КОЈЕ КОМПЛЕКСЕ БАЊАЛУЧАНА ЛИЈЕЧЕ РЕЗУЛТАТИ ПОПИСА

И овај накарадан попис који је устао у сјенци дописивања 196.000 Бошњака из дијаспоре да би проценат истих са 48,5% намакли на 50,11% и да би вјероватно у догледно вријеме отпочелу нову свеопшту онфазиву типа „нас је натполовична већина у БиХ, устав се мора кројити по нашим жељама“ (дај Боже да се грдно варам), разбио је неколико зацементираних стереотипа, којем су склони народи у којем је трећина апсолутно или дјелимично неписмено, трећина не зна користити компјутер, а посљедња трећина (уз пар десетина хиљада пречасних изузетака) боље да не зна ни то.

Први, за суживот унутар ове вреће препуном насилно свезаних рогова, најбитнији је онај о томе како је РС настала на геноциду и етничком чишћењу (иако је РС проглашена од стране демократски изабраних политичких представника конститутивног народа у вријеме док је БиХ била дио Југославије и прије ратних дејстава а као на неуставном прегласавању и све гласнијим звецкањем оружјем сепаратиста). „Испало“ је да је РС шест пута „мултиетничкија“ од ФБиХ. Паметном доста, затуцаном наравно никада неће ни бити.

Други је онај о „грађанској“ БиХ, против националних „торњака“. Уз све Марсовце, вукодлаке, Клингонце, Босанаца и Херцеговаца има 1-2%. Да, могуће је да су бројни Босанци и Херцеговци, логиком особе која је вршила попис и инструкцијама које је добила, једноставно дописала у бошњачки корпус. Како би другачије имали психолошку карту „нас је натполовична већина“ да се пописивало како је требало? Углавном, гњаважа око грађанске БиХ је коначно постала бајка за она паметне. Затуцаном опет џабе причати.

Трећи стереотипи, којима су народи једнако подлегли, то је невјероватно прецјењивања броја становника по градовима. Тако смо слушали да Бањалука (општина) има између 250 и 300 хиљада, а Сарајево између пола милиона и 600 хиљада. И по оваком јадном попису изађе да општине Сарајево има максимално 275 хиљада а Бањалуке има 186 хиљада. Мало? Не, реално, ако не и опет надувано.

Колико год то можда некоме било ружно или глупо, када се посматра град као град, јасно се разликује градско језгро од приградских насеља. У Бањалуци таква граница је отприлике од Буџака до Алибабе ка Бањ брду и од пола Лауша и Паприковца до „Инцела“. Около су приградска насеља, јако близу и то јесте одређена градска зона али свакако не, да проститиш – „ужа“.

У тој „ужој“ зони, Бањалука једва да има више од 150 хиљада. То је могао да процјени свако ко се попео на паркинг код болнице на Паприковцу или на игралиште на Старчевици. До неке 2005. године, десно од главне „џаде“, (прије градње насеља „Алеја“ и „нове“ уз Врбас, Старчевице) само је Борик „штрчао“ као нешто што изгледа као град. Сада су те мочваре попуњене, па Бањалука и изгледа као некакав, тек сада, комплетно заокружен градић.

И ништа више.

Да би Бањалука постала „град“ у смислу у којем би њени грађани вољели да се сматра, треба јоп много више од стадиона и дворане које се распадају, студентског културног центра „хангара“, затим отварања омладинског културног клуба при Банском (реновирања истог и Позоришта) и много, много тога када је у питању менталитет њених грађана, од подизања културне и друштвене свијести, до смисленог каналисања креативне и позитивне енергије студената (број становника ту не игра пресудну улогу, мали Сремски Карловци су десет пута већи град од Бањалуке).

Али шта се на тој малој Бањалуци изградило? Изградило се искомплексирано чудовиште, које попут охоле жабе у бунару (РС) мисли да је највећа, најбоља, сама себи довољна. То се у пракси огледа у невјероватно безобразним цијенима квадрада стамбених јединица (један другар је за дипломски имао да истражи колико кошта инвеститоре, са просјечним материјалима и уобичајеним начином градње и дошао до цифре од 700 км по квадрату ((на тој цифри инвеститор и заради)), дакле на 2.500км по квадрату несретник, најчешће под зеленашким условима, плати 1.800км „привилегију“ да живи у Бањалуци).

Бањалука извози и продаје лаж, слично оној када газда „ноћног клуба“ продаје у малом пиву од 3-5 км, јер си у просторији са „познатим бањалучким мачкама“, а којима сам многима и предавао и матере ми моје нису знале (ни оптерећивале се) гдје је Аустралија, могу одмах из главе набројати пет „познатих“ имена што су тројком пролазиле у основној школи и најмање двије од тих пет сам сретао како на школским игралиштима пију „двогузе“ млаке пиве прије одласка у ноћни провод, или лов или како се то већ данас зове.

У таквој Бањалуци, згужваној маси ниђеграђана која је окупирала оно мало нормалног свијета који се једва бори за ваздух насушни и свакодневни, свако може постати „познат“ и умислити себи да је „јавна личност“ формирајући, са пар сличних, чувене бањалучке, готово херметички затворене „кружоке“, бесмислено уздигнутим над океаном „медиокритета“ (шта год то проклето значило). Такви „чворићи“ спетљаних и отечених ега, није способно за икакав већи подухват, зато што већину приједлога у старту посматра са висине и готово све по механичким аутоматизмом поништава надрипесимизмом, дубоку прожетим највулгарнијем опортунизмом. Или без посљедњег, само ето тако, једноставно да не одскаче од просјека, пакленог бањалучког, српског или бе-ха просјека.

Али биће боље, долази до активирања људи којима је више мука од продавања магли, глуматања нечега што нема и чекања да други нешто покреће.

За крај, попис је показао и нешто лијепо – у Бањалуци нема седам пута више жена од мушкараца. Не дај Боже да се то икада више и деси, то је тековина прецрног хумор из времена када су готово сви мушкарци били на бранику отаџбине, па се тек покоји могао примјетити како јури некуда бициклом или ужурбани ходом…