СИНИША СИМИКИЋ: ЗАБОРАВУ ПАМЋЕЊЕ

18950973_1731018536925775_282382203209084929_n

„Хрвати су најхрабрији народ на свијету. Не због тога шзо се ничег не плаше, већ због тога што се ничег не стиде.“ ( Јован Дучић )

Историја памти два случаја која осликавају сву храброст хрватскога народа. Први је покушај устоличења Ајмонеа, војводе од Аоста, за титуларног краља Независне Државе Хрватске. До којих граница је одлазила безумност, најбоље се види по томе што су свога краља хтјели назвати Томислав II, а да при том никада за свога живота није крочио на хрватску земљу. Мит о готском поријеклу Хрвата дијелио је судбину свога налагодавца Трећег рајха. Други случај десио се тачно пола вијека доцније, када су руже и каранфили, који су бацани на „ослободиоце“ Загреба, 10. априла 1941. године, изашли из моде. Водили су се оном народном да се добар глас далеко чује, те је глас „Данке Дојчланд“ одјекнуо у сусрет васколиком пријатељу. Пријатељство датира још од љета 1914. године, када су се на омалену и исцрпљену Краљевину Србију сручили удруженим снагама утркујући се ко ће јој закуцати посљедњи ексер на сандуку. Оно што је тада по Срему и Мачви започела Вражја дивизија наставили су црнокошуљаши поглавника Павелића у Сиску, Глини, Јастребарском… , а завршили бојовници врховника Туђмана Бељском и Олујом. Пређени пут од Мачве до Петровачке цесте није био нимало једноставан. Потребно је било отворити око двадесет логора, напунити на десетине јама, покрстити на хиљаде људи и протјерати оне који су се нашли у „трећој трећини“.

Ипак, по својој свирепости једно мјесто се издваја. У једну ријеч саткану од девет слова стало је на стотине хиљада невиних душа- Јасеновац. Ту је почела једна ера у којој је ријеч надјачавала сва оруђа. Неколико таквих изговорио је, сада већ Свети новомученик јасеновачки, Вукашин, гледајући се очи у очи са својим џелатом.

„Само ти, дијете, ради свој посао“ – био је глас разума који је проговорио из херцеговачког сељака и који је у махнитост отјерао најкрволочнијег усташу. Крвожедницима мало су биле све каме, бајонети и ножеви него су потрчали да измисле додатна средства за убијање. Тако су настали србосјек и србомлат који у свом имену носе најјаснију поруку. Једино што је оштрије сјекло од поменутог јесте прећуткивање и заташкавање Јасеновца у поратној држави. Оно је трајало пуних педесет година, а све зарад „братства и јединства“ свих народа и народности. Тадашња власт кренула је у нешто што је Бранко Ћопић на сликовит начин назвао Осма офанзива и тако за кратко вријеме „ослободила“ велики дио Лике, Баније и Кордуна. Ако се зна да су комунистички прваци себи ласкали како им море није ни до кољена, не треба да чуди што им јасеновачке жртве нису бог зна колико значиле. Тако је велики дио логорске архиве изгорио у пожару сумњиве позадине, умјесто меморијалног комплекса добили смо низ вјештачких језера и бетонски цвијет да симболише рађање на костима старих смртника; никад избројане јаме добиле су своје бетонске поклопце, а остаци регуларне Југословенске војске у отаџбини, који нигдје ниједан логор нису имали, деценијама су сврставани у исти кош са онима који су државу на логорима и стратиштима заснивали. Због свега тога дошли смо у ситуацију да се играмо бројкама, да ли је убијено на хиљаде, десетине или стотине хиљада људи. Као да се расправља о масовном угинућу риба у некој ријеци, а не о људским животима. Трагедија човјечанства је када једна невина душа страда, а камоли цифре о којима се годинама спекулише. Себи за сходно да упоређују Блајбург и Јасеновац посљедњих година, узели су многи в.д. историчари. Забога, сваки народ треба да има упориште колективног памћења! Али изјава једног од најодговорнијих људи за разбијање СФР Југославије, да „ниједан убијени у Јасеновцу није одговоран за убиства у Блајбургу, али да су многи убијени у Блајбургу криви за Јасеновац“, директно је срушила све тезе о изједначавању жртава и гурнула прст у око заступницима те идеје. Нека друга идеја у Хрватској живи већ годинама. Да већег апсурда нема од оног да се тзв. Дан домовинске захвалности слави на датум прогона Срба из Крајине, илуструје сву мирољубиву политику која влада у Загребу.

Да вук длаку мијења а ћуд никада, доказало се почетком седамдесетих са МАСПОК-ом, а завршило у деведесетим када је распоред боја на шаховској табли измијењен, а дух србофобије остао нетакнут. За ово вријеме вјечно ће остати забиљежена сагласност свијета да оно што није свршено 1945, докрајчи се 1995. Колико су нам се у минулом вијеку суштински путеви разишли најбоље се иди по ономе чиме се поносимо- за ослобођење Србије везује се „Почетак буне против дахија“, а  за „ускрснуће тисућљетне домовине“ бојна Чавоглаве.

 

 

Аутор: Синиша Симикић

О dacomh
https://www.facebook.com/danijel.mihic.3

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: