КУДА МЛАДИ ЖЕЛЕ ДА НАС ВОДЕ

Предизборне кампање нам, сем најприземнијих порива и бесциљно испразних парола, редовно понуде муњевито асфалтиране путеве, исправљене стубиће на паркинзима, пресјечене врпце разних боја (Јапанци вјероватно осјећају нелагоду током тог мјесеца у четири године) али и нешто заиста свјеже – младе политичаре а надамо се и људе. Сматрам (ево сад већ говорим као млади политичар, тај рјечник сам стекао док сам прекуцавао њихове одговоре) да су млади људи (који желе да се боре за бољу, праведнију, свијетлију, нормалнију, сигурнију, стабилнију и какву већ све не будућност) вриједни пажње. Није ми било тешко да се обратим десетини најмлађих кандидата из свих странака на које су моји сазнајни рецептори вољно или не наилазили. Пред сваког од њих сам поставио неколико једноставних питања. Одговорило је троје, остали су били заузети или усред своје рођене кампање нису сматрали вриједним пажње да убиједе неког небитног лика да су баш они ти који ће нам отшкринути мемљива и мрачна врата садашњице и заслијепити нам зјенице блиставилом будућег времена. Јер доћи ће вријеме и када ће постојећи политичари (осим ако не открију лијек бесмртности што и није толико нереално) ипак морати у пензију а пастирску штапину ће преузето неко млађи. Четири питања која су се нашла пред овим младим људима нису била насумична – важно је да будући политичар умије препознати проблем (мада то и није нарочито тешко), даље много важније да има барем некакву идеју како би могло да буде реално боље (а не да кампању гради искључиво на причи како је систем овакав, привреда онаква, школство у офсјаду, лопурде овано онамо… јер то звучи као да говори „трава је зелена, небо је плаво, сунце жуто, облак бијел…“), затим да буде спреман на сарадњу и са другим добронамјерним особама без страначке (и било какве друге) дискриминације и коначно гдје виде себе за три мандата 2026.године, када ће ступити у зрело доба, јер ако сад нема визију шта ће и куд са собом, како ће онда имати компас за народ којег жели да води. Захваљујем се свима на љубазношћу и одговорима и желим да буду здрави, прави, изграђени, остварени и да не буду топовска ђулад својих лидера него да напредују у добру, поштењу, раду и солидарношћу. Само тако ће у своје вријеме бити градивни елемент нечег што се зове „боље сутра“.
Питања:
1) Шта по Вашем мишљењу није исправно у данашњим системима власти?
2) Како би се Ви као политичар борили против тих недостатака?
3) Да ли би били спремни на сарадњу са младима и из других странака (па и оних из супротстављеног табора)?
4) Гдје видите себе 2026.године (за три мандата)?

Драшко Станивуковић ПДП

1) Сматрам прије свега да не треба само да критикујемо ако немамо конструктивне приједлоге. Наравно да није све лоше и црно колико смо у стању да представљамо, има много ствари које добро се раде и добро функционишу. Но, међутим, постоји доста тога што можемо и требамо да радимо другачије и боље. У погледу недостатака у државном систему, осврнућу се наравно највише на категорију младих за коју желим првенствено да се залажем, и која је темељ функционисања друштва. Неопходно је укључити младе у доношење одлука, као и подстицати младе да постану друштвено активни и одговорни. Поред субвенција за стамбене кредите за младе и младе брачне парове, којих би требало омогућити још, сматрам да је неопходно да се ради на подстицању за запошљавање, па ако је потребно и у виду субвенција за покретање сопственог посла. Из коријена би требало младима „грађански сан“ да раде у администрацији, и владиним институцијама. Поред тога, сматрам да је неопходно да се ради на квалитету образовања, да би образовни систем требао много да се усклади, и унаприједи, како би могао младе да припреми за тржиште рада. Наравно, нужно је пре тога да се тржиште рада усклади са системом образовања. Поред наведеног, битно је за напредак цјелокупне друштвене заједнице да се укључе жене и дјевојке у активно и друштвено политичко дјеловање. Минорна, али веома важна промјена, јесте увођење студентских пракси. И још бих волио да додам, да је важно да постоји јединствен канал информисања младих у Републици Српској.
2) Сматрам да залагањем и константном борбом могу да уведем ове теме као актуелне, а тиме да се више говори о њима и више разрађују. Када се дође до те фазе имаћемо конструктивнијих приједлога за сваки од ових проблема. Уколико је могуће да се издвоје новчана средства за субвенције кредита за младе и младе брачне парове, такође сматрам да је неопходно да се пронађу средства за подстицаје за самозапошљавање, и Влада РС дефинитивно мора да поради на томе. Уколико се подстиче привредна дјелатност међу младима и самозапошљавање, тиме се утиче и на економију и на опште стање, као и смањење потражње за радним мјестима у владиним институцијама. Уколико унаприједимо систем образовања и тиме младе припремимо за професију, добијамо стручнији кадар, и тиме квалитетније друштво, као и државу. А ако бисмо још и ускладили систем образовања и тржиште рада, ријешили бисмо многе колапсе система наше државе, не бисмо производили непотребне кадрове, који би остајали на бироу. Да би цјелокупне реформе биле потпуније важно је да се у склопу професионалног усавршавања младима понуди практично усавршавање у њиховој струци. Како сам и навео да је потребно да се жене и дјевојке укључе у друштвено дјеловање, потребно да освјестимо више наше друштво, и пружимо женама као и свима прилике, и тиме се ослободимо предрасуда којима робујемо.
3) Наравно да бих био спреман на сарадњу са младима из других странака, ако бисмо нашом сарадњом допринијели напретку наше државе! Није неопходно ни питати!
4) Незахвално је питати гдје видим себе и оно што вам сигурно могу одговорити гдје се видим, јесте у овој држави. Важније је оно како и гдје ову државу видим! А ја желим да радим на томе, и да радимо на томе, како је видим у 2026.години!

Сњежана Грбић – КП

1) Бројни су пропусти система у којем данас живимо и радимо. Свакодневно се носимо са грешкама које су настале као посљедица (не)рада државних службеника. Али за највећу грешку им узимам то што ми млади људи не видимо свијетлу будућност наше Државе, па за бољим морамо трагати ван граница БиХ.

2) Прије свега бих се залагала за реформу образовног система, јер нам је заиста неопходна. Затим бих се залагала за већи број подстицаја , као што су стипендије и сигурни послови након завршеног образовног процеса, јер једино тако можемо спријечити некотролисани одлазак младих из БиХ који своју будућност не виде на територији наше Државе.

3) Крајње вријеме је да заборавимо на „супротстављне таборе“, „непријатеље“ и разне друге термине којима се само над нама врши манипулација. Наравно да бих била спремна на сарадњу са свим младим, а наравно и старијим људима, који желе да коначно радимо за добробит свих нас. Ми морамо схватити да тренутно живимо у патолошкој заједници и да из ње можемо једино изаћи ако изаберемо људе спремне да представљају свој народ, а не да се на својим позицијама залажу искључиво за личне интересе.

4) Видим себе на територије наше Државе. Најискреније се надам да ћу до 2026.године бити поносна што живим у једној уређеној заједници, у којој се цијени знање и рад, заједници у којој се људи неће дијелити на то шта су, него какви су и заједници која ће служити за примјер другим, а не за вјечну асоцијацију на нешто неисправно и лоше.

Давор Шешић СДС

1) Највећа грешка ове власти је непостојање система у РС. Сва власт се концентрише у једном човјеку, односно, неколико функционера владајуће коалиције, па су све чешћи случајеви који постају правило, штрајкови у парку гдје се од функционера тражи да се ријеши појединачни случај. Могло би се поставити питање потребе постојања институција и установа које би требале да рјешавају те проблеме.
2) Рјешење је једноставно, али реализација тог рјешења је дуготрајан процес да се држава поно уреди како би нормално функционисала. Мора се промијенити свијест народа и вратити повјерење народе у институције државе. Још један начин рјешавања овако тешке ситуације је да се промјени тренутна пракса да се на важне функције и руководећа мјеста не стављају страначки подобни људи већ људи од струке што би допринјело бољој политичкој и економској ситуацији у РС.
3) Ми се морамо угледати на западне моделе функционисања позиције-опозиције тако да без обзира ко чини власт разговарао бих са свим политичким субјектима који имају идеје које доприносе напретку РС.
4) Себе видим као породичног човјека који живи од свог рада и да моје напредовање зависи искључиво од мојих способности у једној уређеној и демократској држави.