало иконице по таванима међу осталим скривеним успоменама остаће вјечна тајна.

Но та нација има своју специфичност, немајући утемељене у науци, а ни контролишући цијелу републику, она подразумијева да се сви становници БиХ морају (или бар требају) да се изјашњавају наднационално – „Босанци“, (ријеђе и оно „и Херцеговци“). Од тада до дана данашњег, ко би се гласно изјашњавао другачије (а не прилично површно и банално „сви смо иста говна јаране“) сматрао се за непријатеља Босне и Херцеговине, којој је национализам (разумљиво) најосјетљивија тачка. Ко остане истрајан у свом осјећању националне припадности добио би врло једноставан поруку: „Ово је Босна ако ти се не свиђа иди (или чешће „мрш“) у Србију“.

Ту настаје највећи проблем данашње Босне и Херцеговине. Ту су Срби направили највећу грешку. Одрекли су се Босне и Херцеговине, поставши неподношљиво непослушни подстанари своје бивше куће, у којој убједљиво најдуже бораве и за чије постојање су још убједљивије највише страдали. У том смислу, у том бјежању и гажењу свега босанског, Република Српска изгледа као џиновска, бенигна, фибринозно-туморска маса која непрестано отежава виталност Босне и Херцеговине. Као таква (а такву је нажалост и већином Срби доживљавају, као поноситу кост у грлу Алијине исламске аждаје) цијели бошњачки национални корпус је „испрограмиран“ да ту кугу МОРА прије или касније, ако не откинути онда је барем придавити до те мјере да као „регија“ не шкоди ширењем бошњаштва-босанства од Требиња до Новог Града. У том опасном, „испирању мозга“ битну улогу има набрајање жртава које су доживјели Муслимани, обрнуто пропорционалном осјећају за неописиве жртве које су Срби поднијели. Не релативизујем ичије жртве, али чињеница је да су Срби за своје бројне злочине најпрописније кажњени- поосуђивани су комплетне војно-политичке гарнитуре, не само РС, него и РСК, као и Србије, која је још преорана уранијумским бомбама (од које сваки дан једно дијете обољева од малигних болести), изгубљене бројне територије. Србима се суди дуже него нацистима, до сада, пресуде (не укључујући доживотне затворске казне) премашују 110 вијекова. Нажалост, свједоци смо да се непријатељима Срба, упркос бројним доказима и чињеници да су цијеле покрајене потпуно очишћене од Срба, не суди или уопште или да су поосуђивани нискорангирани злочинци.

Да не буде заблуде, Републику Српску сматрам за једину гаранцију опстанка преосталог, неистребљеног нашег народа преко Дрине. Оно што би Срби морали да схвате, да свој идентитет и своју историју морају црпити из прошлости Босне и Херцеговине, (не прихватати је као наметнуту тамницу гдје се у Уставном суду политички преглесавају и доносе чак и одлуке попут забране дана републике, химне, грба и замало заставе) јер овако је најгоре –  Срби који живе 1400 на подручју БиХ и који су је у оба свјетска рата ослобађали (у Првом потпуно, а у Дргугом су дали највећи допринос, мада свакако  и ни у ком случају не треба умањити антифашистичке напоре и других народа) својом непромишљеном, безидејном политиком су окарактерисани као пуки ем дошљаци ем сепаратисти. Зато не треба да чуди зашто Бошњаци поручују да незадовољну иду „у своју“ Србију.

Овај сајт је покушај да Срби схвате да имају и они ПРАВО на своју Босну и Херцеговину, па ако већ немају праву на цијелу (јер и немају) онда барем имају ПРАВО на посебан дио БиХ коју зовемо Република Српска. Бошњаци, ако толико желе перспективну БиХ, морају схватити да и Срби имају једнака права као они на БиХ и да је БиХ Србима била дуже колијевка него и сама данашња Србија.

Надам се, заједно са Борисом и још двадесетак људи који су слали текстове за овај сајт да ће Срби својим улицама и трговим давати називе босанским краљевима (који су се од Твртка титулисали као „српски краљеви“) да ће средњовјековне босанске амблеме чешће истицати а своју историју у БиХ чешће изучавати. За крај издвајам неколико врло занимљивих текстова који разјашњавају бројне актуелне наизглед бескрајне недоумице. Било би одлично да се поведе и „над-ентитетска“ дискусија о овим питањима са циљем бољег разумијевања проблема које коче наш свакодневни живот, остављајући будућа покољења у великој неизвјесности.

 

Домаћи извори http://srbiubih.com/domaci-ii/

Страни извори http://srbiubih.com/1111-2/ ‎

О Власима http://srbiubih.com/vlasi/   http://srbiubih.com/vlasi-2/

О терминима „рашки“ и „српски“ http://srbiubih.com/rdfhiu/

О термину „добри бошњани“ http://srbiubih.com/uh8zgz/

О „Начертанију“ http://srbiubih.com/nfefsese/

О римокатоличкој пропаганди http://srbiubih.com/nj-h-hhjzb/