30 НЕВЈЕРОВАТНО БАНАЛНИХ ОПИСА ОМЛАДИНЕ РС ОД СТРАНЕ УГЛЕДНОГ ПСИХОЛОГА

Наш уважени и уживо симпатични психолог Срђан Пухало, познат је по томе да својим текстовима шкакиља јавност РС а чашће и ФБиХ, у чијим медијима је углавном радо виђен гост (кад год говори о злочинима које је чинила ВРС, о четницима, о Додику и осталим мотивима које годе уху просјечном Федералцу).

До прије пар година, знали су ме изнервирати неки његови статуси, а још више коментари па сам се бесмислено и жучно упуштао у расправу са ликовима који су иза лажних профила пријетили да ће ми тражити кости багером или оно демократичније – „коме се не свиђа (унитарна БиХ) може се слободно одселити, нико му не брани“.

Прођоше године, стигоше киле и пивски стомак, па тако и ја охлади од праћења овог господина. Сватих некако, бори се за већи публицитет, а блогерска туга, која нон-стоп тражи све више и више прегледа – преголема. Још ако, поред ега, својим стилом „на ивици фаула“ биједним пискарањем нахрани и који трбух још боље! Мора некако да се бургија у овој џунгли, а некако најлакше дође зафркавањем једног или више народа. То најбоље знају политичари а зна богме и Срђан и њему слични Сушнице, Трифуновићи, Бурсаћи…

Пухало је успио, постао је поп-сајбер-икона. Каква-таква. Чита га свако по мало, пљује га свако по мало, свако по мало га и превазиђе, али теме којима се бави увијек нађу неке нове: или незреле и неиживљене или фрустриране, недоречене и неостварене личности. Само некако, 4.000 лајкова на његовој фан-страници баш упадљиво мало. Мање од 0,1%  популације БиХ, са свим васкрслим гласачима и југословенско-босанско-бошњачкој васељенској дијаспори. Мало, баш мало. Баш, баш.

Мало за човјека који у свим национално подгријаним Србима види четнике, у свим четницима види фашисте, а међу стотињак селефија не видје ни једног терористу.

Али његов посљедњи текст „Ратататирци или генерација 4С“  толико је аматерски, да ме његова површност боли као да сам се на папир посјекао. Тако банално карактерисање цијелог покољења је слично само Хитлеру и његовој „Мојој борби“ у којој прелако, прецрним бојама премазује Јевреје.

Тврдње да су млада покољења у РС склони абортусима, ситним преварама, облачењу у стилу Пинкових звијезда, да су то људи на којима је Црква „вјежбала вјеронауку“, да су за РС спремни лагати, игнорисати чињенице, да правдају злочине, а прослављају злочинце, да вјерују да бригаде могу бити витешке и када краду, шверцују и бјеже са линија, да су од малена научени да једно причају на биологији, а друго на вјеронауци, да обожавају Шешеља, да иако су православци и вјерници много воле новац, да су скоро сви учлањени у партије, којима су људска права „срање“, осим дакле што на иоле озбиљнијем узорку испитаника не би имале икаквог утемељена, оне су криминално увредљиве и да је РС фашистичка и упола колико је  крсте, овакви текстови би повлачили за собом кривичну одговорност. Срећом, у толикој мјери је наше друштво ипак демократично да свако може написати шта год хоће без икаквих проблема. И нека је тако.

Тешко је наћи овакав текст који је толико попуњен злонамјерним стереотипима да се готово све и једна реченица треба анализирати. Поново ћу направити дигресију на Хитлерову „Моју борбу“ која се до прије пар година није смјела објављивати без буљука фуснота и појашњена. Надам се да ће Пухало ово некад прочитати и схватити колико је такав стил пљувања по генерацији (каква год да је) заиста катастрофалан. Овдје је побројано ТОП 30 невјероватно баналних тврдњи о неким новим кницимца – „Ратататирцима“:

 

1. Republika Srpska je svetinja i ona se ne dovodi u pitanje.

Наравно да је светиња и наравно да се не доводи у питање. Млад човјек, који је избјегао из Хрватске, Федерације БиХ или Космета, зна да га евентуалним нестајањем РС чека иста судбина и наравно да РС види као једини гарант каквог таквог биолошког опстанка.

 

2. Ona je vjekovna želja srpskog naroda za svojom državom, mada neće da pričaju o mehanizmima njenog nastanka.

Наравно да је вјековна жеља српског народа и ако је и један народ на свијету заслужио да живи слободно то је управо српски, који је у 19.и 20.вијеку дао преко три милионе жртава за ослобођење цијелог региона од Турака, Аустро-угара а највећим дијелом (без да умањујемо и допринос осталих) и од нациста и усташа, доживјеши након тога ново черечење „авнојским“ границама и притисак идеологије главног кривца.

Овдје је врло важан моменат „механизам њеног настанка“. Срђан се наравно бави „нашим двориштем“, небитно и што се наше комшије углавном исто баве нашим двориштем, али овдје врло јасно жели да доведе у питање исправност „механизма њеног настанка“. Иако је много упитнији механизам осамостаљења БиХ,  путем нелегалног референдума,  на који није изашао ни довољан број становништва и на којем је илегално констутиван српски народ прегласан па потом и нападнут, што је било довољно за вјерски и грађански рат. Дакле српски „механизам“ самоопредјељења био је логичан и потпуно оправдан наставак муслиманско-хрватских механизама.

 

3. Dejtonski sporazum je za njih svetinja i tumače ga uvijek nama u korist. Oni se ne sjećaju 1995. godine kada se isti taj sporazum doživljavao kao poraz i odustajanje od Velike Srbije.

Дејтонски споразум би свакоме требао бити светиња, јер је зауставио рат који је пријети да ће трајати бесконачно. За Србе је он био ужасно неповољан, али су га морали прихватити, а касније су се и саживјели са њим. Међутим бошњачкој страни, Дејтонски споразум је био само предах, па су од војних прешли на политичке акције, које нажалост видимо да трају и до данас. Узалуд смо изгубили преко 70 надлежности, вјерујући да ће они једнога дана престати. Они не престају, то је разлог немогућности икаквог компромиса, када они нон стоп траже позив на некакву катарзу и одрицање од национализма и Републике Српске. Јасно да ту договора никада неће бити.

Што се тиче идеје „Велике Србије“, коју је од политичара форсирао Шешељ, ако је Милошевићу и било до тога, под паролом „скраћене Југославије“ средином 1992, он је већ у прољеће 1993, тјерао прекодринске Србе од себе приморавајући их да потписују оне ужасне флеке на мапи „Венс-Овенов“ план. Срби су пристали и зато што су вјеровали да, ако већ сад не може доћи до уједињења Срба, онда барем да опстане Република Српска унутар БиХ као гарант опстанка прекодринских Срба.

 

4. Za njih je ona država i o tome nema razgovora.

Република Српска има довољно елемената државности да се може фактички на терену српски народ осјећати слободно.

 

5. Oni nisu Bosanci, oni su Srbi iz Bosne i satima ti mogu objašnjavati zašto je to tako, ako naiđu na nekoga ko ih želi slušati.

Срби ту свакако гријеше, они јесу босанци али су Срби. Међутим овдје се Срђан изгледа прави много наивнији него што јест, Срби не пристају да буду босанци са великим „Б“ а ево и он искусно повећао слово, дакле не желе се расрбити, утопити се у вјештачку босанску нацију.

 

6. Za Republiku Srpsku su spremni lagati, ignorisati činjenice, ali je upitno da li bi i za nju ratovali osim na društvenim mrežama.

Хвала Богу, „Ратататирци“ ни по аутору ипак изгледа не желе ратовати. И неће сигурно осим ако их други не нападне па буду морали бранити свој голи опстанак.

 

7. Oni vjeruju da Srbi mogu da vode samo otadžbinsko- odbrambene ratove, a kad se braniš i boriš za otadžbinu nužno je da počiniš i po neki ratni zločin.

Злочини су нажалост пречести у ратовима и сам рат је најчешче највећи злочин. Но за разлику од других Срби су готово у потпуности одговоарали и одговарају за своје злочине, како индивидуално са 112 вијекова робије осуђеницима тако и колективно, масовним разарањем, губитком огромне територије, наметањем идеологије главног кривца и слично.

 

8. Oni sve znaju o našim stradanjima, našim mučenicima, našim pobjedama i našim herojima. O žrtvama drugih govore ravnodušno, nezainteresovano, bez emocija i uvijek će otići dovoljno daleko u prošlost da bi za to našli opravdanje.

Злочини се не смију и не могу правдати. Срби углавном не воде рачуна ни о својим жртвама, већ покушавају кренути даље у животу, но људи попут Пухала су ту да их на то непрестано потсјећају, као и на то да нису довољно одговарали за исте, иако је већина злочина који су Срби чинили расвјетљена, а кривци (од налогодаваца до извшиоца) у огромној већини случајева процесуирани. Но сјетимо се Алијине изјаве да „ко год је носио пушку у ВРС“ треба бити осуђен. По таквој логици има још много хихљада криваца. Пухало оваквим темама таквој ратоборној политици Изетбеговића коју је наставио његов син даје ново погонско гориво.

 

9. Priznaće lakonski da pojedinci moraju da odgovaraju za počinjene zločine, ali će se boriti kao lavovi da te ubjede da iza Prijedora, Foče, Srebrenice nije stajala vlast Republike Srpske.

Иза свих већи злочина, стајале су групе људи, не само појединци. Групно су поосуђивани, само у Приједору преко 20 људи.

 

10. I dok slušaju ratne dogodovštine svojih roditelja, komšija ili rođaka, nikada ne pitaju politički nekorektna pitanja.

Нереазумљив приговор. Понављам, млади Српске покушавају превазићи ратна дешавања и кренути напријед у будућност.

 

11. Oni vjeruju da brigade mogu biti viteške i kada kradu, pale, pljačkaju, švercuju ili bježe sa položaja.

Нико од људи које познајем не велича паравојне, војне и политичке профитере. Просто се питам како Срђан долази до оволико погрешних закључака.

 

12. Svi su deklarisani vjernici i to su generacije na kojima je Srpska pravoslavna crkva vježbala vjeronauku.

Као дугогодишњи наставник вјеронауке, волио бих да знам како се то на дјеци вјежба вјеронаука, када у нашој вјеронауци нема ни „п“ од политике. Да је Срђан мање злонамјеран а мало више објективан, могао је то и да провјери, а не да му сва кривица вјеронаука буде прослављање Светог Саве.

 

13. Za njih je pravolsavlje jedina istina, dok su muslimani i katolici vjekovni neprijatelji.

Млади Српске углавном су површно религиозни. А зашто су им муслимани и католици вјековни непријатељи, то треба питати муслимане и католике, док прелиставамо историју.

 

14. Ne vjeruju Srbima agnosticima i ateistima.

Не контам и поред највеће мождане напрегнутости.

 

15. Vole seks, alkohol, skloni su abortusu i sitnim pravarama, ali to ne doživljavaju kao grijehe.

Ово ме потсјећа поново на Хитлерову књигу, у којој Јевреје представља као непоправљиву, развратну сорту људи.

 

16. Naravno da su završili sve potrebne škole, da čitaju kad moraju i kada o tome nema na internetu.

Не треба бити искусан психоаналитичар да човјек примјети да је аутор овдје прилично заједљив, пропусти школства и незаинтересованост конзумената за исто, не може бити карактеристично само за „Ратататирце“.

 

17. Novine čitaju u kafiću, a časopise ne kupuju jer sve ima na internetu.

Опет паушално и бесмислено.

 

18. Učitelje, nastavnike i profesore doživljavaju kao nužno zlo koje se mora istrpiti određeni broj godina, razumiju da im nije lako i zbog toga ga sažaljevaju.

Поново ништа карактеристично за „Ратататирце“.

 

19. Nemaju problem sa odnosom evolucije i vjere jer su od malena navikli da jedno pričaju na biologiji, a drugo na vjeronauci.

Овог се ни Хитлер није сјетио, „Рататирци“ су очигледно научени да од ембриона буду конформисти и лицемјерни лажови.

 

20. Za njih je Hag politički sud iza kojeg stoji Amerika, a ne UN, koja na taj način želi da uništi Srbe i pravoslavlje.

Хаг јесте политички суд и то су сада и Бошњаци схватили. Он нужно не уништава православље и нико то нормалан не мисли али свакако пере руке Нато злочинцима, који су потпиривали рат, да би се на крају и директно укључили, зарад економског и војног окупирања цијелог Балкана.

 

21. Pričaće vam danima o oslobađanju Gotovine, Markača, Orića ili Haradinaja, ali će se malo pogubiti sa argumentima kod oslobađajuće presude Šešelju.

Шешељ је свакако могао и по логици Хага и требао бити осуђен, што би он и сам рекао „па могли су ми бар мало дати“, но Шешељ је био политичар (судило му се рецимо и за говор мржње) а не касапин као горепоменути иза којих није ни кер остајао жив. Чисто да не мијешамо „бабе и жабе“.

 

22. Naravno, oni nikada nisu pratili suđenje u Tribunalu ili čitali transkripte ili presude našim ratnim zločincima.

Како ко и како које, но углавном млади људи желе да се отргну од ратне прошлости, па и у том смислу нису жељели да прате суђења.

 

23. Šešelj im je idol i ubjeđivaće vas da je on genije i legenda srpskog naroda, a osuđeni ratni zločinci mučenici i heroji.

Бесмислица, Шешељ је идол само пацијентима попут њега.

 

24. Iako su pravoslavci i vjernici, mnogo vole novac.

Као и Јевреји у поменутом (не)дјелу, лажно религиозни и похлепни „Рататирсци“ много воле новац.

 

25. Vole i da se oblače kao pjevači i pjevačice na Pinku, pa kad ih naveče vidiš u klubu ne znaš jesu li makroi i prostitutke ili studenti i srednjoškolci.

„Рататирци“ се облаче на разне начине. Ко иде по клубовима наћи ће такве, ко иде на стадион наћи ће онакве, ко иде у цркву поново другачије одјевене итд. Но Срђан не престаје генерализовати, „Ратататирци“ испадоше некакви подљуди, да не кажем мање вриједна раса.

 

26. Pomalo su paranoični i skloni teorijama zavjera.

Послије свега што су преживјели, добро је да нису сви на психијатрији.

 

27. Građane preziru, ljudska prava su sranje, kao i demokratija.

Срђан као грађанин који, не мора да се дефинише ни национално ни вјерски, на демократски начин износи и овакве увредљиве ставове, те слободно ужива људска права, колико год је то могуће у овако тешким социјално-друштвено-еконосмки околностима.

 

28. Iako javno svi preziru politiku, jer je politika kurva i svi su im političari isti, nakon fakulteta se skoro svi nađu u najmanje jednoj političkoj partiji koja im je, eto, pomogla da se zaposle.

Послије факултета скоро сви иду на биро, а камо среће да се млади мало више политички ангажују да крену мијењати политичку климу на боље.

 

29. Zalažu se za pravnu državu, poštivanje zakona i procedura, osim kad se tiče njih.

Заиста не знам одакле црпи овакве закључке. Као и све друго, произвољно, стереотипно и плитко.

 

30. Lako pomire Branu i EKV, Cecu i Partibrejkerse, jer nije važan koncept ili poruka, važno je da se dobro provedeš.

Шта рећи, ко какве пушта плејлисте и шта ко слуша, то је прилично индивидуална ствар. Но битно је да су „Рататитци“ себичњаци којима је само до провода…

 

Нова генерација има свакако бројне недостатке, но тешко да се неке од њих (сем апатичности) може генерализовати.

Надам се да је Срђан Пухало презадовољан бројем шеровања (углавном поново босанко-бошњачких фб профила) и да ће од овог текста имати какву такву, ако не материјалну онда бар моралну сатисфакцију. Да се неће застидити многих припадника „Рататтираца“ који су своје очеве чекали, да би 30.000 њих и не дочекало. Да се неће опоменути стотину хиљада њих проведених у избјегличким колонама и стационараних по разним центрима и неусловним баракама. Да неће примјетите на стотине хиљада тих истих који чаме по бироима због ситације и људи које нису бирали и због људи попут њега који их зарад ко зна више чега нон стоп враћају у деведесете.